3320 25. 9. 2015.
Сукоб око Крима – пре 160 година
СУДАР
Овај први модерни, индустријски рат по много чему најавио је будућност. Историјски сукоб Запада и Истока који ће, с паузама у светским ратовима, трајати до наших дана
септембру 1854. године флота француских, британских и османских бродова искрцала се на Криму, највећем полуострву Црног мора и бастиону Руског царства у Средоземљу. Био је то врхунац двогодишње међународне кризе. Савез Француске и Велике Британије стао је у одбрану Османског царства. Милионске војске нашле су се једна наспрам друге на Дунаву, раздвојене неутралним Аустријом и Пруском. Неодлучност руског цара Николаја Првог и агресивност западних савезника довели су до неуобичајеног краја ратовања – савезничког напада на Крим. Флота савезничких бродова са 70000 војника искрцала се на полуострву. Кримски рат, како ће, по кампањи која ће уследити и трајати дуже од једне године, бити назван, био је највећи оружани сукоб 19. века. Овај први модерни, индустријски рат, по много чему најавио је будућност. Историјски сукоб целог Запада и Истока који ће, с нежељеним паузама у светским ратовима, трајати до наших дана. Највећи рат између Наполеонових похода и Првог светског рата указао је и на будућност ратовања. За разлику од других, по правилу кратких ратова 19. века, овај је био сукоб челика и огња, дуготрајана борба из рова и редута, иза бодљикаве жице...
Какав је то био рат који је прекинуо шест векова дуготрајно супарништво Француске и Енглеске? Рат који је донео стратешки и геополитички поглед 20. и 21. века? Најавивши рат култура који је тек у наше време дефинисао Семјуел Хантингтон, овај сукоб био је део империјалне борбе свога доба, а почео је – верским питањем тако непримереним за 19. век.
Кобна света места
Током четрдесет година, од коначног пораза и пада Наполеона 1815. до средине столећа, у Европи је трајала чудна неравнотежа снага. Конзерватовне силе Свете алијансе (Русија, Аустрија, Пруска) и Велика Британија биле су у савезу који је требало да одржава стабилност и мир на континету. Супротстављене тежње и интереси, културне разлике и развој догађаја ишли су против овог савеза. Фрацуска, најмногољуднија држава ондашње Европе, била је изолована. Револуције из 1830. и 1848. године, пољско, грчко и белгијско питање, будућност Османског царства и колонијална утакмица кварили су односе међу европским хегемонима из Свете алијансе.
Конзервативна и апсолутистичка Руска царевина одавно није имала саговорнике у парламентарним монархијама Француске и Велике Британије. Успон Пруске и чињеница да је Аустрију управо руска војска спасла пропасти 1849. године, довели су први пут до напетости између три монархије. Потреба Велике Британије да заштити Османско царство које се од 1829. године налазило под практичним протекторатом Санкт Петербурга и тежња Француске, у то време обновљене империје под Напоелоном Трећим, да се врати на светску сцену као велика сила, убрзали су сукоб.
Фицрој Сомерсет, први лорд од Раглана, командујући британске армије
Сукоб између Русије и западних сила дошао је као последица питања управљања светим местима, пре свега Црквом Светог гроба у Јерусалиму. Француска је желела да заштити света места и католике у Османском царству на основу уговорâ из 17. и 18. века. Русија је на основама мировног споразума из Кучук-Кајнарџија из 1774. године имала право заштите над дванаест милиона султанових православних поданика. Сукоб око првенства и управе над светим местима свео се на дипломатски притисак на слабу и неодлучну Порту. У Цариграду је под притиском моћног царског изасланика кнеза Мењшикова са власти пао велики везир, а одлуке султана промењене. Русија не само што је успешно извршила притисак на Турке, већ су њене трупе 1853. године окупирале пограничне османске вазалне кнежевине Влашку и Молдавију.
Нејасно је шта је Русија желела овим гестом – на основу каснијих потеза, очигледно солидарност Беча и Берлина и потврду својих права. У Лондону и Паризу договорен је радикалан одговор. Тамо су веровали да Русија намерава да окупира Османско царство, угрози бритаске поседе у Азији и покуша да оствари светску владавину. Овај рат у коме су новине први пут играле важну улогу, прихватили су широки слојеви народа. Истините вести мешале су се са старим предрасудама и општеприхваћеном лошом сликом коју су о старој Византији имали сви у тим државама, од цркве до републиканаца.
У затишју борбе на топовском постољу
После неколико месеци неплодног и „лажног” ратовања на Дунаву, руска војска се повукла. У међувремену је код Синопе руска ратна флота спалила османску. Ускоро је у Влашку и Молдавију умарширала аустријска војска. Рат, међутим, више није било могуће спречити. Савезничке флоте су средином 1854. године упловиле у Црно море. Циљ савезника био је да униште руску флоту и поразе Русију на њеној земљи, на полуострву Крим, поносу и бастиону руске државе.
Велика савезничка војска лако се искрцала. Неколико дана касније сукобила се са снажним, али малобројнијим руским трупама. У бици код Алме савезнички команданти Сен Арно и лорд Реглан успели су да поразе кнеза Мењшикова. У борби су се сучелили 60000 савезника и 33000 Руса. Руси су имали повољније положаје, али су увежбаност савезничке војске и квалитет британских пушака (које су имале три пута дужи домет од руских) пресудиле... Победа је савезнике стајала 3300, а Русе 5700 живота.
Месец дана касније, у часу када је средиште руске црноморске флоте било већ угрожено, дошло је до епске битке код Балаклаве. У дуготрајној борби сучелило се 4500 савезника и чак 25000 руских војника на чијој страни је била и велика ватрена надмоћ. Упркос почетним успесима, после јуначког јуриша бригаде лаке британске коњице који се завршио поразом и погибијом сваког петог коњаника, савезници су били поражени. Остала је песма Радјарда Киплинга „Јуриш лаке коњице” која је ово енглеско јунаштво учинила бесмртним.
Опсада Севастопоља
Упркос руској победи однос снага на полуострву није измењен. Почела је једногодишња опсада Севастопоља. Опсада највеће руске луке на Црном мору донела је велика страдања, разарања, патње и непријатност обема странама. Руска војска, деценијама најмоћнија армија Европе, заштитница конзервативног мира, није била у стању да током више од годину дана разбије опсаду Севастопоља. После првих пораза Мењшиковљева армија се повукла. У утврђеном Севастопољу остало је око 35000 бранилаца, под вођством вицеадмиралâ Корнилова и Нахимова. Пуковник Тотлебен предводио је успешне инжењеријске радове и сјајну артиљеријску одбрану утврђења.
Опсада Севастопоља
Борбе су биле огорчене и дуготрајне. Руска артиљерија успела је да уништи француска складишта муниције. Ускоро су Британци и Французи успели да униште и руски велики арсенал. После пораза код Икермана руске снаге су одустале од настојања да битком на отвореном победе савезнике. Опседнути у граду чију су луку заштитили од упада непријатељске флоте, намерно потопивши чак петнаест великих бродова своје ратне флоте, Руси су се бранили током читаве године одолевајући посебно тешким нападима на утврђење Малаков које је штитило стратешки важан приступ Севастопољу.
Кнез Александар Сергејевич Мењшиков (1787–1869),
командант Руске флоте у Кримском рату
Први пут у историји војевања, до марта 1855. године савезници су под вођством инжењера Семјуела Мортона Пета за седам седмица направили једанаест километара пруге. Та „Велика кримска централна железница” послужила је да на прву линију фронта буде превезено чак 500 артиљеријских оруђа и сва потребна муниција. У борбама за Севастопољ вицеадмирал Корнилов погинуо је приликом једног артиљеријског напада, док је вицеадмирал Нехимов смртно рањен у главу хицем снајперисте. Почетком септембра 1855. године савезници су из неколико стотина артиљеријских оруђа тако напали Севастопољ да је дневно гинуло две до три хиљаде људи. Коначно је 8. септембра 1855. године чак око 60000 француских, британских и војника Краљевине Пијемонт напало разрушени Велики Редан и Малаковски редут. Британски напад на Велики Редан је одбијен, али су Французи под вођством генерала Мак Махона успели да освоје Малаков. Руске трупе су се повукле из јужних крајева града и коначно предале.
Појава анђела
Упркос храброј одбрани Севастопоља, пад овог града означио је крај рата. Руси су успешно ратовали на Кавказу и чак крајем 1855. године освојили стратешки важан град Карс и одбранили тврђаве на Балтику – где је руској одбрани помагао Имануел Нобел, отац славног Алфреда Нобела (научници верују да је модерно минирање мора почело у време Кримског рата) – сукоби су се проширили чак и на далеки Тихи океан где су се флоте зараћених страна одмеравале у водама око Камчатке. Ипак, смрт цара Николаја Првог, почетком 1855. године, допринела је промени руских планова. Смена генерација, више него неубедљив ратни пораз, условили су завршетак једне скоро пола столећа дуготрајне спољне политике царске Русије.
Заслужени одмор ратника
Кримски рат оставио је дубок ожиљак на односима Русије и западних сила. Британски историчар Ален Тејлор приметио је да је тежња Запада све до наших дана непрекидно била да обнови рат против Русије...
Овај рат био је повод за прву смену једног британског премијера коју су подстакле новине. Чланци дописника лодонског „Тајмса” Џона Расела, подстакнути тешким стањем војске на Криму и смртношћу од дизентерије и тифуса која је напослетку премашила број погинулих у опсади, изазвали су пад Абердиновог кабинета. Аутор овог текста имао је прилике да у Британском националном архиву (Кју) чита једно Раселово писмо на коме се и данас виде трагови крви.
На Криму се о рањенима и болеснима бринула жена анђеоског срца и велике храбрости – Флоренс Најтингејл. Њено дело ће допринети отварању женског питања. За људе 19. века Флоренс Најтингејл биће што и Мајка Тереза у наше време.
Кримски рат није спасао Османско царство, већ је одредио природу његове пропасти – поделиће га слободне и демократске националне државе. Већ три године после Кримског рата Влашка и Молдавија уједињене су у Кнежевину Румунију. Приступивши савезничкој коалицији, Пијемонт је почео поступак уједињења Италије. Уз помоћ Француске војска Пијемонта оствариће уједињење младе нације већ 1860. године. Наполеон Трећи се одржао до успешног уједињења Немачке, које ће га стајати круне. Генерал Мак Махон постаће један од првих председника Републике Француске. Велика Британија ће после победе 1856. поћи путем изолације. Наследник цара Николаја Првог, Александар Други, довешће Руску војску 1878. године до предграђа Цариграда. Потомак вицеадмирала Корнилова постаће једна од иконичних фигура посладње одбране руске моанрхије...
Неутрална Србија
Кнежевина Србија Кримски рат је дочекала у једној од највећих криза. Уставобранитељски режим налазио се 1853. у потпуном опадању. Реформска настојања Илије Гарашанина, који је крајем 1852. постао председник владе („кнежев представник”), нису имала подршку Великих сила, а Русија их је тако лоше примила да је приликом мисије у Цариграду кнез Мењшиков захтевао и смену првог човека српске владе. У томе је успео марта 1853. године. Ипак, када је почео рат, српска јавност није имала сумње и била је листом уз Русију. Уставобранитељска олигархија, међутим, није била сигурна. Србији је опасност претила од суседне Аустрије, од Османског царства – које је држало гарнизоне у шест највећих градова кнежевине – па чак и од руске војске чији циљеви су били нејасни, а мотиви, посебно после Гарашанинове судбине, сумњиви. Србија се определила за неутралност.
Та неутралност, коју је с муком сачувала, означила је велики српски корак ка независности. У два наврата, у лето 1853. и пролеће 1854. године, чинило се да ће аустријска војска ући у Србију. Српска влада тада је преместила државну касу у Крагујевац, а хиљаде сељака подигнуто је на оружје... Српска војска почела је да се рађа у то време. У Европи се причало о народу који на бојно поље може да изведе 120000 војника, спремних да сами купе своје оружје (!) и бране слободу. Британски путописац објавио је у „Илустрованим лондонским новинама” путопис из Источне Србије о земљи слободних у којој онај ко жели да спава у кревету исти треба да понесе са собом на пут, где цело село слави славу, а малобројна стајаћа војска има толико мало официра да на паради трче како би направили круг и предводили нове и нове јединице...
Србија је у то време била подељена. Председник моћног, о Порту ослоњеног Државног савета, Стефан Стефановић Тенка предлагао је улазак у рат на страни Русије, тражећи од невољних руских покровитеља који су од првог дана били свесни да су ушли у нежељени рат, да јемче укључивање пола Балкана у велику српску државу. На седници Државног савета Тенкини истомишљеници образлагали су да ратна страдања и нису тако лоша, пошто је „народ као трава – што га више косиш то више и боље расте...” Београдски митрополит Петар на то је приметио како је чуо да покошена трава поново порасте, али „не и да посечена глава поново никне на раменима”. Одбивши да ступе у рат српске вође прикриле су сопствену слабост. Ипак, када је британски генерални конзул у Београду Фонбланк рекао Гарашанину како ће западне силе и Аустрија окупирати Србију, овај прокажени пријатељ Запада одговорио му је да ће се у том случају и сâм одметнути у шуму и постати „гериљеро”.
Херој Ђока
Србија је остала једина балканска држава недирнута Кримским ратом. Влашку и Молдавију окупирали су Руси, па Аустријанци. Атину су због побуна Грка у Македонији и Епиру окупирали одреди британске и француске војске. Након што је несмотрено позвао на освету Косова, кнезу Данилу су Аустријанци „објаснили” да греши па је морао да се појави у јавности са њиховим генералом Мамулом... Србија се свега тога избавила... Рат јој је чак донео извесне користи. Париски конгерс и, пре њега Цариградска мировна конференција, донели су јој заштиту шест европских сила... Тиме је Аустрији и Русији отежано мешање у српске послове. Најављена је промена српског устава. Успостављена је слободна пловидба Дунавом. Расправљало се и о предаји Београдске тврђаве Србима. На Криму је поред Руса ратовала и група бугарских и грчких добровољаца. Није много спомињано, али Сједињене Америчке Државе солидарисале су се у овом рату с Русијом. Поред лекара и хирурга добровољаца, за помоћ Руској царевини, која је у то време господарила Аљаском, јавило се и 300 стрелаца из Конектиката! На Криму је, у складу са жељама велике већине срског народа, била и јединица српских добровољаца. Предводио их је ветеран рата за Српску Војводину, пуковник Ђока Влајковић. Влајковић је на Севастопољу изгубио ногу. За храброст га је руски цар одликовао Крстом Св. Георгија. Влајковић је касније водио српске трупе и у Српско-турском рату. Потомству је остао упамћен као добротвор – посебно београдских студената. Његов лик видећете изнад улаза зграде Министарства културе Србије у улици преко пута Дома народне скупштине која је понела презиме овог родољуба.
Аутор:
Чедомир Антић - Пријавите се или се региструјте да бисте слали коментаре
