Пријава/Регистрација | Форум |Редакција |Претплата

Насловна

Потрага за благом


ТАЧНО

                   
Захваљујући упорном истраживању поред великог блага и кобни за судбине 5000 људи



една од првих експедиција у лову на потонуло благо, предвођена истраживачем Едвином Линком, на једрењаку „Морски гњурац” (Sea diver), одиграла се лета 1953. године. Експедицију је спровело Национално географско друштво САД, издавач познатог часописа „Национална географија”, данас и деоничар истоименог ТВ-канала. Један од главних спонзора била је мултинационална компанија Амерички дуван. Поред тражења блага, циљ је био и научно истраживање Порт Ројала на чијем месту се данас уздиже Кингстон, главни град Јамајке. И, док је некад Порт Ројал уживао углед богатог гусарског града, данашњи Кингстон углавном је познат као туристичко место и средиште омиљене реге-музике, потекле из сиромашних четврти; њени угодни тонови преплавиће цео свет осамдесетих година прошлог века.   
    Припремајући се за испловљавање са Флориде, Линк је највише читао „Хронике” Шпанца Фуентеса из 18. века, где су потанко описани сви догађаји што су се, на неки начин, тицали шпанске Круне и њених прекоморских колонија. Ево како је Фуентес описао највеће трговачко средиште и главно уточиште морских разбојника карипског базена – Порт Ројал: „Морнари, препланули од сунца и морских ветрова, одевени у прекрасну источњачку свилу и, са драгоценим украсима, гурају се овде по пристаништу и коцкају у златан новац чија вредност никога не занима. Крчме су претрпане златним и сребрним пехарима, светлуцави од драгог камења, покрадених из педесетак цркава. Овде је свака зграда – ризница. Чак и на ушима простих морнара висе тешке златне минђуше, са драгим камењем”.

                                        Трагом старе хронике

    Путописац и хроничар Фуентес, наводи да је било познато како су бројна стоваришта, дуж пристаништа, увек била дупке пуна злата, сребра и разноврсне скупоцене робе, чекајући испоруку за Европу. У Порт Ројалу у то време су се укрштали многи поморски и трговачки путеви, спајајући највеће луке света. Уз то, овај град је, уз прећутно одобравање шпанске Круне, служио и као сигурно уточиште многих гусара; они су овамо, без бојазни да ће остати без њега, довозили свој плен. Наравно, одређен проценат ишао је у краљевску благајну династије Бурбона.
   Ову идилу, морских разбојника и шпанских власти, у Порт Ројалу прекинуо је земљотрес; после страшног подрхтавања тла, ништа више није било као пре. Песничка душа Хуана Фуентеса катастрофу је овако забележила:
    „Тога, давно минулог дана, жарког лета, острво је било неуобичајено тихо. Сунце се полако али упорно пењало ка зениту и влажна подневна жега притискала је Порт Ројал. Усидрени у огромном заливу, бродови скупљених једара, лењо су се љуљушкали на омањим таласима. Људи су се шћућурили у сенци. Само су црни робови, гоњени упреденим корбачима од бивоље коже, скакутали по угнутим бродским мостићима, превлачећи на обалу бале са робом и сандуке са опљачканим благом гусара. Понегде се, из кућних димњака, вијорио дим: приближавало се време ручку и власници приморских биртија пекли су на ражњу укусну парчад овчетине, кувајући супу од острига. У великим бакарним котловима барило се корњачино месо, са рибом и миришљавим зачинима. Изгледало је као да ништа не може да наруши спокојство града успаваног жегом и тишином. Изненада, зачула се потмула злокобна грмљавина и град се затресао из темеља. Већ у следећем трену, подземни удар огромне снаге, претворио је Порт Ројал у гомилу рушевина. Земља се отворила и, у ту распуклину је, са хуком, нагрнуло море, носећи са собом све што му се нашло на путу: људе, куће, складишта, коњске запреге, барке. Са треском се расцепила и стропоштала Црква Светог Павла, смештена на брегу у близини залива. Тешко црквено звоно испустило је последњи тужан звон и, као да иде пред Страшни суд, нестало под водом”.
    Велики бродови, подигнути таласима високим десетине метара, одвучени су на обалу, обрушавајући се на кућне кровове да би затим, заједно са њима, ишчезли у огромним раседима испуњених водом. За неколико минута, град је престао да постоји. Немилосрдна стихија однела је више од 5000 живота, готово целокупно становништво Порт Ројала. Читајући драматичне описе ове несвакидашње катастрофе, научници су се сложили са закључком да га је збрисао изненадни талас цунамија. С размерама несреће Хуана је упознао неки хладнокрвни житељ, имајући среће да преживи зао удес гусарског гнезда. Едвин Линк није ни сањао да ће њему поћи за руком да открије тачан сат и минут катастрофе. Дан се знао већ раније, 7. јун 1692. године. Заслугу за то има и Рон Харис, гњурац у Линковој пратњи, на свим истраживачким подухватима, диљем земаљске кугле. Наиме, након првог роњења, попевши се на палубу, Харис је друговима и Линку показао свој први улов: мали, округао блистав предмет. У питању је био златан џепни часовник са бројчаником прекривеним тврдим слојем кречњака. Линк је сат обележио и спремио у кофер са осталим налазима извученим на светло дана из подводног града, одлучивши да се часовником касније позабави. У првом плану и, на првом месту, било је тражење гусарског блага.



    Његова експедиција радила је у потонулој гусарској луци два и по месеца. За то време, на палубу „Морског гњурца” доспело је много морских трофеја: бакарне кутлаче са дугим дршкама, поломљене калајисане кашике, чиније, лонци и друге кухињске потрепштине, боце из винских подрума, бочице за лекове, цреп са кровова и одломци опеке. Сви ови предмети, за које је утврђено да припадају 17. веку, изазвали су велико занимање двојице археолога и једног историчара – чланова експедиције испред Националног географског друштва САД, али је Линк био неутешан. Од гусарског блага није било ни трага ни гласа. У свој дневник он ће записати, 26. августа 1953. године:
   „Као да нас је Харисов налаз уклео. Сат, извађен првог дана, једини је пронађен златан предмет. Ништа од сандука са благом, златних морнарских украса или кутијица са накитом... Да ли су приче о богатству Порт Ројала биле претеране или је померање дна, приликом земљотреса, драгоцености одвукло на другу страну? Да ли је Фуентесова „Хроника” само узбудљива прича за историчаре?” У овако суморном расположењу, Линк је обуставио радове и, подигавши сидро, усмерио је „Морског гњурца” ка Флориди. Неуспех у налажењу гусарског блага и надолазећи период јаких ветрова, само су убрзали његову одлуку да скрати време предвиђено за експедицију.

                                             Краљевски ковчези

    Археолог, с Универзитета Јејл, Роберт Маркс (1927), био је члан Линкове експедиције на Порт Ројал 1953. године. Њега су налази одушевили и желео је да настави с истраживањима. Нажалост, Линк није био заинтересован, а Маркс никако није могао у САД да нађе спонзоре иако, како сам каже, нема шта није покушао. Археолог је записао у свој дневник:
    „Слике потонулог гусарског блага стално су ми биле пред очима; будан, изнова сам сањао да га поново, једног срећног дана, истражим у целости”. Готово очајан, обратио се директно влади Јамајке, не би ли она финансирала његова истраживања. Археологова молба, са планом и елаборатом рада, киселила се у Министарству финансија 18 месеци а онда – радост! Марксу је одобрен новац, могао је да припрема истраживања, али под једном клаузулом – све нађене драгоцености, власништво су Јамајке, док Марксу припадају дневнице и слава налазача! Маркс је пристао, а главни уредник Националне географије обећао је професору пристојан хонорар, ако добију право на ексклузивне фото-репортаже са његовог истраживања.



    Потписавши оба уговора, Маркс се са посадом укрцао на „Морског гњурца”, узевши курс ка Јамајци и граду Кингстону. Линк му је истраживачки брод љубазно изнајмио, по нешто нижој цени од уобичајене, с обзиром на то да у то време није имао посла ни у једној експедицији. Било је лето 1968. године.
    „То је највећи објекат подводне археологије на целој западној полулопти”, писао је овај научник у „Националној географији”.
    „Сада већ располажемо са јединственом могућношћу да покажемо како је цео град изгледао у 17. веку. При раскопавању наилазимо чак и на храну, на пример, маслац, стврднут као камен. Знамо и какав дуван су тада пушили, нађен је један цео лист.
    Такође, са сигурношћу можемо рећи шта се пило, од жестоких пића, у то време. Подвргли смо испитивању садржај запечаћених боца, а нешто смо и сами окусили. Ту су се нашли рум, вино и бренди. Ископали смо око 250 готово неоштећених калајних судова. То је до сада највише нађених предмета, рачунајући све остале подводне експедиције, уопште. Нашли смо 6000 глинених цеви, предмете од злата и сребра, џепне часовнике и бакарни казан за печење рума”. Али, Роберт Маркс је налазио и на занимљивије предмете од портројалског казанчета за печење ракије; њега су, узгред буди речено, очистили и средили, те је опет био спреман за употребу након 276 година. Једног августовског дана, скоро тачно 15 година од одлуке да Линк прекине истраживања гусарске престонице, гњурци су, уз помоћ крана, извукли са дна пар ковчега са грбом шпанског краља Филипа IV. Ковчези су до врха били набијени златним и сребреним новцем из друге половине 17. века. Како је договором прецизирано, благо је прешло у руке јамајчанске власти Јамајке. Вредност блага износила је суму равну износу двогодишњег буџета ове острвске државе!
    Али, шта се десило са сатом из првог дела наше приче? Сасвим је била оправдана претпоставка да је припадао неком од житеља или гостију Порт Ројала кога је тамо задесила смрт у тренутку кобног земљотреса. Тада се зауставио механизам на часовнику. Линк се прихватио чишћења и изучавања часовника. Пре свега, на унутрашњој страни поклопца, он је запазио изгравирано име извесног Пола Блондела. Ко је био Блондел, питао се: мајстор што је часовник направио или његов власник који је, тог стравичног дана, погинуо у Порт Ројалу?
    Идентитет Блондела Линк касније ће разјаснити – прво се дао на посао око златног сата. Пошто је са бројчаника пажљиво скинуо корални слој, Едвин је открио римске бројеве, израђене од мноштва сићушних ексерчића. Али, казаљки није било; за два и по столећа појела их је рђа.



    „Сада смо могли да утврдимо тачно време страдања града”, писао је у свом бродском дневнику, „... ако су казаљке пропале после прекривања бројчаника коралима, рентгенски зраци могу помоћи да се одреди њихов тадашњи положај.” Међутим, на истраживачком једрењаку, није постојао рентген уређај и Линк је одлучио да тачно време катастрофе утврди касније, када се врате на Флориду. Али, Маркс, члан експедиције, у Кингстону је успео од једног зубара да посуди уређај и донесе на брод. Урађен је низ снимака; наредног дана, Линк је већ пажљиво проучавао фотографије бројчаника на који је поново стављена корална скрама. Рентгенски зраци обележили су она места где су се, у том судбоносном тренутку, зауставиле гвоздене казаљке, растопивши се потом, током векова, у морској води.
    На снимцима су се врхови казаљки довољно јасно опажали: краћа линија сатне казаљке се налазила улево, готово на ознаци за подне, а она дужа, нешто изнад броја 8. Другим речима, часовник се зауставио пре поднева или поноћи. Да би се до краја све разјаснило, Маркс је рентгенске снимке одмах послао лондонском Музеју за науку и технику; тамо се налази збирка старинских часовника, једна од најбољих на свету, а запослени стручњаци знају готово све о њима.  Ускоро је у Кингстон стигао одговор из Лондона који је све разјашњавао. Писало је:
    „Часовник је израђен у мајсторској радионици Пола Блондела у Амстердаму. Година израде је 1686. Он показује време од 11 сати и 43 минута”. Аукцијска вредност Блонделовог сата била је 50.000 фунти (почетна цена) али, Линк није био заинтересован за његову продају. До тада је било познато само то да се трагедија обрушила на Порт Ројал једног врућег летњег дана, како је већ забележио хроничар Хуан Фуентес. Сад, захваљујући овом налазу са морског дна, успело је да се утврди и тачно време земљотреса.



Аутор: 
Миодраг Милановић
број: