3320 25. 9. 2015.
Живот и смрт српског Црвеног Барона
ТОБЏИЈА ЛЕТИ
Почетак нашег ратног ваздухопловства обележио је официр – пилот Бранко Вукосављевић. Иако се по једна улица у Београду и Новом саду зову по њему, то име треба запамтити
отпоручник Вукосављевић врло брзо добио је прилику да у крвавој пракси потврди све оно што је научио у клупама Војне академије. Доказао се на челу своје батерије, па је напредовао у поручника у октобру 1912. године. Као водник Друге коњичке батерије, у саставу Прве армије, нарочито се истакао у борбама код Куманова, Велеса, Алинца, Племетвара. Надлежни су уочили да његова батерија не само да прецизно дејствује по непријатељу, већ се и Вукосављевић врло истиче личном храброшћу, стоји усправан док око њега шиште гранате. После пораза Турске, мало затишје, па удри поново. У Другом балканском рату 1913. године добија и други официрски чин, постаје капетан друге класе, а његова батерија у извештајима је опет означена као најбоља.
Аустроугарска објава рата Србији 1914. године затекла га је на месту командира Шесте брзометне пољске батерије „Шкодиних” топова, а та батерија је дејствовала у свим борбама око освајања Фоче те године. Изгледа да му је некако прешло у навику да се нарочито истиче, па је после рововске војне на том делу фронта унапређен у капетана прве класе, у јуну 1915. године. Август и септембар провео је код Горажда и Чајнича, командујући водом брзометних хаубица. Уочи борби око Новог Пазара, Рожаја, Колашина и Берана, неко се досетио тобџије Вукосављевића, који увек иде где је густо. А тамо се управо спремало да постане врло густо. Поставили су га на положај начелника штаба Јаворског одреда. Тамо је одржавао тесну везу са црногорском Санџачком војском, под командом ђенерала Јанка Вукотића.
Убрзо су се над Србијом надвили тамни облаци. Решено је да се крене ка југозападу, а на том путу кроз беспутне албанске планине нашао се и Бранко са својим Јаворцима. Пљевља, Пријепоље, Сјеница, Нови Пазар, Рожаје, Колашин, па све према Скадру. У повлачењу, некако би се увек задесило да он буде последњи. У заштитници. Тако је та заштитница накратко избацила Аустријанце из већ заузете Сјенице, одакле су угрожавали позадину српске војске. Како је дошло до продора на другим секторима, овај успех није имао очекивано дејство, па се Вукосављевић повукао.
На путу ка Пазару, нашао се одвојен од своје главнине, само са два мала кљусета. Спустио се на друм, и на неколико стотина метара испред себе угледао ватре. Када се мало примакао, све се плавило од аустријских униформи. Као нека греда, препречили су пут и логоровали около. Куд ће, где ће, напред не може, а назад не сме, реши да проба да се провуче. Мало захваљујући тами, а мало више безобразлуку, јер који би се лудак усудио да пролази одмах поред логора, са све коњима, прошао је. Мало по мало, 5. јануара 1916. године стигао је у Скадар. Онако исрцпљеном, полумртвом, море му је одмах повратило снагу, како је касније рекао. Три дана касније, уследио је судбински догађај. Од Скадра до Љеша и Драча пребачен је аеропланом. И то је била љубав на први окрет елисе.
У пилотској елити
Небо, које ће му одредити живот, Бранко Вукосављевић први пут је угледао 23. марта 1887. године, у главном граду Вељкове крајине, Неготину. Рођен у породици Василија, деловође неготинске општине, прилично рано је осетио на својој кожи како живот уме да буде суров. Већ у шестој години остао је без оца. Три месеца касније умире му и једини брат. Остаје сам с мајком, која се упорно труди да му омогући колико-толико нормалан живот. Удовици са дететом то баш и не полази за руком, па је Бранко током школовања принуђен да се почесто сељака по Србији, уздуж и попреко. Малу матуру, 1901. године, и пети разред учио је у Зајечару, шести у Београду, а седми и осми у Крагујевцу. Тамо је и матурирао, 1905. године. Како то обично бива с бистром децом српске сиротиње почетком двадесетог века, да би се школовао, морао је да служи по бољим кућама. Ипак, просветне власти су препознале даровитост младића, па је ослобођен полагања матурских испита, као најбољи у генерацији.
По свршеној гимназији обично се каже да је младић, задојен љубављу према отаџбини, ступио у Војну академију. Тако је и Бранко ступио у 38. класу ниже школе Војне академије, 1. септембра 1905. године. После неколико месеци произведен је у каплара, па следеће године у поднаредника, а у наредника пред саму Анексиону кризу, 1. септембра 1908. године. Какав је био у гимназији, такав је био и на Академији, па је завршио први у рангу у својој класи. У чин потпоручника унапређен је 1. септембра 1909. године, и одмах је додељен Дунавском артиљеријском пуку. Тако ће као тобџија стићи кроз вихоре три рата све до Крфа.
Тамо је намерио да се пријави за артиљеријски пук који је требало да се направи у Русији, у оквиру добровољачке дивизије. Међутим, то би био само повод да дође у Русију, а тамо би одмах тражио да га пребаце на аероплане. Међутим, убрзо је пропао одлазак у Русију, али се отворила нова могућност. Тражени су људи који би отишли у Француску, на обуку за пилоте. Наравно, Вукосављевић се све трчећи пријавио.
Крајем априла напустио је Крф, и у Шартр стигао 2. маја, на челу групе наших официра. Како је био и најстарији официр, и најбоље говорио француски, постављен је за вођу пута. То је била трећа група будућих српских пилота.
Измешани с Французима, наши су распоређени по разним летачким групама. Бранко је био у екипи „П. Д. М.”, чији је учитељ био искусан пилот Дидије, који је пре тога обучио многе француске асове. Како је било ратно стање, обука је извођена по скраћеном поступку. Одмах пракса, уз нешто мало теорије. Прво су рулали по писти на „пингвину”, па је Дидије одлучио да је доста. Свега два дана касније почело је летење на дуплим командама. Летело са на малим „фарманима”, све изнад Шартра. После свега десет дана обуке Бранко је летео сам. Приликом једног лета, улетео је у олују која га је у ваздуху изненадила. Они са земље били су сигурни да му нема спаса, већ су ожалили и њега и авион, а онда се појавио „фарман”, у положају за слетање. Дочекали су га аплауз и пилотска диплома.
После курса у Шартру, уместо на Солунски фронт, који је жарко желео, послат је у ловачку школу „Нијепор”. Међу елиту француске војске. Свим могућим и немогућим акробацијама на небу скреће на себе пажњу наставника и команданата. Командант школе је тврдио да „овај луди Србин мора да је некако рођен на небу”. Убрзо је прошао и хидропланску школу, школу гађања, да би освануо у акробатској школи у Поу. Сматрало се да је та школа у неку руку овоземаљско чистилиште савезничких пилота. Оно што кроз њу прође, а при том остане живо – печено је. Једноставно, ваља.
Како је Бранко преживео акробатску школу, пребачен је на Солунски фронт. Ступио је на дужност у децембру 1916. године, и то да као командир образује прву ловачку ескадрилу на аеродрому у Вертекопу. Све по угледу на француске ловачке јединице, образовао је такозвано нијепорско одељење. На фронту су се одмах осетиле последице.
Кобни „нијепор”
Савезницима је одмах скочио морал, људи су живнули чим су изнад себе угледали авионе. А итекако је те промене осетио и непријатељ. Иако командант, Вукосављевић је вршио извиђања, са копилотом Милетићем, у дубоку позадину непријатеља. А кад су већ ту, могу да баце и понеку бомбу, чисто да не буде досадно.
Међутим, за пилота ловца извиђање је досадно, па је прешао у једноседе. Први је почео да гони непријатељске аероплане и да води борбе у ваздуху. Дешавало се да сам кидише и на читаве непријатељске ескадриле, ако би се некако задесиле изнад фронта.
