Човек и његове машине

Лењир који израчунава синус и косинус, парна машина која производи електричну струју, рачунарски програми који се шаљу преко радија, аван од кога се праве гранате – необичне приче о човековим изумима које годинама прикупљају кустоси београдског Музеја науке и технике

Парна локомобила HOFHERR SCHRANZ, Немачка, 1914. година

Батеријска лампа погодна за коришћење у природи, има чист и безопасан извор светлости, може да ради 250 часова: кад би то била реклама на телевизији, вероватно би се мноштво купаца заинтересовало за овај производ, поготово кад би им продавац рекао да светиљка почиње да светли после сипања слане воде у њу. Међутим, то није реклама већ део описа првог предмета заведеног у Музеју науке и технике у Београду: патента професора Александра Деспића, познатог физикохемичара. „Метална свећа” израђена је на Институту за електрохемију у Београду 1986. године, а три године касније, професор Деспић даровао је Музеју науке и технике, установи којој је био један од оснивача. У пластичном кућишту светиљке која ради на принципу електрохемијског извора енергије смештена је батерија алуминијум-ваздух, а свећа почиње да светли кад се у њу сипа слана или морска вода која ради као електролит. Уместо на дугме, свећа професора Деспића „гаси се” једноставним просипањем слане воде.
На сличан начин, поклонима и донацијама, основан је највећи део богате збирке Музеја науке и технике која тренутно броји преко 5500 предмета. Дародавци су били и факултети и државне установе, приватна предузећа, али и појединци – обични грађани, у неким случајевима чак и случајни пролазници. Тако је један од кустоса Музеја на семафору из аутомобила спазио поред себе човека који је возио „Солекс” – моторизовани бицикл који је убрзо од необичног превозног средства постао музејски експонат. Тај изум француских произвођача карбуратора први пут се у продаји појавио 1946. године, мотор је смештен изнад предњег точка, покретао се окретањем педала, а снага се трењем преносила с мотора преко малог ваљка на предњи точак. „Солекс” је могао да се вози и без помоћи мотора као обичан бицикл.
Овај изложбени предмет један је од бројних који, без обзира на старост, и даље раде, али има и таквих који још служе иако су одавно прегазили стоту годину, попут жакар-разбоја из Бездана или парне машине из Сењског рудника. Музеј науке и технике бави се бригом и заштитом индустријске и техничке баштине која није у његовом фонду, пре свега може да је прогласи за културно добро, а затим и да пружи стручну помоћ и надзор над њиховим очувањем, што је случај с ове две машине. Жакар разбоји с бушеним картицама, власништво предузећа „Новитет – Дунав” из Бездана, још ткају дамаст, а према узорцима с рупица настају столњаци, салвете, постељина украшени шарама. Разбој који је 1801. године осмислио Жозеф-Мари Жакар, првенствено да би се решио мукотрпног посла ручног повлачења нити и прављења шара, имао је значајну улогу и у развоју рачунара. Замисао да се управља уз помоћ бушених картица постала је основа рачунарског програмирања. Средином 20. века, у раној фази развоја рачунара, ИБМ је папирне бушене картице користио за чување података и програмирање начина на који ће се они обрађивати. Неуморно ради и парна машина „Кереши” од 1871. године, прво у руднику Врдник, а после у Сењском руднику – диже и спушта два лифта у рударско окно и право је чудо јер је једина парна машина те врсте у свету која и данас ради.

