3320 25. 9. 2015.
Од тобогана до Марса
СУДАР СИЛА
Руска царица Катарина Велика се из све снаге залагала за културу, књижевност, уметност и образовање. Међутим,мало ко зна да је ова моћна владарка издала наређење да се изгради – први ролеркостер!
М
ноги историчари верују да су управо тако настале будуће звезде забавних паркова. У Санкт Петербургу су 1784. године, обрађивањем брда леда високих двадесет четири метра и ојачавањем истих помоћу дрвене конструкције, изграђени посебни тобогани чији је нагиб износио око педесет степени. Сврха овог пројекта била је чиста забава.
Тридесетак година касније Французи су овај изум преместили на „суво”, додавши му кола и шине које ће их држати на правом курсу. Ипак, име новог објекта остало је, у Паризу а и у остатку света, познато као Руске планине. Следећа на листи земаља које ће допринети настанку луде вожње наопачке какву данас познајемо била је америчка држава Пенсилванија. Између два места, Моунч Чанка и Самит Хила, постојала је пруга дугачка четрнаест километара којом се помоћу колица превозио угаљ. Како је било дана када је посао слабо ишао, неко се досетио да би можда било забавно провозати се маленим колима. Срећом по њега, било је много истомишљеника спремних да плате педесет центи за овај несвакидашњи доживљај.
Једном човеку је ова замисао посебно запала за око. Захваљујући томе, он ће касније постати познат као „отац гравитационе вожње”. Ла Маркус Адна Томпсон (1848–1819) изградио је прву пругу која иде и узбрдо и низбрдо, и која притом – не води никуда. У Њујорку се 1884. године отворила такозвана „Пруга задовољства гравитације” чија су се кола, налик клупи, кретала брзином од 9,7 километара на сат. Вероватно су тадашњи ловци на адреналин имали далеко ниже критеријуме од данашњих, јер је омиљеност пруге која пркоси гравитацији вртоглаво расла. Велика депресија бацила је сенку на тржиште забаве, али су ролеркостери већ почетком седамдесетих поново ступили на трон, са ког више нису сишли.
Дизниленд, који је данас синоним за забавни парк, био је, крајем шездесетих година проћлог века, први који је увео челик као основни материјал грађе адреналинских возова. То је био тренутак који је омогућио ролеркостерима да постану оно што су данас. Добијен је простор за изградњу обрта, наглих скретања, спиралне пруге и других маневара. До данашњег дана производња ролеркостера толико је усавршена и распрострањена да су они издељени у десетине типова, као што су, на пример, летећи, обрнути, стајаћи, шатл („спринт” ролеркостер – кратак пут, велика брзина), лифт (који производи осећај слободног пада), „цевовод” (креће се кроз затворени тунел), „дивљи миш” (са честим променама брзине)...
Зашто је ролеркостер краљ сваког забавног парка? Иако многе друге вожње као главни адут користе брзину, висину или окретање наопачке, ролеркостер остаје симбол луде забаве (или, за неке, ужаса). Најбољи одговор на ову недоумицу даје нам фотографија доктора Џона Стапа, који је своје тело подвргнуо експерименталном мењању убрзања у односу на јединицу времена, и то за врло кратко време. Ово је стрес са којим се војни пилоти често срећу. Наиме, ако летимо авионом, праволинијски и уједначеном брзином, организам ће нам функционисати сасвим нормално. Међутим, ако седнемо у кола једног, наизглед наивног, „дивљег миша”, доживећемо промену убрзања неколико пута за кратко време, на шта ће наши органи бурно или мање бурно реаговати. У сукобу брзине и гравитације смењиваће се осећај повећане тежине и бестежинског стања. Оваква убрзања имају занимљив начин деловања на наше тело: када ролеркостер убрзава, сила коју осећамо је заправо седиште које нас гура напред, али ће нам тело слати поруку да је ваздух коме идемо у сусрет сила која нас приљубљује уз наслон. Тако се ствара осећај притиска с обе стране – чија сила ради исто као и гравитација која нас вуче ка земљи. Ролеркостери извлаче најбоље из сарадње овух двају сила, мењајући нагибе, положаје и правце кретања ка земљи или супротно од ње, када најјаче осећамо овај сукоб – ако се брзо крећемо низбрдо, имамо осећај да нас земља вуче доле, док нас ваздух гура у супротном смеру.
У неком тренутку ове две силе долазе у равнотежу и баш тада ћемо доживети осећај бестежинског стања, попут оног који падобранци искусе када искоче из авиона. У обрнутом случају, када је ролеркостер на успону, силе више нису сукобљене, већ делују једнако, заједничким снагама. Зато осећамо да нам је тело много теже него иначе. Смењивање ових осећаја је јединствена сензација која прави онолике редове пред рампама великих ролеркостера.
Забавни паркови широм света такмиче се у томе чија ће звезда адреналина најјаче сијати. Листа места коју ролеркостер туристи обавезно морају да посете издваја најекстремније вожње.
Најбржи: Формула Роса, Абу Даби, УАЕ, 9 километара на сат
Најдужи: Нагашима Спа Ленд, Јапан, 2478,9 метара
Највиши: Кингда Ка, Њу Џерси, САД, 138,9 метара
Најдужи пад: Кингда Ка, Њу Џерси, САД, 127,4 метара
Највећи број извртања: Смајлер, Велика Британија, 14
Ко преживи ове шампионе и остане „гладан”, мораће да почне да одваја од плате или џепарца. Највећи доживљај ове врсте који себи могу да приуште „обични смртници” (што се односи на све људе чија професија није – астронаут) кошта око пет хиљада долара. Ради се о такозваној „Повраћка-комети” (Вомит Цомет), која је коришћена управо за обучавање астронаута и припрему за одлазак у свемир. Америчка компанија Зироу Гревити досетила се да комерцијализује ова испитивања те су многи, како их зову, свемирски туристи, већ доживели лебдење по простору и симулацију Месечеве, Марсове и нулте гравитације. Када се присетимо да ће туристичко путовање на Месец, планирано за 2020. годину, коштати око једне и по милијарде долара, ових пет хиљада звучи сасвим прихватљиво.
Аутор:
В. Млађеновић - Пријавите се или се региструјте да бисте слали коментаре
