Пријава/Регистрација | Форум |Редакција |Претплата

Насловна

Први српски колпортер


СВЕТЛОСТИ СЛЕПОГ


         

Као књижар – путник, ослањајући се на штап, ходао је улицама и продавао књиге и часописе. Често је путовао и ван Београда, а новац је распознавао прстима.

њига је у 19. веку била носилац замисли о слободи и напретку, а њен задатак био је да Србе буди из вековног сна и мрака незнања. Штампано слово границе нема, записао је знаменити Стојан Новаковић, а тек ослобођена Србија, сем часловаца и псалтира који су преношени из Аустрије, није имала других књига. Ни књижара међу Србима тада није било. Једина помоћ првим радницима на закоровљеној ливади српског „књижества” били су књижевници из Трста, Беча, Будима, Лајпцига и Пеште.
    Нови век је просветна средишта из манастира по горама изместио у велике трговачке градове, па су српски књижевници из Аустрије претплатницима књиге слали по људима који су долазили на вашаре.  Они су постали најпогоднија места за преузимање „штампаног слова”, а трговци који су их разносили првенствено су вођени родољубљем. Зато што су књиге биле велика реткост, а појава нове прворазредан догађај, родољубљем се сматрала и новчана помоћ да нека на свет изађе. Удешавало се да ново „слово” буде штампано до вашара, како би их трговци преузели. Србија је тако добила набављаче који су књигу читаоцима носили на ноге.

                                              Доситејева жалба

    Да би српски литератори могли да објаве књигу, служили су се покровитељством, штампу би неко платио, и пренумерацијом – сакупљањем претплатника. Писац је пред „општество” излазио са „објавом”, објашњењем када ће бити готова, колико кошта, и када и како треба „шиљати” новац за претплату. Док се новине нису појавиле, „објаве” су слате само познатим људима. Пренумеранте је привлачило то што су им објављивана имена и њихов прилог „дизању српске књиге” бивао видљив и за покољења.
    А о читалаштву у Србији сведочи писмо које је почетком 1810. године Доситеј Обрадовић из Београда послао Јовану Димићу, ујаку писца Павла Соларића: јавио му да од када је у Србију дошао није продао ни једне Соларићеве „Географије”, јер се „за књигу не мари”! Још речитији је податак да је из Беча 1816. године у Београд стизало „5 комада” Давидовићевих „Србских новина”, у унутрашњост Србије ниједан, а у Црну Гору један примерак.
   Оснивањем Књажеско-србске печатње (штампарије) почело је лакше време за нашу књигу. Штампарију су у Петрограду о државном трошку купили Цветко Рајовић и Аврам Петронијевић и у Београд донели 21. маја 1831. Већ следеће године, 5. марта, у штампу је дат „Сабор истине и науке” др Јована Стеића, али тој књизи није било суђено да прва буде објављена. До 1839. наштампано је петнаест књига и пет годишњака:   „Забавник” (1833–1836), „Београдска лира” (1833–1835) и „Голубица” Глигорија Возаровића (1839–1844), „Месецослов” (1836–1839) и „Уранија” Димитрија Тирола (1837–1838).
    Алманаси, данас ретке књижице, у првој половини 19. века радо су читани. Били су „лепо уређени и врло укусно штампани на малом формату, са календарским делом напред, и облигатним списком претплатника на крају”. Окупљали су најугледније писце ондашње Србије, песнике и преводиоце. Били су то: Паун Јанковић, Димитрије Исаиловић, Глигорије Новаковић, Исидор Стојановић, Вукашин Радишић, др Јован Стеић, Сава Мркаљ, Владислав Стојадиновић, Лаза Зубан, Милош Светић, Вукашин Радишић, протопресвитер шабачки Јо(в)ан Павловић. Најзанимљивијисарадник првих српских алманаха била је Ана Обреновић, кћи кнежевог брата Јеврема, „првоначална списатељица и преводчица” обновљене Србије, о којој је „Забавник” писао у броју 3157.

