3320 25. 9. 2015.
Снага и умеће предводника
ТАЈНА ФОРМУЛА
Већина људи мисли да су особе које су створене да буду моћници то постале на неки непознати начин, а све је заправо врло једноставно – у тренуцима када се јави невоља, неко иступи и саопшти да има решење за све...
ама, тата и дете. А дете би требало да их слуша. Зар то није питање моћи? Школа, учитељица, професор и ђаци... Опет исто! Ко је у том односу моћнији? Ко ће добити одређено звање на послу, а ко ће до последњег дана бити најобичнији службеник са најнижим звањем? Јасно вам је, стара добра прича о моћи. Уређење државе? Ех, то је већ свима јасно. Све је то ствар моћника. Тачније речено, оних који умеју да се наметну као моћни. Могло би да се каже да је читаво човечанство засновано на друштвеним везама где моћ игра важну, можда и кључну улогу. Настајањем друштвених лествица, човечанство је, кратко речено, „кренуло”... Тако бар тврде антрополози, историчари, али и психолози. Да ли се на том путу у довољној мери водило рачуна о моралним начелима, сасвим је друга ствар. И то нам је познато.Сама идеја моћи, урођена је. Она је за човека природна, будући да су њени корени у односу родитељи-деца. Сви се рађамо зависни од наших родитеља. Међутим, како године пролазе, тај однос неједнакости испоставља се да има ограничено трајање. Код човека, за разлику од животиња, има продужено дејство. Некада то дејство никада не престаје, већ траје док трају и родитељи. Бивша деца, одрасли људи, остају под родитељским крилом и под окриљем њихове родитељске моћи. Уосталом то је теорија које су се углавном држали психоаналитичари. Дете се осећа немоћним, и то у њему улива жељу за извесном врстом надокнаде. Дакле, дете жели да се докаже и покаже како је и само у стању да натера друге да и они чине оно што оно захтева. Од ове условљене зависности можда и потиче замисао о божанственом пореклу човечанства. Родитељ, а посебно мајка, за новорођенче је заиста – божанство.
Моћ је као дрога
Психолози често истичу да су све људске односе, без обзира да ли је реч о личним, или такозваним колективним, одређују односи моћи. Али, шта се заиста под том речју подразумева? Објашњења су многобројна. Од Лао Цеове да „права моћ долази врло полако”, до тога да „жудња за моћи нема корен у снази, већ у слабости”, као што је написао Ерих Фром, немачки психолог.. „Моћ је слатка, она је као дрога, то је жеља која се преноси навиком”, сматрао је енглески филозоф Бертранд Расел.
Савремени психолози и антрополози објашњавају моћ као способност да се у другима произведе оно што је онај који је моћан – унапред замислио. Моћ је способност да друге натерамо да се понашају и мисле онако како им уопште и не би пало на памет да се понашају. По некима је то чак и способност наметања силе. Могло би да се закључи како сва тумачења моћи долазе до мање или више сличног закључка; друштвена моћ садржана је у способности да се успоставе везе међу људима. Онај који командује је у мањини, а они који слушају и понашају се по вољи моћника, у већини су.
Наравно, треба разликовати моћ које је наметнута принудно, од моћи која је у већој или мањој мери прихваћена споразумом, односно пристанком. У том смислу, врло је занимљива теорија немачког психолога Курта Левина (1890–1947) који је сматрао да постоји формула моћи. И да она није никаква тајна. Па ни тајна способност коју имају само неки људи. По њему, моћ је једнака највећој снази коју А може да изврши над Б, подељена с највећим отпором Б, коју показује над А.
Јасно, као што су се и многе друге ствари промениле, тако се и значај, улога и облик моћи мењао кроз векове. За раније цивилизације, моћ је била везана за божанства и богове. То је био „поклон” који су богови давали обичним смртницима. Да осете њихову моћ (благоотворену или опаку). Тако је остало све до Француске револуције. Бар у највећој мери.
Ипак, било је и другачијих схватања. У 7. веку пре наше ере, у старој Грчкој, моћ није била апсолутна: чак и над врховним богом био је неко ко га је могао бар донекле да осујети. У стварном животу, изван мита, апсолутна моћ је била остваривана само под одређеним (демократским) законима. Епикур филозоф са Самоса, оспоравао је божанске законе. Сматрао је да је задовољство највише људско добро. Долазак хришћанства, поново даје право да божанска моћ одлучује о добру и злу. Тек у ренесанси ствари почињу донекле да се мењају. Николо Макијавели јасно је раздвојио политику, морал и веру, а са њима у вези и моћ. Напослетку, 1830. године, немачки правници признали су сувереност државе, па тако и народа. Све то, да се моћ не би у потпуности поистоветила са једном једином особом.
Нада и моћ
А како се онда десило са су и некада давно, као уосталом и кроз историју, па и данас, одређене особе, називане диктаторима, с лакоћом постајале моћне? Моћнији од оних којима се приписивала сва могућа моћ? И за то постоји својеврсна формула. Она није тајна, али у одређеном тренутку историје, она постаје невидљива. Нико је не примећује, иако је свима пред очима! У тренуцима кризе, политичке или финансијске, одређена особа намеће се као она која је у стању да реши све невоље. Чак и оне нерешиве! И људи крећу за том особом, испуњени поуздањем. Она постаје моћник. Франц Неиман, један од историчара који се бавио настајањем моћника почетком 20. века, написао је да ма колико се диктатори трудили да улију страх у кости својим подређенима (народу), оно што их је држало покорним била је – нада. Нада раширена у народу да је управо тај човек (диктатор) у могућности да их ослободи беде и очајања.
То је доказано током занимљивог огледа у својеврсној лабораторији британског Би-Би-Сија. Учесници су покушали да испробају под светлостима камера начин употребе моћи. Стражари су командовали затвореницима, говорећи им шта да чине и како да се понашају. Дакле, у ћелијама су седели затвореници (добровољци). Живели су две недеље под будним оком тројице стражара (такође добровољаца). Одмах се успоставио ред, тачније – неједнакост. Иако су затвореници одмах изабрали међу собом вођу (моћника), чувари су моћ искаљивали над подређенима. Људи су се одмах повиновали систему моћи. Пристали су на то. Нису ни покушали да се ослободе.
Рекло би се да су се ствари данас промениле. Моћник не може више бити онај кога не прихватају његови подређени. Он је данас један он „њих”. Власт узета насилним путем и држана уз помоћ силе, најлакше се обара. Ретко када може да опстане. И када постоји, траје кратко. Некада давно људи су сматрали да краљ има права да влада и командује. Имао је плаву крв! Данас нико не мисли тако. Давно су прошла времена када су их раздвајале разлике у крви... Сада су сви мање-више исти, мада је свима јасно ко доноси одлуке. Извесно је да је много тога у вези с осећањем и применом моћи – само привид. Моћници су привидно моћни, јер за то често немају ни професионално ни морално покриће. Али их већина ипак следи. Сви мисле да је шеф једнак међу једнакима и ствари теку као по лоју. У држави, на послу, у породици.
Бројни огледи то доказују. На пример, на једном америчком универзитету студенти су гласали за нове школске законе. Испоставило се да нису прихватили мишљење декана факултета (које је било за њих можда и најповољније) већ једног колеге кога су сматрали истомишљеником. Једним од њих! Дакле, из свега би могла да се извуче још једна дефиниција моћи: моћ је умеће да створимо следбенике који ће мислити да смо исти. Слично и када говоримо о лепоти. Моћ се крије у погледу онога који нас посматра.
Питање тестостерона
Антрополози имају такође врло занимљиво објашњење. Они сматрају да се срж моћи крије у својеврсном механизму, древном колико и људска врста. Реч је о односу превласти међу једнакима. Такозвани „доминантни тип личности” намеће се по природи. Он је често висок, широких плећа, четвртасте вилице. Обично је у предности над осталима – физички. Овакве физичке предодређености тичу се количине тестостерона, хормона који имају и жене и мушкарци. Уосталом, присутан је и код свих осталих сисара. Свака јединка која влада одређеном заједницом, има више овог хормона у крви.
Занимљиво је свакако истраживање да мушкарци са вишком тестостерона, онда када се нађу у непознатом окружењу, одмах, дакле, лакше улазе у тај простор, затим без одлагања почињу разговор и одају утисак да желе да наметну своје мишљење. Не плаше се незнанаца.
Али, шта рећи о оној старој изреци да се „отров се чува у малим бочицама”? Колико је моћника било без широких плећа, коцкастих вилица и чији је раст био мали? Људска нарав врло је сложена и сва је прилика да многи чиниоци код мушкарца или жене чине моћника. И још нешто, врло битно. Моћ не треба увек поистовећивати са злим силама, лошим особинама, те особама којима желе да владају другима зарад личне користи, а на штету свих осталих. За Марију Калас, чувену грчку оперску певачицу, говорило се да има моћан глас. До одређеног тренутка током њене певачке каријере, тај глас је заиста био најмоћнији на свету. А онда је утихнуо. Можда је сломило једно сасвим друго осећање за које знамо да је некада моћније од саме моћи?
И за крај нешто још занимљивије. Не заваравајмо се да су моћници само одрасли људи. Верујте да нису. Oбратите на то пажњу! Недавна научна истраживања која су обухватала понашање беба донела су запањујуће исходе. Наиме, већ у четвртом месецу живота, бебе развијају изненађујући друштвени смисао и неку врсту обдарености. Разуме се, не сви једнаку. Оне се односе према одраслима са мање односно више самопоуздања. Неке бебице већ тада знају шта хоће и како то да постигну. Недвосмислено показују да су у стању да дају све од себе и добију оно што мисле да им припада. Другим речима, старијима, који су у већем броју, стављају до знања да се зна ко је моћник! Односно, прави моћник. То може да значи и да се вештина задобијања моћи показује већ у колевци! Али, враћамо се на почетак. Родитељи ту дечију жељу могу у потпуности да осујете. И од некадашњег моћника у пеленама, направе послушника који ће увек савијати главу онда када буде одрастао човек. Није лако бити родитељ – ни моћан, ни послушан.
Аутор:
М. Огњановић - Пријавите се или се региструјте да бисте слали коментаре
