Виша школа за писце

Неки од највећих светских али и наших књижевника надахнуће су налазили после изласка из затворских ћелија….


1. Француски филозоф и књижевник Франсоа Мари Аруе (1694–1778), познатији као Волтер, једном од својих првих сатира жестоко је увредио регента Француске Филипа Орлеанског, због чега је бачен у једну од најозлоглашенијих тамница на свету, затвор Бастиљу. Током служења казне од 11 месеци написао је трагедију „Едип” којом се прославио одмах након првог извођења.

2. Комедиограф, сатиричар и један од најцењенијих српских књижевника Бранислав Нушић (1864–1938), након Српско-бугарског рата 1885. године, написао је и објавио песму под називом „Два раба”, у тада најчитанијем дневном листу „Нови београдски дневник”. Надахнуће је пронашао на две сахране. Сахрана мајора Михаила Катанића и сахрана мајке пуковника Драгутина Франасовића, одржане у размаку од неколико дана, разликовале су се само по одзиву краља Милана Обреновића. Наиме, краљ је присуством одао почаст на сахрани мајке пуковника Драгутина Франасовића, док је на другом погребу почаст одао „цео Београд”, али без краља. Како је народ шаљиво читао Нушићеву песму која је исмевала краља, први нововековни краљ Србије желео је писца у тамници. Тако је млади писац ухапшен и осуђен за „увреду његовог величанства”, с казном од две године затвора. Нушићево утамничење завршило се како је једном писцу његовог калибра и приличило, комедијом „Протекција”.

3. Оскар Вајлд (1854–1900), један од најпознатијих ирских књижевника, аутор класика светске књижевности „Слика Доријана Греја” или „Важно је звати се Ернест”, 1895. године оптужен је за „противприродни блуд” и повреду јавног морала, због везе с младим лордом Дагласом. Осуђен је на затворску казну од две године. У току заточеништва искористио је досаду и таму четири зида и писањем исказао своје духовно сазревање, из чега је настало чувено дело под именом „Де Профундис”.

4. Романсијер, филмски сценариста и академик Борислав Пекић (1930–1992), по завршетку Другог светског рата с породицом се настанио у Београду, где је завршио Трећу мушку гимназију. Тада је постао члан илегалне студентско-гимназијске организације „Савез демократске омладине Југославије”. По Закону о кривичним делима против народа и државе, ухапшен је и осуђен прво на десет, а затим на 15 година затвора с принудним радом. За пет година које је провео у заточеништву осмислио је и зачео неке од својих главних замисли ремек-дела, као што су роман „Време чуда” или ”Беснило”.

5. Фјодор Михајлович Достојевски (1821–1881), један од најзначајнијих руских писаца, са двадесет осам година осуђен је на смрт због припадности револуционарној организацији. Како је организација имала двадесетак чланова, који су се три године свакодневно окупљали и разговарали о политици и књижевности, сви до једног су ухапшени и осуђени на смрт. Цар Николај И (владао од 1825 до 1855) у последњим тренуцима поштедео је омладинце јавног погубљења (за које су били припремани недељама) и осудио их на затвор. Достојевски је четири године провео окован у самици, свакодневно одрађујући сате тешког рада у Сибиру. Како је у затвору писао писма брату, из њих се наслућује надахнуће за обликовање ликова које је касније детаљно описао у роману „Записи из мртвог дома”.
„Колико сам из тамнице понео народних ликова! Колико скитница и разбојника, уопште, свега тамног и злосрећног!”

6. Војислав Ј. Илић Млађи (1877–1944) најлепше песме написао је пошто је револверским хицем усмртио своју жену. Већ као студент почео је да објављује у познатим београдским часописима тога доба, док је завршавао Правни факултет. Чим је дипломирао, млади песник оженио се Даринком, студенткињом Велике школе. Љубоморан, Илић је желео супругу увек поред себе. Како се бавио писарским послом, у Алексинцу се запослио у суду док је Даринка остала у Београду. Пошто је патио од бола у грудима, лекари су му препоручили да напусти Алексинац и на кратко посети Јадранску обалу. Све време свог боловања Даринки је слао писма, на која није добијао одговор. Како га је облио трачак сумње, похитао је у Београд, одакле се после целоноћне препирке са Даринком вратио у Алексинац. Ту им се исте године родила кћерка Јулијана.