                                             На челу сакупљача

    А да српска књига стигне до читалаца бринуо се посебан сој људи. Вук Стефановић Караџић 1833. године забележио је име Ђуре Милутиновића Црногорца, „најбољег сакупљача пренумераната” и певача чијих је неколико песама уврстио у своју збирку „Српске народне пјесме”. Ђуро је био сакупљач претплатника, слепац и гуслар.
    У време устанака у гуслама је преносио „уврћена” писма из Србије у Црну Гору, а онда се настанио у ослобођеном Београду. Био је поштован и радо приман у конаку кнеза Милоша. Најчешће је седео у књижарници Глигорија Возаровића, „купио” претплатнике и старао се о претплати на књиге. Сачуван је и податак да је као „познати родољубац и равнатељ Српског Књижества” био „на челу сакупљача” за „Голубицу” број V. И за Вуков забавник с календаром „Даницу”, 1827. и 1828. годиште, сакупио је „знатан број претплатника”.
    Умро је 1844. али је остао златна нит која повезује време гуслара и нових српских књижевника. Његову мисију наставио је Слепац Јеремија, иако је у венцу јавних радника младе Србије био сасвим другачији.


    И он се као сакупљач пренумераната у почетку кретао међу богатим светом, док се у сиромашним слојевима није створила потреба да се и за њих одабере књига, наштампа и однесе на ноге. Схвативши то, иако слеп, лако је постао најзначајнији снабдевач српске публике „без икаквих претензија”.

                                                 Кола пуна књига

    Слепи Јеремија, Јеремија Обрадовић Караџић, први је српски колпортер. Родио се 1814. године у Подрињу. Говорио је да је род Вуку Стефановићу Караџићу, а „Мала енциклопедија Просвета” забележила је да је славном књижевнику био брат од стрица. Ослепео је у младости, али не сасвим. По старинском обичају све до смрти носио је чакшире, ћурче и чубе. На глас је изашао спевавши песму о српском ратовању с Мађарима 1848. године, коју је прво певао уз гусле а онда штампао и продавао.
    Као књижар-путник, ослањајући се на штап, носио је по београдским улицама и друге књиге за „просту публику”. Свраћао је и у махане и ханове, у којима су одседали трговци из унутрашњости. Често је путовао и ван Београда и у колима пуним књига ишао од места до места, а књижевни товар удешавао према укусу мештана. Новце је распознавао прстима. Робу је набављао у најстаријој књижарници коју је држао Велимир Валожић, а онда све што је његова публика тражила почео је и сам да штампа.
    Издаваштвом је почео да се бави од 1849. године, а почео је објављивањем својих гусларских стихова о мађарској буни „Певање слепца Еремие Обрадовића Караџића”. Друга књига тог „Певања” изашла је 1851. под насловом „Рана љубичица”. Исте године издао је и књигу „Прекрасни цвет”, а 1852. јуначке песме „Книћанка”. Следеће године објавио је „Вечитиј календар и сановник” и „Црногорска вила или песма о почетку воевања Црне Горе с Турцима”. Свакоме разумљивим језиком, Јеремија је без обраћања пажње на песничку композицију у стихове сложио мисли и осећања своје читалачке публике. „Песмарицу”, неку врсту антологије песама које се певају, издао је 1853. и следеће године објавио ново издање, са 301 песмом.

                                       Како придобити читаоце

    О бомбардовању Београда 1862. јавио се спевом од 12 песма „Смрт или правда, бомбардовање Београда”, а потписао се као „Е. О. Караџић, природниј поета”. Практикујући да све важне догађаје обележи издањем, после прославе педесетогодишњице Таковског устанка, 1866. издао је књижицу у којој је сакупио новинске извештаје под насловом „Педесетогодишња светковина од устанка књаза Милоша”. А пред ратове 1876–1878. године огласио се гласом „српскога народнога пјесника”. О Херцеговачкој буни, 1875. године, „спјевао је Јеремија Обрадовић Караџић, српски пјесник” песму „Устанак ерцеговачко-босански, слобода или смрт”.
    Следеће године издао је „Пјесме српским либералцима и ерцеговачко-босанским јунацима, живот или смрт”.
    Редовно је издавао и календаре, а да би имао више читалаца често је тим својим књижицама мењао називе. Наслови свих нису познати, али се зна да их је објављивао годинама и да је од 1855. године издавао календар „Зорица”. Током 1864. излазили су његови „Ерак” и „Петак, србско-народниј календар”, а 1866. „Љубић”. „Таковац” је штампао 1867.
    Књигу „Оракулум или врачарица” Слепи Јеремија објавио је 1864. године, а издавао је и дела других аутора. После буне у Херцеговини штампао је стихове Томе Вукотића „Књeгиња Даринка и Мирко војвода” (1863), а након одласка Турака из српских градова објавио „Србска вила и турска уктача или Ужичанка” Василија Стефановића (1867). Зна се и да је 1854. штампао Вујићев превод „Оштроумна домишљенија Бертолда”. Два пута је прештампао „Аделаиду, алпијску пастирку” Гаврила Ковачевића (1854. и 1873), као и песму „Сражение страшно и грозно на пољу Косову” (1856).

        

    Од простонародног стихотворца легенди Вићентија Ракића 1854. године штампао је „Историју о последњем разоренију светога града Јерусалима и о узећу Констатинопоља”, а 1856. „Жертву Аврамову”.   Прештампао је и „Љубезну сцену у веселом двору Иве Загорице” Милована Видаковића, као и „Крстоносци или воениј поход у Палестину, позоришну игру” од П. Роже Михаиловића (1864). Заједно с Валожићем, без поправки, 1865. године штампао је Драгановићев „Кувар“ и „Телемаха”, превод Стефана Живковића. Јеремија је прештампао и роман Евстатија Михаиловића „Освета и судбина или Драгомир, жупан требињски” (1865), а 1867. објавио је и Његошев „Горски вијенац”. Исте године издао је „Турско - српски речник”.

                                  За простонародну публику

    У свим издањима Јеремије Обрадовића Караџића „књижевна страна је до Бога занемарена”. Забележено је да су му читали критику једног његовог издања, коју је објавио књижевни лист „Вила”, а он викао и љутио се на те „нове сметње његовом раду”. Према сећању тадашњег уредника Стојана Новаковића, у неким новинама штампао је одговор и претио „да ће наћи заклопац на тенџеру”, односно да ће им одговорити тако да сасвим ућуте.
    Лако је претпоставити да је тврдичлук штетио ширењу и неговању читалачког укуса тадашње публике и да би корисније било обраћање пажње на језик, правопис и интерпункцију. Немар тадашњих издавача књига за „простонародну публику”, међу којима је и Слепац Јеремија, међутим, није крив што је први српски колпортер заборављен.
Посао књижара-торбара, разносача „штампаног слова”, рођак великог Вука Караџића обављао је до старости иако је њиме „једва зарађивао најпотребнији хлеб”. А када више није могао, 1880. године обратио се Народној скупштини и затражио да му се „као народном раднику одреди неко издржавање”. Молба му је прихваћена, јер су „скупштинари били уверени да је чича-Јеремија народну потпору потпуно заслужио”. Одлуку да се из државне касе даје издржавање Јеремији О. Караџићу потписао је тадашњи министар просвете Стојан Новаковић. Познати Шапчанин је 1900. забележио животну причу свог Подринца и од потпуног заборава сачувао продавца српских књига, састављача песама, гуслара и издавача.
    Јеремија Обрадовић Караџић умро је 1888. године, а посао књижара-торбара наставио је Хаџи-Алекса О. Поповић. Прихватили су га се потом књижари-дућанџије, који су узимали беспослене младиће да по народу продају књиге. У Београду је најпознатији био Велимир Валожић, који је наставио штампање књига по Јеремијином избору и принципу – што пролази и што се тражи. Истог начела и издавачког правца држали су се и у другим српским средиштима, а да би се излечила жива рана – издавање без редакције и рђав избор ради избегавања плаћања хонорара – у октобру 1870. у Србији је законом установљена Главна књижара. Међутим, и данас, када нас од тих пионирских времена дели скоро век и по, принцип Слепца Јеремије готово да је истоветан.




Аутор: 
Живана Војиновић
Илустровао: 
Драган Максимовић
број: