Живот је бајка – Алан Александер Милн

После седам година брака, британски писац Алан Милн и његова жена добили су сина. За први рођендан купили су му плишаног меду Едварда. Али кад је напунио пет година, дечак је одлучио да меди промени име. Назвао га је Вини Пу. Остало је историја



Обдарен човек увек нађе своје место, премда то није увек оно које је желео или замислио, тврдио је својевремено британски писац Алан Александер Милн (1882–1956) и, што је посебно занимљиво, његова судбина може да послужи као доказ истинитости поменуте мисли. Алан Милн остао је упамћен као писац, али не романа и позоришних комада – што је претпостављао да ће бити – већ као дечји писац књига о плишаном медведићу чије име је Вини Пу.
Ко, уосталом, не зна за Винија? Тај меда један је од најомиљенијих књижевних дечјих јунака, познат и из стрипова, цртаних филмова, видео-игара. Винијев лик може да се нађе такорећи свуда у свету, на разним местима: на мајицама, пешкирима, јастучницама, пиџамама, шољама, тањирима, прибору за јело… Многи су имали прилике да загрле неког свог плишаног Винија. Изгледа да није велики број оних које Вини нервира. Као да се сви слажу да је и сладак и доброћудан и паметан на једноставан начин. Какви медведи нису у стварности.
Вини се у роману Алана Милна појавио средином октобра 1926. године. Три године касније, Милн је одлучио да ауторска права на Винија и његове другове из Шуме 100 хектара препусти продуценту Стивену Шлезингеру. После пишчеве смрти ауторска права припала су компанији Волта Дизнија. Остало је познато: читав низ цртаних филмова и стрипова о доживљајима медведића и његовог друга, дечака Кристофера Робина, као и осталих из дружине плишаних играчака.

Математичар, па новинар

Ко је, дакле, био Алан Александер Милн, човек који вероватно није ни сањао да ће му играчка његовог сина Кристофера Робина потпуно преокренути живот? Рођен је 18. јануара 1882. године у породици образованих родитеља: отац Џон Вајн Милн био је управник школе, а мајка Сара-Марија потпуно посвећена васпитању тројице синова, од којих је Алан био најмлађи.
Један од Аланових најдражих учитеља у школи у Лондону био је Херберт Џорџ Велс, чувени писац „Рата светова”. Учење је наставио у школи у Вестминстеру (где је, како је касније описао у аутобиографији, стално био гладан), а касније на Тринити колеџу у Кембриџу. Студирао је математику, будући да је за то имао обезбеђену стипендију. Истини за вољу, та наука је младом Алану одлично ишла, али, ипак, у слободно време није решавао математичке задатке. Наиме, за време студија у Кембриџу, заједно с братом Кенетом, постао је члан редакције школског листа „Гранта”. Кен и Алан заједно су писали текстове потписујући их са А. К. М. Њихови духовити чланци објављени у часопису „Гранта” привукли су пажњу уредника најпознатијег енглеског хумористичког часописа „Панч”. Убрзо је млади Милн постао стални сарадник, а затим и члан редакције.
После завршених студија било је јасно да се Алан неће посветити математици, већ новинарству. Почео је да пише песме, али и позоришне комаде. Истовремено, писао је и за новине, радио као књижевни критичар. Неке новинарске послове је волео, друге сматрао одвратним. У сваком случају, новинарство му је наредних двадесет година било извор прихода. Није веровао у рат и сматрао је да је детињство проведено у љубави и слободи кључно за личност детета. То је био закључак већине чланака које је написао.
Године 1913. оженио се својом великом љубављу Дороти (Дафни) де Селинкорт. Била је то права жена за амбициозног младог писца. Имала је истанчан смисао за хумор, била оштроумна и смела. Подржавала је Аланове амбиције да постане драмски писац. Бележила је његове књижевне мисли, као и приче и песме које јој је диктирао, а она касније прекуцавала. Били су веома заљубљен пар, једина особа којој је до краја веровао. Друга особа која је Алана Милна истински подржавала био је Џејмс М. Бари, већ уважени драмски писац, аутор „Петра Пана”. Бари му је помогао да прве комаде постави на сцену.
Иако жесток противник рата, Алан Милн придружио се британској војсци током Првог светског рата. И поред болести и одсуствовања, дочекао је крај рата као поручник. Чињеница да је учествовао у том великом сукобу није га спречила да напише антиратну књигу, „Рат с чашћу”.

Нова имена

После седам година брака с вољеном Дафни, у живот брачног пара Милн ушла је беба – добили су сина. Истини за вољу, Алан и Дафни били су уверени да ће се родити девојчица, па су већ изабрали име Роузмери. Кад се испоставило да се родио дечак, одлучили су да га назову Били. Међутим, онда им се учинило да Били и не звучи баш као право име, већ више као надимак. Зато су решили да одаберу нешто друго… Дафни је желела да буде Кристофер, а Алан – Робин. Тако је дечак добио име Кристофер Робин. Кад је проговорио, породично презиме изговарао је као Мун, уместо Милн. Због тога су га често звали Били Мун. Напослетку, кад је одрастао, остао је само Кристофер.
За први рођендан, Кристофер је од родитеља добио плишаног меду кога је назвао Едвард. Тај меда надахнуо је дечаковог оца да сину почне да прича о Едвардовим доживљајима. Међутим, и Едвард је убрзо променио име.
Непосредно пре тог догађаја, породица Милн преселила се из Лондона у источни Сасекс, у место Хартфилд. Као љубитељ природе и мирног живота, Алан је купио пространу кућу – Кочфорд фарму. Једног дана повео је сина на излет у Лондон како би посетили зоолошки врт. У то време звезда врта био је меда Винипег, кога је извесни канадски ветеринар поклонио лондонском зоо-врту. Деца су га обожавала и звала Вини јер је био врло доброћудне нарави. Подразумева се, иза решетака. Кристофер Робин био је толико усхићен кад је први пут видео Винија да је донео неопозиву одлуку да прекрсти свог плишаног меду Едварда. Молио је оца да га што чешће води у зоолошки врт како би бар још једном видео Винија…
Алану је било јасно шта Вини значи за Кристофера Робина који се као јединац вероватно осећао помало усамљеним. Почео је сваке вечери да му измишља приче уз које се дечак успављивао… Главни јунак тих повести био је плишани меда Вини. Медино презиме – Пу (Pooh) – име је лабуда кога је Кристофер једном имао прилике да види. Члан „the” (Vinnie the Pooh) између имена и презимена плишаног меде остала је необјашњена лингвистичка шала Алана Милна.
И друге Кристоферове играчке распалиле су машту брижног оца. Да је Вини заправо плишана играчка која има људске особине читаоцу можда никада не би било сасвим јасно без илустрација Ернеста Хауарда Шепарда који је симпатичног меду први нацртао.
Прва прича о Винијевим пустоловинама појавила се у божићном издању „Лондон ивнинг стара” крајем децембра 1925. године. Следеће епизоде биле су емитоване на радију. Одзив публике био је толики да је Милн одлучио да приче сакупи и објави их као роман, штампан 1926. године. „Вини Пу” је, наравно, постигао огроман успех. Уследила је књига поезије „We Are Six” („Сада имамо шест година”) и „Кућа на Пуовом углу”. Све три књиге о Винију илустровао је Ернест Шепард. Он је годинама посећивао кућу Милнових, посматрао Кристофера Робина и његове играчке, као и башту и оближњу шумицу која је у роману била Шума сто хектара.
Приче о Винијевим доживљајима преведене су на многе светске језике, између осталих и српски, па чак и на латински (Winnie ille Pu)! Што се тиче самог извора надахнућа, дечака Кристофера Робина, он је порастао. Више га нису занимале приче о мединим пустоловинама. Алан Милн је сматрао да може да се врати књижевности за одрасле. То, међутим, није било тако лако.
Све што је Милн и пре књига о Винију Пуу написао, као и оно што је урадио после, остало је у мединој сенци. Пре него што ће медведић Вини „оживети” у књизи, Милн је објавио неколико романа („Lovers in London”, „Once On a Time”, „Mr Pim Passes By”, „The Red House Mistery”), позоришне комаде „Wurzel Flummery”, „Belinda”, „The Boy Comes Home”, „Make Belive”, „The Camberley |Triangle” „The Romantic Age”, „Ariadne” и многе друге. Ипак, сви су у Милну видели дечјег писца. Чинило се да ни издавачи ни критичари не желе да га прихвате као писца за одрасле. Милн се тако нашао на оштрици познате књижевнице Дороти Паркер која га је јавно исмејала. Чак су и уредници појединих часописа, између осталог и „Панча”, одбили да штампају његове радове.

„Ролингстоунс” на Винијевом имању

На сигурној удаљености од књижевних кругова и оштрих пера критичара, Алан Милн наставио је да пише књиге које су објављиване, али остајале углавном незапажене. Његова супруга Дафни и даље је била свим срцем уз њега, вредно бележећи све што би јој диктирао, а потом и прекуцавала текстове. Године 1939. написао је аутобиографију „Сада је прекасно”. Основна тема ове књиге била је да је природа човека одређена наслеђем и утицајима које је та особа претрпела током детињства. Другим речима, за Алана Милна било је прекасно да постане другачији од онога што је већ био. Чинило му се да многи људи желе да он постане другачији, да се промени. Свет око њега се мењао и то не само због почетка Другог светског рата. Чак се ни Аланов познати смисао за хумор није више уклапао у прилике. Био је превише фин и наиван. Хумор је постајао црњи и мање фин. Последњи роман, „Клои Мар”, Алан Милн написао је 1946. године. Филозофска песма „Норманска црква” потиче из 1948. године.
И тако су мирно живели на свом имању у Сасексу све до 1952. године кад је Милн доживео тежак мождани удар. Лекари су предложили операцију. Нажалост, то му није помогло, па је остао непокретан. Писац Винија Пуа постао је неповерљив и раздражљив. Није прихватао ничије присуство. Чак ни сина Кристофера Робина. Оног истог коме је с толико љубави и нежности сваке вечери причао приче. Променио је чак и тестамент кад је почитао један Кристоферов интервју у новинама. Он се, пак, одселио у Девоншир и живео са својом породицом скромно, као власник књижаре, све до смрти, 1996. године.
„Отац” Винија Пуа умро је у сну 31. јануара 1956. године. Иако његов творац више није био међу живима, Вини Пу је постајао све омиљенији. Данас је то Дизнијев јунак који доноси највеће зараде компанији. Бар милијарду долара годишње. Као Мики, Мини, Паја, Шиља и Плутон – заједно. Деца широм света обожавају га баш као некад Милнов син. Иначе, играчке Кристофера Робина Милна описане у књигама постале су део изложбене поставке у библиотечком центру Донел у Њујорку. Амерички писац Бенџамин Хоф објавио је теоријско филозофско дело под називом „Пуов Тао”, објашњавајући таоистичку филозофију кроз Милнове књиге о Винију Пуу.
Године 1968. некадашње имање породице Милн у Хартфилду купио је један рок музичар. Био је то Брајан Џонс, члан „Ролингстоунса”. Годину дана доцније Брајан је нађен мртав управо у башти, месту где се одиграва радња прича о доброћудном Винију. Имао је само 27 година. Брајан Џонс сликао се више пута у некадашњој Шуми 100 хектара и крај статуе малог Кристофера Робина. Ни он није слутио да ће брзо окончати живот и да на известан начин никад неће одрасти.