Како је радио најпознатији српски обавештајац

Крајем лета 1912. године најбољи српски обавештајци, предвођени мајором Драгутином Димитријевићем Аписом, дали су се у тајне извиђачке подухвате и састанчење са албанским првацима


Српска војска вршила је половином августа и почетком септембра 1912. године последње припреме за рат који је неизоставно имала да поведе против Турске. Направљени су планови напада, напредовања, а једна од кључних непознаница била је како ће се држати албанска племена, насељена уз јужну границу Србије. Исто тако, ваљало је допунити и раније прикупљене податке о терену и путевима којима би српска војска имала да се креће на почетку операција.

Албанци су били значајан чинилац у овим плановима. Бројни, борбени, сложни, вични планинама на које су насељени, никако није било свеједно какав ће став заузети. Да ли ће ови лукави горштаци стати уз Турке или бар бити више-мање неутрални?

Неколико година пред рат српски обавештајци одржавали су одређене везе са неким албанским племенима и њиховим вођама. Србија их је снабдевала оружјем, плаћала, а они су повремено подбадали Турке. Сви срећни и задовољни, али нико није могао да буде сигуран у њих ако дође до неког већег сукоба. Зато је одлучено да се спроведе појачан извиђачки подухват на просторима Санџака, Косова, планине Црне Горе, као и у кумановској, скопској и овчепољској области.

На сваки правац важан за будуће напредовање српске војске у Старој Србији упућена је по једна група официра. Сви су се добровољно пријавили, а сам поглед на имена довољно казује о озбиљности задатка. У првој групи били су мајор Милан Гр. Миловановић Пилац и капетан Велимир Вемић. Они су имали да извиђају кумановску, скопску и овчепољску област. Другу групу предводио је капетан Божин Симић, ка планини Црној Гори, трећу мајор Драгутин Димитријевић Апис, са Богданом Раденковићем и капетаном Миланом Завађилом, са задатком у Дреници. Четврта група, капетана Радоја Пантића, извиђала је правцем Рашка–Нови Пазар, док је пета, коју је предводио мајор Чедомир Поповић, дејствовала у северном делу Санџака. Укратко, најбољи српски обавештајци, већина њих „црнорукци”, малтене професионални завереници. Годинама уназад бавили су се четничким дејствима на тим просторима, познавали су и терен и народ, и није било бољих за ту намену. Цео подухват вероватно би остао непознаница да десет година касније, тада пензионисан, пуковник Милан Завађил није објавио своја сећања на дане проведене са Аписом и Раденковићем.


Необични путници
Њих тројица кренула су из Београда 22. августа 1912. године. После уобичајеног труцкања возом, воловским запрегама и на крају пешке, стигли су у ноћи између 23. и 24. августа на Вреоце, најистуренију граничну караулу према Турској, југоисточно од Рашке. Тамо их је дочекао капетан Радоје Пантић, који је по природи свог граничарског посла имао везу с Албанцима преко пута. Најважније је било то да је имао добре везе с Исом Бољетинцем, неприкосновеним главаром дреничких Албанаца. На караули Вреоци чекао је још један човек. То је био Исин курир, који је имао да послужи као путовођа од границе до Митровице и села Бољетина. На самом почетку наишли су на тешкоће.

Иако је договорено да водич донесе албанска одела да би се обавештајци преобукли, овај је то некако успео да заборави. Случајност или не, повратка није било. Решили су да границу пређу онакви какви су, Апис и Завађил у униформама, а Раденковић у цивилу. Курир се клео у све живо и мртво да их одела чекају већ у првом селу преко границе.

Негде око два сата иза поноћи решили су да крену, па куд пукло да пукло. Наоружани карабинима, онако у униформама, тешко да би могли да објасне некој турској патроли шта они има да се смуцају с друге стране границе усред ноћи. На сву срећу, Исин човек их је водио шверцерским стазама, где војсци иначе није падало на памет да залази, па су се низ једну стрму косу Копаоника потпуно неометано спустили у село Жигољ, где их је примио један од Исиних повереника. Стварно, тамо су их чекала и арнаутска одела.