Тако се 20. марта 1917. године десило да, крстарећи у „нијепорима” једноседима, Вукосављевић и пратилац му Милетић налете на један непријатељски „авијатик”. Стуштили су се на њега, и убрзо се непријатељ у ковитлацу и пламену срушио на ничијој земљи у кланцима Кожуха. За ову прву победу у ваздуху похвалио га је војвода Петар Бојовић. Похвалама се придружио и ђенерал Сарај, главнокомандујући војске на Солунском фронту.
У сличну акцију полетео је и 3. маја 1917. године. Изнад села Полчишта наишао је на једну ескадрилу немачких „фокера”. Како су се ови управо спремали да навале на њега, Бранко тешко да је имао времена да се безбедно удаљи. Исправно је одлучио – напад је најбоља одбрана и, таман кад су Немци помислили да бежи, окренуо је авион и стуштио се у јато непријатеља. Једна усамљена кокарда наспрам седам црних крстова! Једино што пилоти изнад тих крстова нису знали јесте да Вукосављевић нема обичај да напушта поприште докле год му је митраљез пун.
На висини од око 2500 метара развила се огорчена борба. Штекетање митраљеза мешало се с хуком мотора, напрегнутих до пуцања. Бранко је налетао на непријатеља, пуштао рафале, и брже-боље се губио у облацима. У току једног маневра, са Сунцем за леђима, на њега се окомио један двосед. Немац је из непосредне близине успео да сручи цео рафал. Бранко је баш у том тренутку дошао у реп вођи немачке ескадриле, спремао се да пуца, кад га је нешто пресекло.
Метак је просвирао кроз десно раме, изашавши у висини кључне кости, а даље се заглавио негде у мотору. Машина је почела да дими, авион да губи брзину, а наш пилот је убрзо постао свестан да је тако савршена мета. Одлучио је да пикира. Обрушио се ка земљи под правим углом, а овај маневар изненадио је Немце толико да су га само посматрали. Када је већ изгледало да се сигурно закуцава носом у ледину, исправио је авион и, иако тешко рањен, некако успео да долети до наших линија и беспрекорно слети. Чим је изашао из авиона, онесвестио се, па је у енглеској болници у Скочивиру подвргнут хируршком захвату. Ипак, постигао је циљ – непријатељ је растурен, бомбардовање онемогућено.
Како рана баш и није била наивна, заглавио је на лечењу у Француској. Иако у завојима, време је користио да се упозна с новим авионима „спад”, који су тек увођени у борбену употребу. Нешто му није дало мира, па је на личну жељу учествовао у ваздушним борбама на Западном фронту. У Француској је забележио и другу победу, у непосредном окршају.
У августу 1918. године враћају га на Солунски фронт. При пробоју, његова ескадрила гони непријатеља, Бранко с мале висине бомбардује и митраљира Немце и Бугаре у повлачењу.
По завршетку рата, све ваздухопловне јединице које су водиле борбена Солунском фронту груписане су у Новом Саду. Од тих аероплана и заробљених непријатељских, успостављена је „Аеропланска ескадра”, претеча Команде војног ваздухопловства. Најлогичнији могући избор за команданта био је управо Бранко Вукосављевић. У чин мајора унапређен је 1919. године, а у „Аеропланској ескадри” био је све и свја. Брзо је успоставио ред, и први ђаци већ су почели самостално да лете. А онда је дошао тај 19. јун 1919. године.
Лепо јутро, без облака, обука у току, а на писти и командант. У једном тренутку, биће да су га засврбеле руке, тек, наредио је механичарима да му припреме авион. На његов знак механичари су се одмакли, а авион је хватао залет. Одлепио се од земље и готово вертикално узлетео. Као и сваки пут. На висини од око 150 метара, један оштар окрет надесно и... мотор је стао. Аероплан је почео да се обрушава, и делић секунде касније, у кршу изломљеног „нијепора” окончани су летачка каријера и живот највећег српског пилота. Смрт је била тренутна. И том и таквом смрћу дао је печат целом свом животу, некако се чини као једини могући крај за таквог човека.
Аутор:
Немања Баћковић
Илустровао:
Дарко Гркинић - Пријавите се или се региструјте да бисте слали коментаре
