Пријава/Регистрација | Форум |Редакција |Претплата

Петковдан / 13. фебруар 2015.


СВЕТЛОСТ



На данашњи дан 1199. године умро је калуђер Симеона, некада Стефан Немања, родоначелник најзнаменитије српске владарске династије

тефан Немања рођен је око 1113. године, у Рибници на Морачи (данас Подгорица) као најмлађи син Завиде, српског властелина у Зети. Крштен је као римокатолик, како је у Зети тада било једино и могуће. По повратку породице у Рашку крштен је по грчком обреду, у цркви Светог Петра и Павла у Расу. Оженио се Аном, из лозе бугарског цара Јована Владислава, с којом је имао шесторо деце: Вукана, Стефана, Растка, Јефимију, Јелену и још једну кћи незнаног имена. Као кнез је, кад је одрастао, добио на управу области око Топлице, Ибра, Расине и Пусте Реке. До око седме деценије 12. века о њему нека никаквих поузданих података.
   Половином 12. века српска властела покушавала је да се ослободи власти Византије, склапајући савезе с угарским и бугарским владарима.
Између 1166. и 1168. године Стефан Немања збацио је с власти свог најстаријег брата Тихомира, као и власт Византије над Рашком, и прогласио се за великог жупана. Потом је византијског цара Манојла Комнина признао за суверена. Комнину је то било важно јер су се Немањини поседи налазили у Морав
ској долини. Његовим уздизањем надао се да ће себи обезбедити леђа од сталних напада Угара. После Комнинове смрти, 1180. године, проширио је власт на околне српске области: Косово, Зету, Травунију, Захумље и Неретвљанску област. Поразом на Морави 1190. године, Рашка је поново постала вазал Византије, али уз признавање раније освојених области.

 осле смрти Манојла I Комнина Рашка, бановина Босна и краљевина Угарска прекидају вазалне односе с Византијом, у Бугарској се ствара Друго бугарско царство, а многи владари окрећу се за помоћ Риму. Бела III одмах је заузео Далмацију, а Немања Београд, Браничево, Ћуприју и Ниш, потом и Липљан, Врање, призренску област и Полог. До 1186. године овладао је и Зетом, заузевши Котор, Улцињ, Скадар, Бар, Рисан. Покушаји освајања Дубровника завршили су се споразумом – Дубровчани су у Рашкој добили право слободне трговине, испаше и коришћење шума, а становници Рашке могли су, заузврат, слободно да тргују у Дубровнику.
    Византија и Угарска склопиле су у међувремену мир, те је Немања остао незаштићен. На истоку се рађ
ала нова сила: Саладин је 1187. године освојио Јерусалим и крсташи су кренули у Свету земљу, под барјаком Фридриха Барбаросе. Немања је понудио помоћ светом римском цару, који је у Ниш дошао 27. јула 1189. године: понуђено му је вазалство и 20.000 војника за рат с Византијом. Немања је, пак, тражио да му се признају сва дотадашња и будућа освајања. Бугари су понудили 40.000 војника. Барбароса није прихватио ни једну од ове две понуде.

 изантијски владар Исак II Анђел врло брзо се осветио Немањи и 1190. године нанео му на Јужној Морави тежак пораз. Немања је морао да врати Ниш, Стоби, Скопље и Велбужд, његов средњи син Стефан добио је звање севастократора и Исакову братаницу Јевдокију за жену. Крајем Немањине владавине настала је и најстарија сачувана ћирилична књига, „Мирослављево јеванђеље”, писано за његовог старијег брата, хумског кнеза Мирослава.
    С власти се повукао 1196. године на државном сабору и предао власт свом сину Стефану. Замонашио се, са супругом Аном, у Цркви Светог Петра и Павла у Расу. Прву годин
у монаштва као Симеон провео је у Студеници, а 1197. године придружио се свом најмлађем сину, Сави, на Светој гори. Обновивши манастир Хиландар, умро је 1199. године. Те ноћи, према хришћанском предњу, Симеонову келију обасјала је необична светлост. Већ следеће године канонизован је као Свети Симеон Мироточиви. Сава је 1208. године пренео његове мошти у Студеницу, манастир посвећен Богородици Добротворки Евергетиди, у којој се и данас налазе.

 рема Немањиним житијима, Ђурђеви ступови подигнути су (1171) у знак Немањине захвалности Светом Ђорђу због ослобађања из тамнице. С подизањем ове цркве почиње подизање владарских задужбина, обнављање цркава и манастира. Касније је помагао хришћанске светиње и у другим земљама – Цркву Светог гроба у Јерусалиму, Цркву Светог Николе у Барију, Манастир Богородице Евергетиде у Цариграду и Светог Димитрија у Солуну.



Аутор: 
Н. М.
број: