3320 25. 9. 2015.
Потрага за благом
ТАЈНА ЛОБЕНГУЛИНОГ
Десетак великих сандука натоварених на кола која су вукли снажни биволи у стопу је пратило бекство пораженог владара. Енглези су хтели да се по сваку цену докопају богатства из Зимбабвеа...
Зидине престонице ''Златког краља''
а територији Зимбабвеа простире се планински венац Матопус. Овде, у гранитним стенама, између чудноватих гомила облутака, налази се пећина где је сахрањен пепео утемељивача државности метабелских племена, Моселекатсеа, рано преминулог 1868. године. После његове смрти, власт је преузео његов син Лобенгулу, за чије име су везане драматичне странице ослободилачке борбе јужноафричких народа и племена против британских колонизатора. Лобенгулу су звали „златни краљ” али, пре него што објаснимо одакле му тај надимак, завиримо мало у историју Зимбабвеа.Млади Лобенгула припадао је племену Нгона и династији Ндебеле; која је владала Зимбабвеом од 1830. до 1893, када постаје британска колонија. Ово племе је под своју власт ставило територију од преко 300.000 квадратних километара и становништву од најмање милиона. Пре њега, Зимбабвеом је управљало племе Мамбоа с истоименом династијом на челу. Њих су отерали Португалци, чија је Зимбабве био колонија од 15. до почетка 17. века.
Афрички Елдорадо
Године владавине златног краља нису биле нимало лаке. Баш у то време се код енглеских привредника одједном, не без разлога, пробудило занимање за природна богатсва афричких земаља. У краљевски двор Булавајо, оснивача Лобенгуле, почели су да навраћају представници разних британских кругова – државних, економских верских и трговачких. Њихове намере биле су толико јасне, да се Лобенгула, по сопственом признању, осећао као мува око које паук плете мрежу.
Брда око дрвеног града Булавајо
Било му је јасно да ће злато, кога је у изобиљу поседовао, изазвати похлепу белаца, као што је то било с Португалцима, првим оснивачима рудника злата пре скоро триста година. Од реке Лимпопо па до Замбезија пуном паром радило је преко 200 рудника злата и дијаманата где су, због ниских таваница у окнима, углавном радили жене и деца. Лобенгула је богатство гомилао у својим „златним градовима”: Булавају, Камију, Налеталу и Мањангу. Био је и изузетан трговац, па је извозио и гвожђе, слоновачу, дијаманте и сандаловину. Драгоцености су ишле у Фландрију, Венецију, Алепо, Персију, Индију Индонезију и Кину. Одатле је увозио селадонску и плаво-белу керамику (Кина), стаклене перле, предмете од фајанса и бронзане звончиће (!) за соколе (Фландрија). Зимбабве и Лобенгулино царство су у правом смислу били земља злата, афрички Елдорадо. Колико је злата било у питању сведочи Роџер Самнерс, геоинжењер који је скоро цео радни век провео овде, у другој половини 20. века:
„Упркос примитивном начину вађења руде и одвајања злата, укупна количина племенитог метала добијена тим грубим поступком (количина вађена за 12 месеци из једног окна) морала да буде равна стогодишњој производњи злата у целом свету (са механизованим средствима) у 19. веку! Или, више од 90 процената злата, извађеног из земље, ископано је у Зимбабвеу, остатак од десет процената отпада на свој осталој светској производњи.”
Енглески пријатељи
Први резултат поменутих посета из Енглеске био је споразум о пријатељству, наметнут силом. По њему, Лобенгула није имао право да без знања енглеске краљевине успостави било какве пословне везе са другим земљама. Следећи корак су биле концесије, одреда су их добиле енглеске фирме за вађење злата, дијаманта, гвожђа, никла, хрома и других минералних сировина. Заузврат, они су Лобенгулу широкогрудо даривали извесном количином пушака, муниције, одела и – једним бродом! Такође, пристали су да исплаћују износ од 100 фунти стерлинга сваког првог дана пуног Месеца.
Под окриљем „Компаније за рушевине”, на чијем челу је стајао Сесил Роудз, Енглези су буквално окупирали целу земљу 1890. и дали се у потрагу за Лобенгулиним рудницима. Јер је пре тога, „златни краљ” наредио да се рудници затворе и замаскирају а да се радници врате у села. Ипак, енглеске експедиције, а није недостајало геометара и инжењера, постепено су проналазиле руднике злата и временом их оживљавали. Велика потешкоћа била је у радној снази, па је и она довожена некадашњим „Монсунским трговачким путем”.
Геолошка изучавања, које су детаљно обавили инжењери Теодор Блунт и Р. М. Сван, показала су да се злато јавља као последица продирања раствора богатих рудом у шупљине кварца или других цепљивих стена. Према томе, златоносне жице су, мање или више, усправне а, дуготрајна ерозија горњих слојева тла доводи до такозваног површинског богаћења, односно гомилања злата на површини. Дакле, с мало напора могле су да се прикупе огромне количине злата. У ствари, у прво време су грумени злата, по свој прилици, били дословно расути по земљи. Лобенгулини „древни копови” имали су и развијену индустрију метала. Пре него што су већину уништили Енглези, изградњом модерних рудника, било је између четири и пет хиљада, где је злато вађено и одмах испирано, те неколико стотина јама за вађење бакра. Калај се, у већим количинама вадио, колико је Блунту било познато, само на два места.
Рудари и жртве
Златоносне жице, како је утврђено, обично се спуштају врло стрмо и када се наслаге налазе у стени, рудари успевају да иду за жицом уз минимум копања. У извештају геолога стоји да су неке од јама биле дубоке и до 35 метара али, обично, дубина до које су рудари долазили износила је између шест и осам метара. У полутамним дубинама јаме руда се одвајала камним клином или гвозденим куглама утериваном у стену каменим чекићима, величине омање лопте.
Ако је околна стена, обично кварц, била толико тврда да није могла механички да се разбије, рудари су је загревали малим ватрама, а затим поливали водом да би пукла. Геолози су често налазили угарке од тих ватри. Рудари су се плашили да иду за мање-више водоравним жицама, што није чудо, с обзиром на то да нису знали за подграђивање, тако да је често долазило до одроњавања.
Окно напуштеног рудника злата на Мапунбугвеу
У једном копу, са жицом спуштеном у благом нагибу, пред Блунтом су се показали језиви докази о непознавању рударских мера безбедности – смрскани костури три рудара. У непосредној близини, на површини, налазио се гроб једног мушкарца; у њега је, с највећом брижљивошћу, била покопана још једна унакажена жртва. Тај рудник био је нарочито богат, јер се Лобенгула занимао само за видљиво злато, у збирању од преко три унце по тони. Данас се и десет пута мања концентрација сматра добром. Руда је из рудника ношена до најближег воденог тока где је ломљена, а издробљени кварц затим је испиран у посудама, вероватно дрвеним, тако да је песак одлазио са водом, а метал (злата) остајао на дну.
Скривено уз реку Лимпопо
Црна слутње у вези с Енглезима, који су се размилели његовом земљом попут жутих мрава, нису преверила Лобенгулу: кад-тад ће пожелети да опљачкају градове и њихове богате становнике. Његово благо ће се прво наћи на удару. Првог новембра 1893. године енглеске трупе су, без икакве најаве, упале у колонијални посед, а после неколико дана освојили су и опљачкали тадашњу престоницу државе – Булавајо. Колонизатор је, показао своје лице у правом светлу. Лобенгула је нешто раније с мањим одредом војника напустио престоницу, спремајући се за борбу.
Слабо наоружане Лобенгулине трупе јуначки су се бориле, али су снаге биле неравноправне. До краја године, устанак Матабела угушен је у крви, а Лобенгула је морао да се скрива са шачицом људи, међу којима је био и Дом Џејкобс, преводилац и његов лични Лобенгулин секретар. Три године раније, он је са својим сународницима Енглезима саставио уговор о концесији, а сада су они уценили његову главу на три стотине фунти стерлинга. Вероватно су били убеђени да ће их Џејкобс, уз пристојну накнаду, одвести до краљевог злата.
Убрзо се пронела вест да је Лобенгула успео да негде сакрије своје драгоцености: злато, дијаманте и слонову кост. О овом благу почеле су да круже и легенде и Лобенгула је стекао углед „хероја”. Касније је утврђено да је из Булаваја изнео своје богатство, смештено у десетак позамашних сандука. На колима, која су вукли снажни биволи, сандуци су свуда пратили вођу, али дошао је час када је овај, макар привремено, морао да се растане од њих. Постајало је све теже и теже скривати се испред енглеских трупа.
Прошло је много дана у тражењу одговарајућег скровишта, на којем би благо било на сигурном. Једно вече стигли су до реке Лимпопо, прешли на другу обалу и заноћили. Ујутро је Лобенгула обишао околину. Вративши се у логор, саопштио је најближим помоћницима да је пронашао скровиште за благо. „Златни краљ” изабрао је Мапунгубве, заравњено брдо у северном Трансвалу, километар и по јужно од Лимпопа, реке која је природна граница између Зимбабвеа и Јужне Африке. Све до 1932, када је и откривено, овде су се гомилале гласине о закопаном благу. Но, како су се догађаји до тада одвијали?
Краљев похлепни секретар
Сачекавши ноћ, Лобенгула је наредио носачима да ископају две дубоке јаме у које су ту спустили сандуке и прекрили их гомилом камења. Још пре сванућа људи најоданији краљу, побили су носаче јер су они сада знали оно што нису смели. Али, ни Лобенгули није остало још много, јер га је жестоко тресла тропска маларија. Током једног напада, измучен грозницом, врховни вођа Метабела је заспао, али се није пробудио. Уз све почасти, сахрањен је у добро замаскираном гробу на Мапунгубвеу. Џејкобс се успешно пребацио у Мозамбик, у луку Софала. Није га напуштала мисао да се докопа Лобенгулиног блага, али како то да учини?!
Тешкоћа је било у томе што је он био личност, која је Енглезима била јако добро позната, тако да му је, док му је над главом висила уцена, било неизводљиво да допре до области Бечуанланда, где се налазило брдо Мапунгубве. Како се у близини налазила немачка трговачка мисија, Џејкобс је решио да придобије двојицу Немаца за и да са њима подели плен. Ови су радо прихватили предлог и ускоро се упутили ка обалама реке Лимпопо. Међутим, пали су у руке енглеских трупа. Џејкобс је ухваћен, а Немци су пуштени да се врате у свој логор. Пре тога им је одузета сва опрема. Џејкобс је пребачен у Енглеску, где је осуђен на дугогодишњу робију. Пуштен је из затвора 1911. године, а већ следеће изашла је његова књига „Лобенгула, златни краљ Зимбабвеа”
Упорни геометар.
Године пролазе. Над Европом, Азијом и Африком бесни пожар Првог светског рата и Немачка губи колоније. Но, Џејкобсова књига подстиче многе пустолове да, кад је утихнуо звекет оружја, организују потраге на благо последњег краља народа Метабеле. Из архиве енглеске штампе читамо имена Меренског, Мауха, Бента, Шлихтера и Кола, најупорнијих трагача за благом. Мит о „златном краљу” добија крила кад Меренски изнео теорију да су зимбабвеански рудници злата били извор племенитих метала. Њиховим богатством је, тобоже, био украшен храм цара Соломона. Шлихтер иде и даље, тврдећи да су Лобенгулини „златни градови” дела старих Сабијаца и Феничана. Сви су се слагали у једном – Зимбабве је врло стар и представља производ неке древне источне цивилизације.
После двадесетак година, архивски немачки документи, са извештајем о неуспелом походу Џејкобса и чланова немачке трговачке мисије, доспевају у руке Имануелу Литону, геометру и јужноафричком организатору земљишних поседа. Међутим, није било лако прочитати извештај. Био је написан шифрованим писмом. Једина повољност била је та што је, уз извештај, била приложена и Џејкобсова мапа са које је понешто могло да се разабере. Обузет жељом да се обогати, Литон организује екипу и креће у Бечуанленд, на терен обележен на мапи – на леву обалу реке Лимпопо.
У тражењу и копању пролазе недеље. Већ почиње да сумња у успех кад су откривени гробови оних неколико несрећних носача – закопали су благо и то платили животом. Али, први успех био је и последњи – једна од ископаних јама се обрушила и затрпала неколико људи. Пале су прве жртве Литонове похлепе и морало је да се прекине са радовима. Литон је напустио подухват јер се за благо заинтересовала влада у Преторији. Испоставило се да на легендарно благо има много потраживача, законитих и незаконитих. Виш није било могуће е истраживање у тајности. Имануел Литон проценио је да тражити драгоцености само да би их предао „тамо некоме”, није захвалан посао. На Мапунгубве се враћао још само једном и то да би замео трагове својих радова.
* * *
Ипак, 1932. године неки мештани попели су се на литице које окружују врх брега и, у једном порушеном плитком гробу, нашли извесну количину злата. Срећом, за ово су брзо чуле власти и Преторијски универзитет добио је искључиво право ископавања. Прво истраживање и снимање терена обављено је 1933. године док је, од 1934. до 1939. године спроведено систематско ископавање. Екипа је пронашла укупно осам гробова; један од њих, добро затрпан тешким камењем, припадао је Лобенгули. У његовим рукама нађена је круна украшена дијамантима и драгим камењем.
Убрзо је пронађено и Лобенгулино благо, и хитро пребачено у Преторију. Део је завршио у музеју, док је већи похрањен у сефове Јужне Африке. Јавност никада није подробно обавештена о вредностима овог блага. Влада и стручњаци Универзитета више су причали о историји Мапунбугвеа, на коме је пронађено низ зидина и рушевина кућа из 11. века, него о благу. Лобенгулин костур враћен је његовим саплеменицима који је са свим почастима сахрањен у Булавају. Влада Јужне Африке није сматрала да јој је дужност или обавеза да саплеменицима „златног краља” врати бар део блага. Присвојили су га у целости, до последње унце (једна унца износи 31,1035 грама).
Аутор:
Миодраг Милановић - Пријавите се или се региструјте да бисте слали коментаре
