3320 25. 9. 2015.
Век од рођења Меше Селимовића
ТИШИНА МАГЛИ И МЕСЕЧИНА
 |
Зашто смо се баш сад сетили свега овога? Зато што се ове године обележава стогодишњица рођења Меше Селимовића, а јубилеји су, зар не, добри поводи за успомене.
Муцави почетак
Почео је, као и многи, стиховима. У другом разреду гимназије, дакле у данашњем шестом основне школе, написао је песму о тужној судбини птице затворене у кавезу. Срећан што је успео да опонаша Војислава Илића, коме се тада дивио, показао је песму старијој сестри. Она га је похвалила, по њеном изразу лица видело се да не мисли то што говори, и посаветовала га да се мане поезије зато што, казала је, песници умиру рано од туберкулозе. И следећи школски радови били су под утицајем писаца које је читао. На пример, сећао се Меша једне приче о старој Рускињи, емигранткињи, која умире док свира на клавиру за време приказивања филма о некој страсној љубави двоје младих.
„То је била неутољива глад; често ме и зора затицала с књигом. У кући смо имали дивну, велику, лијепо уређену библиотеку, и ја сам све своје слободно вријеме, осим играња, користио за читање. Тако је највише страдало учење, мада сам био добар ђак, иако ми је у школи било досадно”, сећао се Меша Селимовић. У завршном, четвртом разреду гимназије, значи у петнаестој години, прочитао је сабрана дела Фјодора Достојевског. „Запрепастила ме та чудесна литература која ми је открила неслућени и непознати свијет тајни људске душе, толико испреплетен и толико чаробан, да сам остао забезекнут. Послије сам се Достојевском враћао непрестано.”
Основну школу и гимназију завршио је у Тузли, у Босни и Херцеговини, у чијем се насељу Тушањ родио. Селимовићи су били једна од три богатије породице у овом рударском крају.
„Све остало су били сиромаси са много дјеце и са малим надницама, прави пролетери који, осим својих руку, ништа друго нису имали. Најупечатљивија и најузбудљивија књига из младости била ми је Золин Жерминал. Покушао сам да га читам тушањским рударима, јер је то књига о њима. Слушали су кратко и презриво одмахнули руком, рекавши ружну ријеч.”
Пре романа „Дервиш и смрт”, Меша Селимовић је објавио збирку приповедака „Прва чета” и романе „Тишине” и „Магла и мјесечина”. Први критичар „Тишина” јавио се дуго након објављивања романа. Написао је: „Писац Тишина М. Селимовић је веома писмен, али, на жалост, без икаква талента.” Меша Селимовић се понадао да ће успех „Дервиша” свратити пажњу јавности и на његова претходна дела, а и да ће критичари гледати на њих у светлу изврсног „Дервиша”. То се, истина само делимично, и десило: критичари су се заинтересовали за његове раније радове, али су отворено порицали њихове вредности.
„А ја сам наивно мислио”, записао је Селимовић, „да сам освојио право да критика да предност мојим бољим дјелима и ако не да занемари она која сам превазишао, а оно бар да да више простора зрелима. Тако су Тишине гријех мога почетка, и остале би у оку свакоме и кад бих не знам шта написао. Па, нека их; без тог муцавог, несигурног започињања, не бих могао учинити ништа. Не можемо одмах учинити други корак.”
Смрт брата
Припрема тог другог корака, после кога је Селимовић постао један од најбољих писаца овог простора, почела је много пре идеје о „Дервишу”.
„Крајем 1944. године стријељан је у Тузли мој најстарији брат, партизан, официр команде Тузланског војног подручја, пресудом војног суда Трећег корпуса”, навео је Меша Селимовић на почетку своје приче о „Дервишу и смрти”. Осуђен је, како је писало на огласима полепљеним по Тузли, зато што је из магацина Главне управе народних добара узео кревет, ормар, столицу и још неке ситнице. Те ствари су му биле потребне зато што је очекивао своју жену која је чудом преживела концентрациони логор, а његов намештај из стана су однеле усташе. Осуђен је најстрожом пресудом зато што је из познате партизанске породице, што значи да је стрељан не толико због намештаја који је узео, него зато што је из породице која је дала седам партизана. Брат је Меши, преко шофера који га је возио на стрељање, поручио да је невин. „Ја сам знао да је невин, ни судије нису тврдиле друкчије. Тај невјероватан, слијепи, малоумни чин био је прекретница у животу свих чланова моје породице. И није ријеч о смрти неког од нас, на то смо били спремни, седморо нас је било у револуцији, већ о тако ужасној неправди, без разлога и без смисла.”
Чинило му се да се револуција, којој је био привржен, окренула против њега. Осећао је потребу да ту приватну причу, осећај појединца разочараног у оно што је веровао, пренесе на хартију. Међутим, што је више мислио на убијеног брата, то је у себи налазио мање снаге да пише о њему.
 |
| Меша и Иво, два великана наше писане речи. |
Писао је и брисао, бацао написано па почињао изнова, и тако годинама. Да би написао добар роман, писац мора, схватио је, „непрестано да држи безброј чињеница у глави, безброј веза, безброј догађаја, водећи рачуна о склопу дијелова, о досљедности ликова, о мјери и сразмјери, о фабули и идеји, о ритму појединих реченица и цјелине, о првом и другом плану, о главним и споредним личностима и о безброј других ствари, међусобно толико повезаних да се често руши све ако је погрешно урађен један дио.”
Два романа, „Тишине” и „Магла и месечина”, и неколико већих приповедака које је написао док је покушавао да у роман преточи причу о свом брату, послужили су му, како је рекао, као доста добра вежба. Након „Магле и месечине”, осетио је да су његова лична осећања добила размеру универзалне теме, теме која је била и његова и свачија, и да је сад спремна за роман.
Љубав и трагедија
Роман „Дервиш и смрт”, књигу свог живота, завршио је четири године након тога. Своју причу „о односу и сукобу између идеологије и озлеђеног појединца”, како је описао тему романа, Меша Селимовић је пренео на дервиша Нурудина, интелектуалца, који је након кратког ратовања и прве, промашене љубави, нашао уточиште у вери. Те околности су разлог сукоба, располућености човека између вере и слободног избора да одлучује, између мирења и побуне, слободе и неслободе – укратко, свега онога што је осећао Меша Селимовић кад је сазнао да је његовог брата убило оно у шта је веровао.
Све критике о „Дервишу” биле су похвалне, осим три. Једна од њих је уједно била и прва – барем ју је он доживео као лошу. Критичареву оцену да је „Дервиш” најбоље што је Селимовић до сада написао, односно поређење новог дела с претходним, писац је протумачио као „најсигурнији начин дискредитовања”, док га је посебно повредило што је тему романа критичар протумачио као истраживање корена муслиманства.
„Ја сам хтио да напишем роман о љубави, роман о трагедији човјека који је толико индоктриниран да догма којој служи постане суштина његова живота”, објаснио је, напоменувши да „Нурудин чини погрешан избор и полази кривим путем”, па су зато у „оштар сукоб дошла прихваћена вјеровања и људска осјећања”.
 |
| Гимназија у Тузли, први Мешини универзитети |
Бекство из тврђаве
Да и следећи његов роман, „Тврђава”, не би био погрешно схваћен, Селимовић је урадио нешто што се ретко кад ради: написао је објашњење, неку врсту упутства за читање.
Главни лик „Тврђаве”, Ахмет Шабо, писар и песник, губи посао због неколико неопрезних речи изречених на неком скупу. Тешка су времена, мало ко може да му помогне. Једина понуда подразумева да се одрекне својих моралних начела и да постане шрафчић у прљавој машинерији власти. Ахмет Шабо одолева, умногоме захваљујући подршци вољене жене.
Дакле, да не би било неспоразума, Селимовић је у уводу објаснио да је „Тврђава” пандан „Дервишу и смрти” и да је сваки човек тврђава, свака заједница, држава, идеологија.
„Главни јунак романа, Ахмет Шабо, жели да нађе мост до других људи, да изађе из тврђаве, јер зна, раздваја нас и уништава мржња, одржаће нас само љубав, или макар вјера да је могућно ма какво споразумијевање међу појединцима и заједницом. Вођен том вјером и жељом, он остаје ведар и морално чист.”
Да ли због Селимовићевог објашњења, или због нечег другог, тек, ниједан критичар није погрешно протумачио причу о Ахмету Шабу.
Увод у „Тврђаву” Селимовић је завршио најавом да намерава да напише роман о нашем савременом животу. То је било „Острво”. Прича о двоје старих људи на острву, као симболу издвојености и усамљености, имала је пуно психолошких чинилаца што се допало и критичарима и читаоцима. Међутим, мало је недостајало да не буде објављен. Издавач, који је желео да објави нов Селимовићев рукопис, саопштио је писцу, и то тек након дугог нејављања и тек пошто се сам писац заинтересовао за своје дело, да су два последња поглавља политички неподобна, па да зато неће да објави роман. Селимовић је рукопис романа однео другом издавачу, и не задуго, „Острво” се нашло у књижарским излозима.
Следећи роман, „Круг”, Меша Селимовић није успео да заврши. Преминуо је 1982. године. У једном од последњих интервјуа, објављеном у „Вечерњим новостима”, рекао је: „Мислим да сам у својим делима био, колико то човек и писац може да буде, истинит и према себи и према онима које волим и које не волим”.
КАДА ЈЕ МОЈ ПРВИ
РОМАН ИЗАШАО
ПРЕД ЧИТАОЦЕ,
ИМАО САМ ПЕДЕСЕТ
ЈЕДНУ ГОДИНУ.
НИКО НИЈЕ ЗНАО
КОЛИКО САМ СТРАХОВА
ПОБЕДИО ДОК САМ СЕ
УСУДИО ДА
ИЗАЂЕМ ПРЕД ЧИТАОЦЕ.
Меша Селимовић
Аутор:
Соња Ћирић
Илустровао:
Горан Горски - Пријавите се или се региструјте да бисте слали коментаре
