3320 25. 9. 2015.
Старо морско занимање
СВЕТЛОСТ
Светионичари можда данас и нису неопходни као некада када су били готово једини чувари бродова и људи, али су њихове куле као и усамљенички живот остали нека врста чаролије
ивот на светионику. То је живот за посебне људе. Уопште, онај ко је икада одлучио да буде светионичар, подразумевло се да је донео врло озбиљну одлуку. Јер, усамљенички живот који би следио доносио је и низ дугих, што психолошких, што друштвених, а пре свега природних, односно климатских искушења. А за све је била потребна посебна врста одважности. Ветар, хладноћа, таласи, олује, врућина... Можда управо због тога, посао чувара светионика и даље „светли” посебним чаром, премда је то заправо посао прошлости.
„У унутрашњости моје празне боце градио сам светионик док су сви други правили бродове...” написао је својевремено песник Чарлс Симић, представљајући светионик као неисцрпни извор метафора. Не чуди ни што је светионик изабран за симбол тајних друштава. Усамљен, усред мора, на стени или острву, знак је непоколебљиве истрајности. „Метафизика је мрачни океан без обала и без светионика”, записао је давно немачки филозоф Имануел Кант.
Једно од седам светских чуда био је управо чувени Фарос, александријски светионик који се налазио на ушћу реке Нил. Подигнут између 300. и 280. године пре нове ере, на полуострву Фаросу, представљао је величанствено дело грчког архитекте Сострата.
Омогућавао је бродовима да безбедно уплове у велику александријску луку. Према легенди, и да спали непријатељске бродове. Светионик Фарос био је у та давна времена највећа грађевина на свету. Његова светлост могла је да се види и са педесет километара од обале. Од свих светских чуда Фарос је последњи нестао. Коначно, у 15. веку. Био је висок 117 метара и у подножју имао 300 просторија! На врху Фароса горела је ватра, а као светлосни путокази коришћена су огледала. Са својих 106 метара, светионик Јокохама у Токијском заливу у Јапану, данас је највиши светионик на свету.
Посао који је постао легенда
Иначе, светионици су грађевине углавном купастог облика, торњеви, односно куле који се подижу на обалама мора, на острвима и стенама како би служили као путокази морепловцима. Први светионик у САД подигнут је тек 1716. године. Светлост је пружала ватра упаљена на врху куле. Касније су светионици користили гас и ацетилен. Први светионик на електричну енергију направљен је 1858. године. Тада су коришћена и сочива ради бољег уснопљавања светлости. За време магле коришћена су ротациона светла и сирене.
КЊИЖЕВНИ СВЕТИОНИК, СИМБОЛ МАЈКЕ
Британска књижевница Вирџинија Вулф 1927. године објавила је роман тока свести – „Ка светионику”. Кроз непрекидни ток опажаја, мисли и осећаја ликова, Вирџинија Вулф (1882–1941) пише повест о породици Ремзи и догађајима у западној Шкотској. У свом дневнику, поводом ове књиге, славна списатељица записала је:„Све до четрдесете године била сам опседнута присуством моје мајке. Затим, једнога дана, док сам прелазила Тависток сквером, помислила сам на роман 'Ка светионику'. И то с осећањем несвесне хитности. Једно надахнуће сустизало је друго. Шта је покренуло ту живахност? Ни сама не знам. Било како било, књигу сам написала врло брзо и када сам завршила писање, опседнутост светиоником је нестала. Сада више не чујем мајчин глас. Не видим је. Вероватно сам учинила оно што психоаналитичари чине својим пацијентима. Изразила сам древно и дубоко осећање.”
--------------------
Од тада до данас светионици су претрпели значајне промене. Не толико по изгледу, него по начину на који раде, тачније технологији коју користе. На пример, Норвешка је готово у потпуности аутоматизовала своја 102 обалска светионика. Стога је на самом светионику присуство човека такорећи непотребно. Уосталом, као и за многе друге послове. У ствари, све се завршило још 2005. године када је светионик крај полуострва Стад напустио последњи светионичар. Тај светионик иначе игра важну улогу на морском путу између Бергена и Алесунда. Посебно када је лоше време, током јесењих и зимских месеци.
Дакле, до недавно су светионичари имали задатак да брину и одржавају светионике и њихова светла. У време када су пут морепловцима осветљавале петролејке, чувари светионика бринули су о свему. Набављали су гориво, навијали механичке сатове, прали фарове и прозоре. Данас се све променило. Уз помоћ фото-ћелија укључују се и искључују фарови. Модерни генератори имају велику снагу и дуго трају, те ЛЕД-лампе и даље светле уолико дође до неког квара или нестане струје. Чувари светионика постали су некорисни. Њихов посао преселио се у легенду.
--------------------------------------
ЧАРОЛИЈА СВЕТИОНИКА
Светионике који се налазе на норвешким обалама најлепше је посматрати с мора. Овде је врло омиљено крстарење између Бергена и Киркенса које траје седам дана и – осим што путницима омогућава да уживају у крајолику, предивној природи, фјордовима, зеленилу, планинама и градићима – подразумева и обилазак светионика. Они, као по правилу, изазивају највеће занимање, али и одушевљење. Сваки посетилац, посебно сада, када је на светионицима све аутоматизовано, ипак урања у прошлост, не тако давну, када су чувари били једини који су у овим морским кулама водили живот посвећен разумевању природе мора. И помагању морепловцима.
------------------------------------------
Да би послали светлосни знак, норвешки светионици, као многи други у свету, користе две врсте технологије. Традиционалан начин – са ротационом оптиком и светлима обухвата читав низ табли (сочива) унутар којих се налази светлосни извор. Тако настају светлосни зраци – одређени зрак кроз одређену таблу. Окретање (ротација) одређује јачину и брзину смењивања зрака на светионику.
Куле као хотели
У свету се користе и друге технологије где електроника дословце брине о свему, пре свега о укључивању и искључивању фарова, њиховом покретању, тако да се могућност кварења смањила за четрдесет одсто. И сијалице се мењу аутоматски. Постоје сензори који су за то одговорни. А све податке могућно је прочитати на централном серверу, путем рачунара, у такозваном реалном времену.
Другим речима, осим програмера, није потребно да људи више бораве у светионицима. Осим да их с времена на време неко опере. Зато је служба за одржавање светионика још увек ту. Некадашњи чувари у светионицима придружили су се обалским службама. Додуше, неки су отишли у пензију. Међутим, има и даље оних који остају у светионицима. Али не као усамљени чувари који морепловцима обасјавају пут! Напротив. Стално су у дрштву. У Норвешкој је откупљено педесет осам светионика који су постали и нешто сасвим друго: музеји или хотели. Истини за вољу, они и даље осветљавају морске путеве морепловцима. Само шест је потпуно ван употребе. Ни туристима не би било занимљиво да светионици не светле! Представљају посебну врсту туристичке понуде.
За разлику од Норвешке, у Италији постоји 830 светионика од којих је 550 већ аутоматизовано. Остало је још 140 запослених светионичара. Они и даље живе у светионицима и брину о њиховом одржавању. Док их компјутери не буду заменили. А онда... постаће кустоси светионика-музеја. Или хотелијери? Једно је извесно: светионици неће нестати. Иако је систем навигације потпуно измењен и већина морепловаца користи Гпс, оптички путоказ и даље је неопходан.
Аутор:
М. Огњановић - Пријавите се или се региструјте да бисте слали коментаре
