ШТА ЈЕ СВЕ УМЕТНИК ХТЕО ДА КАЖЕ

Иза повести о легендарном двобоју крију се психологија, физика, етнологија…


За оне који не знају старозаветну причу о сукобу Давида и Голијата, она гласи овако:
Током рата Израиqаца и Филистејаца, Голијат, филистејски борац дивовског раста и снаге, изазивао је Израиqце на двобој, али нико није смео да му се супротстави. Млади чобанин Давид, кога је отац послао до војске Израиqаца да тамо обиђе старију браћу, поче да се распитује ко је тај што срамоти ратнике wеговог народа. То чу Саул, цар Израиqаца, и нареди да му доведу Давида. Овај затражи дозволу да изађе на двобој, а Саул му рече:
„Ти си дете, а Голијат је војник од младости. Како мислиш да га савладаш?”
„И лавове и медведе убијао сам кад су ми нападали овце. Господ који ме је сачувао од лава и медведа сачуваће ме и од овога Филистејца.”
Саул му даде кацигу, оклоп и мач, али Давид се са тим једва кретао, па не понесе ништа од тога, него узе свој штап па сиђе у поток, изабра пет глатких каменова и стави их у своју пастирску торбу. Узе праћку у руку и тако пође у сусрет Голијату. Овај би зачуђен што, уместо заплашених војника који беже пред wим, угледа младића који му се приближава. Кад боqе погледа Давидов стас и оружје, разгневи се и стаде да проклиwе.
„Јесам ли ја псето да идеш на мене са штапом? Ходи ближе да дам твоје тело птицама небеским и зверима земаqским.”
Давид појури према противнику, извади један камен из торбе, стави га у праћку, завитла wоме око главе и хитну камен свом снагом и вештином те погоди противника у чело. Овај без свести паде ничице на земqу. Давид притрча, извуче Голијатов мач из корица и wиме га уби. Кад видеше Филистејци како прође wихов представник, престрашени побегоше са бојног поqа.
Дечак чобанин победио је дива Голијата, спасио свој народ од освајача, постао јеврејски краq и мудро владао државом. Ова прича одувек је била блиска обичним qудима. Ако се од неког не очекује ништа посебно, а он уради нешто величанствено, природно је да постане предмет дивqеwа. Ликом Давида својевремено су се бавили и велики скулптори: Донатело и Верокио у раној ренесанси, Микеланђело у високој ренесанси и Бернини у бароку. Свако од wих на свој начин је тумачио шта је Давиду омогућило победу над Голијатом.


А од одеће – капа и чизме
Рана ренесанса у скулптури повезана је првенствено са Донателом (1386–1466). Он је отворио многа питаwа која су дуго одређивала смерове развоја европског вајарства. Опште је признато да прекретницу у развоју европске скулптуре чини Донателова бронзана статуа Давида, направqена 1440. године. Сагласно библијској причи, веома млад Давид приказан је с великим мачем у опуштеној десној руци, док стоји на глави побеђеног Голијата. Давид је без одеће и то је први акт од гашеwа античке уметности. Та обнаженост утолико је значајнија што није била неопходна у библијској причи. Донатело није био религиозан и зато није убедqиво објашwеwе да је хтео да покаже како је Давиду за победу била неопходна виша сила.
Заслуга вајара није толико у приказу нагог мушког тела колико у необичности тог тела. Давид маwе подсећа на суровог библијског хероја, а више на несташног андрогиног дечака, који на чудан начин сједиwује мишићаве руке и огроман мач са женственошћу и облинама на бедрима. Wегова еротска заводqивост истиче се још више капом која подсећа на необичан женски шешир, избаченим куком који наглашава кривину торза и високим чизмама. Таквог Давида није извајао нико ни пре, ни после Донатела.
Адрогинија (испоqаваwе и мушких и женских црта у изгледу и понашаwу неке особе) Донателовог Давида у уметничкој литератури објашwава се ауторовом хомосексуалношћу. Међутим, с обзиром на то да се у раној ренесанси отворена хомосексуалност обично није прикривала, то објашwеwе делује једнострано. Донатело је био велики уметник и сигурно је хтео да нам саопшти нешто много важније.
Давидову женственост лакше ћемо протумачити ако се ослонимо на дело Карла Густава Јунга, великог познаваоца несвесних појава у qудској души. Међу архетипским представама које одражавају разна несвесна обележја једне личности, а најчешће се појавqују у сновима, Јунг је издвојио аниму, носиоца женског принципа код мушкарца, и анимуса, представника мушкости код жене. Хтео је да каже да сваки мушкарац у себи носи и многе женске особине, као што и жене имају разна мушка својства. Анима је одговорна за необјашwиву привлачност одређене девојке у коју се младић заqубqује. А кад девојка каже да је нашла „младића из снова”, реч је о својеврсној пројекцији анимуса у конкретног мушкарца. Данас знамо да мушки и женски мозак раде на различите начине. Крајwе условно гледано, мушкарци се ослаwају на снагу, одлучност и борбеност и важно им је да се зна ко је главни, а жене код себе негују интуицију и осећај, повезиваwе са другим женама, размену осећања и лепо се осећају као део групе. Наше сазреваwе и постизаwе целовитости кроз духовни раст подразумева прихватаwе и оних особина које су природно својствене супротном полу.
Да је Давид размишqао само на трезвен, аналитички мушки начин, можда не би ни скупио храброст да изађе на двобој. У повоqнијем случају би се усудио, али би размишqао да једноставно побегне са бојишта ако не успе да погоди противника. Међутим, Донателов „женскобаwасти” Давид непоколебqиво верује у добар исход и поручује нам да су за победу над Голијатом једнако заслужне и wегове женске особине: здрава интуиција и уздаwе у вештину и лукавство.


Филигрански украси на Давидовој одећи
Андреа Верокио (1435–1488) уз Полајуола познат је као најзначајнији вајар друге половине петнаестог века. У почетку своје уметничке каријере бавио се златарством, а као вајар први је при моделоваwу почео да користи гипс. Wегов бронзани Давид из 1475. године лаган је, витак, одмерен, насмешен и одевен. По телесном ставу, одсеченој Голијатовој глави и мачу у десној руци подсећа на Донателовог Давида, али га одликују и значајне разлике. Нема капу, није го, не држи камен у левој руци, а Голијатова глава му је поред ногу. Као да ужива у победи, гледа право, а не доле. Нешто је старији и озбиqнији. Уметнички израђени украси на wеговој одећи указују на безгранично стрпqеwе и истрајност у дотериваwу детаqа. Може се претпоставити да је млади пастир са истом посвећеношћу увежбавао и гађаwе из праћке. Тако стечено самопоуздаwе било је пресудно за улазак у неравноправну битку на живот и смрт са далеко снажнијим противником.
Допадqиво звучи позната легенда по којој је Верокиов Давид настао према младом Леонарду да Винчију као моделу. Леонардо јесте направио прве уметничке кораке у радионици Верокиа, а да ли је послужио и као модел за Давида, по свему судећи, остаће тајна.
И Донателов и Верокиов Давид налазе се у истој просторији Националног музеја Барђело у Фиренци, на растојаwу од само неколико корака, и могу да се упоређују до миле воqе.


Ратничка знаwа и искуства у служби вајарства
Кад је Микеланђело Буонароти (1475–1564) почео да ваја свог Давида, иза себе је имао завршену статуу Пиете која се данас налази у Цркви Светог Петра у Риму. Пред собом је имао велики комад мермера из Караре кога је, много година раније, оштетио и напустио Агостино Дучо, фирентински вајар ране ренесансе. Микеланђело је убедио градске чиновнике да му препусте „бескорисну стенчугу” и оградио простор за рад како би заштитио свог Давида од радозналих погледа. Завршио га је после више од две године мукотрпног рада. Висок преко 5 м, кип је поставqен 1504. године у Фиренци на тргу Пјаца дела Сиwорија, испред градске већнице Палацо Векио, као нови симбол младе фирентинске републике. Касније је премештен у Галерију Академије, а wегово место заузела је копија.
За разлику од кипова Донатела и Верокиа, Микеланђелов Давид приказан је непосредно пред сукоб са Голијатом. Ослоwен на десну ногу, он непријатеqу излаже свој леви бок. Тим смиреним, готово мироqубивим, говором тела као да показује супарнику своју колебqивост, страх и потребу да одустане од двобоја и да се повуче. Међутим, напет и усредсређен поглед, готово испод ока, указују на страховиту решеност и припремqеност за двобој од кога зависи судбина wеговог народа. Мада противника оставqа у убеђеwу да му од нагог, као од мајке рођеног, чобанина не прети никаква озбиqна опасност, Давидов став садржи све битне предуслове за потпуно изненађеwе и успешан напад. Противник види умаwен Давидов телесни обрис, а од wеговог оружја само крајеве кожне пантqике, припијене за лево раме и леђа, али не и камен који је већ спреман у xепу праћке и сакривен у десној шаци. У правом тренутку Давид само треба да уради оно што је годинама пре увежбавао као чобанин. Пустиће камен на крају затеге да се, попут клатна, заwише иза wегових леђа, завитлаће га левом руком изнад главе, искорачиће у сусрет противнику и отпустиће крај праћке. Пре него што схвати шта га је снашло, Голијат ће бити погођен каменом у чело.
Верује се да је Микеланђелова леворукост разлог што је такав и wегов Давид. Међутим, постоји још једно објашwеwе зашто Давид држи праћку у левој, а не у десној руци. Велики уметник познавао је ратне вештине и у својим средwим годинама при опсади Фиренце чак је руководио одбраном градских утврђеwа. Могуће је да је свом Давиду сместио праћку у леву руку сагласно успомени на античке леворуке праћкаше. Наиме, леворуки војници при коришћеwу мачева и штитова сметали су својим десноруким саборцима и стварали пометwу у густим борбеним редовима. Зато су их војни заповедници издвајали и обучавали их као праћкаше. Леворуки борци у јединицама праћкаша дејствовали су иза првих борбених линија и у разређенијем поретку, па нису сметали један другом.
Микеланђелов Давид извајан је уз потпуно уважаваwе неписаних упутстава за правилну употребу праћке. Уосталом, од таквог генија нешто друго није се ни очекивало.
Wегов Давид по ставу доста подсећа на Поликлетовог Дорифороса (копqоношу), иако је најпознатија копија те античке скулптуре откривена тек при ископаваwима у Помпеји, много година после Микеланђелове смрти.


Сад ћеш ти да видиш!
После више од једног века, тачније 1623. године, рођен је мермерни Давид Ђанлоренца Бернинија (1598–1680). Најдраматичнији и најживахнији од свих претходних, приказан је пред сукоб са противником, у наглом покрету тела пуног сабијене снаге. Жесток израз лица готово је претеран. Многа тумачеwа у историји уметности описују га као праћкаша који само што није избацио камен ка Голијату. Ако сврха употребе праћке треба да буде тачан погодак у мету, положај Бернинијевог Давида крајwе је неповоqан. Наиме, камен у xепу праћке обично почиwе да кружи око десне шаке тек кад је праћкаш усправqен и чврсто ослоwен на обе ноге. Праћка се отпушта онда кад је бацач сигуран да пројектил има жеqену путаwу. Прихватqивије је да Давидов уврнути положај тела означава „претећи покрет”. Такве гестове праве животиwе пред сукоб, па ричу, показују зубе или се пропиwу на задwе ноге да противника заплаше и отерају са свог подручја. Нескривени бес на који указују Давидове стиснуте усне и набрано чело није пожеqан савезник слабијег кад се сукобqава са јачим. Целисходније би било да ратна намера остане тајна за непријатеqа. Харфа испод Давидових ногу означава wегову повезаност са Богом, јер је он био познат као музичар и творац многих псалама (светих песама или хвалоспева). Бернинијев Давид верује да ће wегов Господ сигурно да га подржи у двобоју.
Треба узети у обзир да је Бернини свог барокног Давида извајао као двадесетпетогодишwак, за само седам месеци. Могуће је да је реч о уметниковом аутопортрету. Барок се са својом китwастом пренаглашеношћу израза и покрета лако ширио тадашwом Европом. Последwа претходна скулптура са тако снажним покретом, Миронов Дискоболос (бацач диска), настао је у старој Грчкој више од два миленијума раније. Уз све поменуте околности и „праћкашке замерке”, Бернинијев Давид је ипак прави вајарски бисер, замрзнут у покрету. Он данас краси средиште једне од просторија Галерије Боргезе у Риму.
***
Сваки читалац „Забавника” може на свој начин да тумачи шта нам поручују велики уметници, посебно ако види поменуте скулптуре тамо где се оне налазе. Било како било, непосредан сусрет са величанственим уметничким благом које су свету поклонили стари италијански мајстори обогатиће га за цео живот