Револуција на пару

Мотор који топлотну енергију водене паре претвара у механички рад, најчешће ротационо кретање – једноставна дефиниција једног револуционарног изума, парне машине. Од када је усавршио Џејмс Ват, парна машина нашла је примену у саобраћају, индустрији, рударству, па и у пољопривреди. Топлотна енергија која се претвара у механички рад код парне локомобиле, универзалне погонске машине која се користила за покретање других машина. Почела је да се производи између 1880. и 1885. године, употребљавала се у пољима, између осталог и за стругање дрва, црпљење воде, вршење жита, а као непокретна машина користила се у радионицама, за покретање млинова, у фабрикама, па чак и у мањим електранама где је, прикачена за генератор, производила електричну струју. Крајем 19. века локомобиле у Србији имале су велику вредност, а до почетка 20. века увезено их је између две и три хиљаде. Употребу су строго надзирала тадашња министарства: колико корисна, локомобила од три или четири тоне у чијој се унутрашњости ложи ватра и ствара висока температура била је и велика опасност ако је неисправна или ако се њом непажљиво рукује. Да не би дошло до прегревања, па и до експлозије због великог притиска, локомобила се, пре употребе, ложила два до три сата како би се температура унутар ње равномерно распоредила, а гасила се постепено неколико сати с подједнаком брижљивошћу. Њена велика предност била је и та што су за ложење, осим дрвета, могли да послуже и неки други материјали који су пољопривреднику често били при руци, попут кукурузне шаше или тулузине. Свака локомобила имала је своју легитимацију, а на две године надлежно министарство слало је инспекторе да обаве технички преглед: морала је добро да се очисти, отварали су се поклопци и предано чистила унутрашњост. Тек тада је машина добијала употребну дозволу, а за њено коришћење плаћала се и одговарајућа такса. Док се на индустријском тржишту нису појавиле самоходне локомобиле, које су могле да се возе, овим парним машинама била је потребна помоћ сирове снаге да би стигле у поље, шуму, млин: вукло их је најчешће шест пари волова. Музеј науке и технике чува осам ових корисних, али захтевних лепотица. У Кнез-Михаиловој улици је тако својевремено била изложена парна локомобила из 1914. године, снаге пет коња, тешка око три тоне.
У пољима је локомобила често покретала широке кожне каишеве другог великог пољопривредног изума који је умногоме олакшао тежак посао одвајања „жита од кукоља” – дреша, односно претече данашњих комбајна. Велики дрвени дрешеви користили су се у вршењу жита, одвајали су зрна од сламе и плеве, а у време кад су се појавили, крајем двадесетих година 19. века, дочекани су прилично грубо. Радницима у Енглеској, који су се већ борили с лошим положајем, малим зарадама и тешким условима рада, појава дреша који је оставио многе од њих без посла, била је кап која је прелила чашу. Избиле су побуне против имућних газда, али и против машине: дрешеви су, у знак протеста, уништавани и спаљивани. Раднички бунт угушен је сурово, девет пољопривредника је било обешено, а више од 400 њих прогнано је у далеку Аустралију. Успомена на дреш остала је жива и код нас, али на сасвим другачији начин. Сећање на њега сачувало се, наиме, у језику. Кад нечији аутомобил погрдно назовемо „дрешином”, то у ствари упућује на ову машину и снажну лупу дрвених полуга уз треску и дрмусање који су пратили њен рад. Већи број ових машина био је у употреби у Војводини, а први дреш домаће производње појавио се после Другог светског рата 1946-1947. године и направило га је предузеће „Змај”.

Музичка кутија „Symphonion”, са 14 дискова, крај 19. века

Рачунаљке и рачунари

Колико нам данас живот са свим његовим мање или више сложеним рачунским и другим операцијама и задацима изгледа незамисливо без рачунара, толико би нас можда изненадило и то да је код разних уређаја за врло тачно мерење сам резултат ствар чисте механике. За прорачун основних елемената лета, као што су време, пут и брзина, користио се, тако, навигациони рачунар који је на основу унетих параметара изводио прорачун и који је поред летачких карти, оловака и угломера, био један од делова навигационог прибора. Каишеви које је овај лако преносиви рачунар имао са стране везивали су се обично око ноге пилота, а коришћени су и у борбеним летелицама „спитфајер” и „тајфун”. Навигациони рачунар америчког произвођача „I.C.A.N.”, између 1935. и 1945. године, један је од најстаријих таквих уређаја код нас, будући да су каснији модели, за разлику од овог металног, били пластични. На њему су могле да се исправљају и методичке грешке брзиномера, односно грешке које настају због мерења, а како ни висиномери нису савршени инструменти, неке од грешака које се јављају на њима могле су да се израчунају на навигационом рачунару. За разлику од овог уређаја који стаје у мању ручну торбу, један још мањи предак дигитрона могао је, такође, да обавља више сложених рачунских радњи. Уобичајена величина логаритмара или шибера била је 12.5 центиметара и 25 центиметара, ређе и 50 центиметара, а користио се за множење, дељење, задати бројеви могли су и да се дижу на други или трећи степен, помоћу њега може да се вади корен или кубни корен, одређује реципрочна вредност, израчунава природни логаритам или вредност синуса и косинуса. Шибер се састоји од две летвице истих дужина на којима су у неколико редова уписани бројеви, а шира има у себи усечен жлеб по коме клизи ужа летвица. Поврх шире летвице клизи провидна плочица на којој је уцртана танка линија која служи за ишчитавање резултата, а рачунање се врши померањем уже летвице дуж шире. Тачност израчунавања, односно број важећих цифара је код модела дугачког 12.5 центиметара био две цифре (тачан резултат је, на пример, 8.56), а код оног од 25 центиметара три цифре (на пример, 8.564). У зависности од тога које рачунске радње могу да изводе, постојали су различити модели шибера. Модел логаритмара „Дармштат” користили су електроинжењери јер је, између осталог, на основу пречника жице израчунавао површину пресека или претварао киловате у коњске снаге. Шибер „Аристо”, произведен у Немачкој око 1960. године који је Музеју науке и технике даровао Природно-математички факултет, неуобичајено је велики и кустоси претпостављају да је коришћен на факултету у показној настави. Практична ствар била је и та што су шибери, захваљујући обореној ивици и уписаној центиметарској скали, могли да се користе и као лењири. Још једна механичка „рачунаљка”, за коју чак кружи легенда да је њен проналазач осмишљавао у концентрационом логору Бухенвалд где је био заточен, обављала је сабирање, одузимање, множење и дељење целих или децималних бројева пре првих дигитрона. Универзална рачунска машина „Курта” почела је да се производи око 1950. године, има цилиндрични облик и може да стане на длан. Бројеви који се сабирају, одузимају, множе или деле уносили су се са стране померањем полугица на скали од један до девет. Окретањем ручке на врху машине одређивала се рачунска радња, на пример, благим подизањем ручке нагоре се одузимало, а тачан резултат очитавао се на врху машине.
Људима 21. века рачунар ипак звучи много ближе и конкретније, али и он постаје све апстрактнији кад се вратимо на почетке његове производње. Недуго после првих покушаја у свету, и на нашем подручју почиње производња ових машина. Цифарски електронски рачунар „ЦЕР 10” био је пети рачунар те врсте у Европи, а у његовој изради учествовало је око 70 стручњака разних врста под вођством инжењера проф. др Тихомира Алексића. Пројектовање је започето у Институту „Борис Кидрич” у Винчи 1956. године, а завршено четири године касније у Институту „Михајло Пупин”. „ЦЕР 10” био је постављен у климатизованој просторији величине 80 квадратних метара, заузимао је шест двокрилних металних ормана и трошио око 10 киловата електричне струје, као две јаче ТА пећи, на пример. Израђен у технологији електронских цеви и транзистора, „ЦЕР 10” је имао 1750 електронских цеви, 1500 Ге-транзистора и више хиљада осталих електронских делова. Служио је за решавање математичких задатака и статистичку обраду података, а корисници овог рачунара били су Савезно министарство иностраних послова, затим Танјуг и Електротехничка школа „Никола Тесла”. Изводио је 50.000 операција у секунди, испуњавао 24 основне наредбе, с речима променљиве дужине до 30+1 бита и имао оперативну меморију од два склопа феритних матрица по 12 килобајта. Од ове рачунарске грдосије остао је сачуван један модул који је део музејске збирке рачунара и информационе технологије. Двадесетак година касније, тачније 1984, појавио се и први лични домаћи рачунар „Галаксија”, који се продавао у деловима, па су корисници могли сами да га склопе. Његов конструктор Воја Антонић приказао је свој пројекат у часопису, у специјалном издању „Рачунари у вашој кући”, а охрабривао је будуће кориснике речима да је рачунар направљен тако да буде погодан за самоградњу и да им није потребно никакво посебно предзнање. Он је истицао и то да је „Галаксија”, истина, слабија од других стоних рачунара, као што су „Apple II”, „Commodore 64” или „ZX Spectrum”, али је јевтинија и састоји се од делова које је могуће набавити у нашој земљи или из увоза, што тада није била мала предност. Упутство за употребу написао је Дејан Ристановић, а после објављивања „Рачунара у вашој кући”, стигло је око 7000 наруџбеница. Овај домаћи модел личног рачунара имао је 4 до 8 килобајта РОМ-а, статички РАМ од два до шест килобајта с могућношћу проширења до 54 килобајта, а програмски језик био је Basic Interpreter. Могао је да се повеже с телевизором, монитором или касетофоном, а програми за њега објављивани су у специјализованим часописима, али емитовани и на радио-таласима. Слушаоци емисије „Вентилатор” Зорана Модлија на Радију Београд 202 могли су да пресниме програм, а за оне неупућене било је то само необјашњиво цврчање. На стандардни порт „уради сам” рачунара власници су могли да прикључе и генераторе тона, палице за игру, штампаче, диск-јединице... За оне који се, ипак, нису усуђивали да сами склопе ново домаће чудо технике, београдско предузеће „Електроника инжењеринг” правило је готове моделе.

За фрајле и фрајлице

Салон камера великог формата, Аустрија, Беч, око 1915. године

Мудре главе од којих нас дели скоро два века нису се бавиле само изумима који ће променити свет и сложеним техничким проналасцима, већ и неким обичним, али не мање значајним патентима, попут металне модле за прављење корпица за колаче између чија се два дела стављао масни папир који би притискањем горње и доње стране добијао полукружни облик и препознатљиве шаре или металног резача за оловке из 1900. године, који је окретањем ручице са стране оштрио отупљени врх. Размишљало се увелико и о дуготрајном очувању свежине намирница, па је до наших домаћинстава стигла и „ајскасна”, претеча фрижидера. Немачка „ајскасна” с краја 19. века обликом подсећа на мањи фрижидер, само што је дрвена, а кад се врата отворе уочава се препознатљиви дизајн с металним полицама, с тим што пажљивом посматрачу неће промаћи и сливник на дну, нешто што данашњи потомак „ајскасне” нема. Наиме, на врху фрижидера постоји посебна преграда у коју су се стављали блокови леда, а отопљена вода истицала је кроз сливник из „ајскасне”. Лед је тада био цењенија роба, чувао се и по хладним подрумима, а обично су га правиле фабрике које су се бавиле производњом пива. Продавао се у таблама, које су се стављале и у „ајскасне” и хладиле унутрашњост где су се чувале намирнице. Кухињско посуђе нашло се на мети чак и војске која је у њима видела далекосежнију и много суровију примену од обичног припремања хране. Месингани авани претапани су у току Првог светског рата, јер је овај метал био врло тражен, а војска га је користила у производњи граната. У замену за одузети, домаћица је добијала други, гвоздени аван, али с угравираним симболичним, патриотским натписом: „Durch Krieg zum Sieg” („Кроз рат долази победа”) или „Pro patria” („За отаџбину”). Уз овај натпис, на другој страни авана угравирана је и година (1914–1916) као подсећање на то кад је кухињски суд жртвован у одбрани великих империја.
С краја 19. века потиче још један кућни уређај, с тим што је он служио за тренутке доколице и одмора, кад домаћица напуни корпице колачима а од намирница из „ајскасне” зготови ручак. Музичка кутија „СÚмпхонион”, чије је звуке производило једноставно окретање ручке са стране, можда не би била тако необична да уз њу не иде и комплет од 14 металних дискова, од којих је на сваком била забележена друга мелодија. Величине данашњег це-деа, диск који се стављао у музички кутију, попут плоче у грамофон, има избушене рупице које се шире у концентричним круговима, а на сваком од 14 дискова распоред рупица је другачији. Оне, у ствари, одређују кад ће која жица на дну кутије бити окинута, а окретањем диска уз помоћ ручке са стране тонови су се склапали у складне мелодије. Музичка кутија која и данас свира у Музеју огуљена је с обе унутрашње стране у делу где се ставља диск – кустоси претпостављају да су нешто касније мање дискове заменили већи с неколико мелодија, па да је некадашњи власник гуљењем ивица хтео да прошири простор своје музичке кутије како би у њу могао да стави нови модел.

Стижу и мобилни

Кад је 1928. године из Немачке у Београд стигао први уређај за аутоматско фотографисање у радњу Селимира Лончаревића на Теразијама, то је изазвало праву узбуну међу тадашњим фотографима. Уплашени пред машином која посао обавља аутоматски, тачно, брзо, они су почели да штрајкују и бојкотују изум који је у суровом, тржишном прорачуну власнику био исплативији од радника. Ипак, за разлику од оних који су разбијали машине у знак протеста, фотокабина је преживела побуну „колега”, одслужила радни век и постала музејски експонат.
Данас има и фотокабина на улицама и фотографских радњи – рат је наизглед завршен. Или се, у ствари, наставља и машине се вртоглавом брзином усавршавају, а људи постају све више зависни од њих. Кустоси из Музеја науке и технике почели су да сакупљају старе мобилне телефоне – за сада то је студијска збирка, али верују да ће већ за пет година њихови стари мобилни телефони имати и културно-историјску вредност – толико брзо, дакле, техника прелази пут од најновијег модела до застарелог уређаја. А људи се и даље боре са својим страстима и нагонима, као и њихови преци вековима пре њих и, претпостављамо, као и будући нараштаји у деценијама које ће тек доћи. Ко ће однети победу? Надамо се онај ко машинама дарује живот: њихов творац, који би требало да буде довољно паметан да их не усмерава у погрешном правцу: против себе.