Опет невоља, сви су се прерушили, осим Аписа, који онако огроман није успео да се увуче ни у једну ствар. Газда куће и курир онда се растрче по селу, да нађу нешто веће. Вратили су се с неким исцепаним деловима одеће, од којих су склепали нешто што подсећа на одело. Тако су пролазници на путу од Жигоља ка Бољетину тог јутра могли да виде чудну групицу у којој се посебно истицао један крупан човек, обучен у сулуду мешавину српске официрске униформе и албанског одела, с обавезним кечетом на глави. Успут би сретали неке путнике, који су с оним Исиним куриром размењивали по неколико речи, али никаквих тешкоћа није било.

После целодневног хода стигли су у близину села Бољетина, близу Митровице. Стално седиште Исе Бољетинца било је на оближњем узвишењу Соколици. Иако је волео себе да зове „господарем Арнаутлука”, иако је његовој сујети ласкало да прима представнике стране државе, био је опрезан. Вероватно поучен ранијим искуствима када су му Турци због неких много мањих ствари и побуна попалили кулу. Водичу је заповедио да Аписа и друштво на Соколицу доведе тек кад падне мрак, да случајно неко не обавести власти да се ту мотају сумњиви странци, а онда те власти потегну да виде о чему се ради, а успут, за сваки случај, попале по неку кућу.

Док су чекали вече, водич се некако трудио да их забави. Седели су поред главног пута, а путовођа је дохватио свој карабин и нациљао на чашицу телеграфског стуба. Све уз повике да ће сада да виде како бије Арнаутин, први хитац је промашио, али други растури порцеланску чашицу у парампарчад. Добио је похвале, али су обавештајци ипак покушали да га смире, пошто им никако није одговарало да дође нека патрола и испита зашто је прекинута телеграфска веза. Водич их је разуверио, уз речи да он зна да у Србији то не сме, али да је ово Арнаутлук, и да Турци немају шта да се питају. Њихово је да седе у касаби, глуме власт и ћуте.

Тако су провели време до сумрака, када су се попели на Соколицу. Затекли су мало насеље, неколико зграда, међу њима и рушевине две куле, попаљене као казна за Исину непослушност султану. Ту је Иса живео са својом породицом и момцима. Лепо су дочекали изасланике, али је већ било касно за било какве разговоре.


Услуга за услугу
Чим се разданило, Иса их је дочекао на малом платоу испред куће. Албански вођа, средњих година, висок, сувоњав, оставио је добар утисак на преговараче. Али, и поред све љубазности, осетили су да имају посла с лукавим човеком који годинама успева да се одупире свакој власти. Апис је преносио поздраве од српских „главара”, а Раденковић је преводио. Он је од раније познавао Ису, некада су били и комшије.

После протокола, прешло се на ствар. Богдан је водио разговор у овом делу, док се Апис убацивао, све покушавајући да некако изведе Ису из уздржаности. Знајући с ким има посла, Раденковић је тетошио Бољетинца, објашњавао му како су стигла зла времена, како Турци криве Србе да наоружавају Албанце. А кад су већ толико љути, онда могу и да ударе на малу Србију. Турска јесте у распаду, али још је опасна. Зато би било добро да делегација сазна како ће се Иса-бег понашати, јер никако не би био ред да пушке које је добио од Срба припуцају на те исте Србе.

Албански вођа покушао је да врда, нема он појма ни о чему, ништа није чуо. У разговор се тада укључио и Апис. И он је говорио да су Срби помогли Албанцима у борби против Турака, а онда онако драмски иступи, истури груди јуначке, да покаже и докаже да не би било право да те пушке пуцају на њега. Биће да је ова драматика мало дирнула Ису, који је све време пажљиво слушао. Онда је одлучио да избаци своју последњу карту. Рекао је да мисли да Турци никако неће ударити на Србију, али да лако може да буде оно друго, да Срби ударе на Турке.

Делегација се следила, лукави Албанац осетио је одакле ветар дува. Тада је коначно рекао да он неће помагати Турцима ударе ли на Србију, али да исто тако нема појма шта би радио у обрнутом случају. Додуше, целу причу је поткрепио примером да он зна да цени туђе добро јер, кад је својевремено морао да се склања из Дренице због неке побуне, примио га је књаз Никола, на Цетињу. Кад су га после неколико година Турци звали да удари с њима на Црну Гору, одбио је, јер се код књаза „најео хлеба и соли”. А он не заборавља услуге. Апису је ово било довољно, то је била прећутна потврда да ће Албанци остати углавном мирни. Макар ови Исини.

На Соколици су остали још два дана, обавештени су о броју пушака које Иса може да дигне, а сазнали су и јако занимљиве појединости о суревњивости међу албанским поглавицама. Биће да је у питању била борба за првенство, која се свакако могла искористити.

Трећег дана, Иса им је дао два човека да их спроведу до манастира Девича. Спуштајући се на Ситницу, онако у групи, натрапали су на турски логор. Заобишли су га у широком луку, иако су сада већ сви били одевени као Албанци. Апис је био знатно крупнији од просечног Албанца, али је то маскирао окретношћу, а и нико није обраћао превише пажње. У добром здрављу стигли су до Девича. Тамо је био заказан састанак са Садиком Рамом и још неким првацима из Дренице. Игуман се обрадовао гостима, поготово кад је чуо ко су. Одмах је почео да се жали на несношљиво стање. Убрзо су стигли и Рама и остали. Сви они су и раније били на везама, а сада су то само потврдили. Рама се заклео да ће бити са Србима, али љубав за љубав, а сир за паре, па је тражио још оружја и новца. Ипак, све је било далеко боље него са Исом.


Около, наоколо…
Негде при крају састанка у просторију је улетео један од Раминих људи. Узбуђен, дигао је дреку, а Рама је својим људим издавао нека наређења. Апису и осталима саопштио је да су нека албанска племена, која нису била у љубави са Србима, кренула на манастир када су чули да су у њему српски официри. Препоручио им је да се изгубе што пре како цео посао не би кренуо наопако ако их затекну у манастиру.

Из Девича експедиција брже-боље запуца ка селу Љубовцу, у пратњи Раминих људи који су имали задатак да их по сваку цену пребаце преко границе. У селу су већали да ли да наставе ка Урошевцу, где би могли да се сретну са Божином Симићем. Људи из пратње некако су их одговорили од тога, будући да су се на том правцу налазила непријатељска племена, а и турски гарнизони су били јаки. Аписово друштванце није баш имало толику жељу да се сретне са Симићем, а и ваљало би да похитају назад и поднесу извештај. И домаћин у Љубовцу дао им је свог сина за пратњу, а успут му објаснио да има да их доведе до границе како зна, а ако буде неког белаја, прво има да падне његова глава, па тек онда њихова.

Негде код Вучитрна на њих је налетела турска патрола, баш док су се одмарали поред пута. Почели су да привлаче пушке и да се спремају за борбу и бежанију, али су заптије прошле, ни не погледавши их.

Кад су прешли Лаб, тек тада су ударили по шверцерским стазама и богазама. Тамошњи Албанци били су отворени непријатељи, па их је ваљало избећи по сваку цену. Неки шверцер кога им је Рама доделио био је од изванредне помоћи. Равнао се према обрисима планина и довео их је до карауле на Мердару.

Експедиција се убрзо нашла у Београду. Поднели су извештај министру војном, ђенералу Радомиру Путнику, и заступнику начелника Главног ђенералштаба Живојину Мишићу о резултатима извиђања. Готово да су могли да јемче да ће Иса Бољетинац остати по страни. Ипак, тешко да увек све може да буде како треба. После неколико дана Апис је пао у кревет. Био је тешко болестан, а лекари никако нису успевали да докуче о чему се ради. Полумртвог, послали су га на лечење у Берлин, о трошку Александра Карађорђевића и Николе Пашића.

У Берлину, професор Цин је установио да се ради о малтешкој грозници, веома реткој болести за наше прилике. Ова болест добијала се од бактерије из некуваног млека домаћих животиња. На састанку с Бољетинцем Апис је пио ово млеко. Тако му је Иса несвесно замало дошао главе. Само захваљујући својој снази побегао је гробару са лопате. До неке следеће прилике, када ће опет ризиковати живот.