После неколико месеци Даринка је добила посао учитељице у Кривом Виру. Не слутећи да ће их раздвојеност опет посвађати, песник је остао у Алексинцу. Како је дуго био далеко од породице, црне мисли опет су почеле да га прогањају. Једног дана стигла му је страшна вест – њихова девојчица је преминула. Сахранили су је у Кривом Виру, а одмах након сахране брачни пар се раздвојио – Даринка је остала у селу, али Војислав је морао натраг у Алексинац.

Након неког времена Војислав се враћа код жене у Криви Вир, где њено признање да га је изневерила као супруга све његове слутње чини истинитим. После дугих препирки хицем из револвера усмртио је жену.

Суд је тада утврдио да је „оптужени ово дело учинио без ранијег претходног мирног мишљења о истом делу, у узбуђеном душевном стању, изазван и доведен у то стање од стране убијене Даринке и то њеним неморалним животом...” Како је на суду доказана Даринкина прељуба, Војислав Ј. Илић Млађи добио је казну од шест месеци затвора. А управо своје најлепше стихове песник је изнедрио после трагичног догађаја, као што су песме „Звони” или „На Зејтинлику”.

7. Данијел Дефо (1659–1731) био је енглески писац, новинар и шпијун. Иако је свету познат по делима „Робинсон Крусо” и „Мол Фландерс”, романе је почео да објављује тек са шездесет година. Школовао се у такозваној „Академији за отпаднике од Англиканске цркве”, а током живота бавио се разним пословима, између осталих и трговином и политиком. Али кад је енглеска влада смишљала план за спајање са Шкотском, Дефо је био један од главних шпијуна.

Пошто се извесно време бавио и новинарством, сматра се да је утемељио нове стандарде журналистике када је основао часопис „Ривју”. Новине тог доба излазиле су једном недељно и писале само оно што је владајућа странка дозвољавала. „Ривју” је излазио три пута недељно, садржао је „есеј издавача”, „реч уредника” и памфлете који су се бавили опозиционом политиком, као и шаролике мале написе и обавештења.

Писац је често мењао политичке ставове, али је увек писао против владајуће странке. Тако је летком „Прави Енглез” из 1701. године први пут привукао пажњу власти. Када је написао књигу „Најкраћи поступак с одметницима”, која иронично приказује Англиканску цркву, ухапшен је и осуђен. Писац је провео и три дана на јавном стубу срама, на Трафалгар тргу у срцу Лондона. Како је обичај био да народ на осуђеног баца ђубре или покварена јаја, Дефо је смислио песму под називом „Химна стуба срама”, коју је одрецитовао свима који су се у том тренутку нашли испред њега. Легенда каже да је народ после те рецитације Дефоа гађао цвећем и наздрављао у његово име. Касније је написао „Мол Фландерс” и своје време иза решетака искористио као поучно искуство, а главни лик романа обликовао према сећању на тамне сате.

Наш писац, академик Драгослав Михаиловић (1930) као деветнаестогодишњак је послат у злогласни логор на Голом отоку. Као члан средњошколског одбора Народне омладине у Ћуприји јавно се побунио против хапшења двојице својих другова из гимназије. До привођења њих двојице дошло је због причања вицева на тему петогодишњег плана, што је у том времену било више него довољно. Ово доказује и случај Жени Лебл (1927–2009), књижевнице, новинарке и историчарке, која је због вица о председнику Југославије Јосипу Брозу Титу добила две и по године на Голом отоку. Михаиловић је јавно критиковао самовољу УДБЕ (Управе државне безбедности), неоснована хапшења и нестанке људи. Убрзо су му се људи у кожним мантилима појавили на вратима и одвели га. Провео је на робији скоро две године, како је сам рекао, „као дечак који се није редовно ни бријао”. Када се вратио, од младог скојевца претворио се у ватреног антикомунисту. Доживео је и да му забране извођење представе по роману „Кад су цветале тикве” 1969. године. Може да се каже и да је добар део живота посветио откривању истине о Голом отоку, највише кроз истоимено петокњижје. Наравно, ово су само неки од бројних писаца чији су и живот и дело обележиле затворске решетке .