3320 25. 9. 2015.
Невероватна војевања Џона Черчила
СТРЕЛОМ
Такви ратници били су ретки у Другом светском рату, где су грмели тенкови, хаубице и авиони. Он је своје оружје носио преко леђа а припомагао се, врло успешно, и гајдама… Тако је приспео и у наше борбе
он Малколм Торп Флеминг Черчил, за пријатеље Џек, нешто касније и „Луди Џек”, рођен је 16. септембра 1906. године у Сарију, у југоисточној Енглеској. По дипломирању на војној академији Сендхрст 1926. године, прикључује се славом овенчаном Манчестерском пуку. Углавном је био на служби у југоисточној Азији, а већ тада је дошао до изражаја његов немиран дух. Кад је похађао неки курс у граду Пуни, није могао да, као сав нормалан свет, седне на воз, одвезе се и врати у Калкуту, где је хватао брод за Рангун у коме је пук био стациониран. Не, Џек је тих 2000 километара прешао на свом мотоциклу. Успут је имао блиски сусрет са нимало пријатељски расположеним биком, који је једва претекао, мисли се на бика, а многе водотокове савладавао је успут и гурао мотор преко железничких мостова. Мотор по шинама, а он скакуће с прага на праг и покушава да се не стрмекне у воду. Пук је Бурманску побуну угушио 1932. године, а Џек је тада открио чари ратовања. Тих година је открио још неке ствари, као што су гајде.
Упознао се с неким официрима из шкотских јединица, којима је то био саставни део опреме, и била је то љубав на први тон. Научио је да свира гајде, а пошто је био од оних људи који у мирнодопском стању не знају шта ће са собом, имао је обичај да у три сата ујутру пробуди целу касарну, тако што му баш тад падне на памет да би могао да вежба свирање.
Врхунац ствари незамисливих за круту установу каква је британска (или било која војска) било је појављивање на некој војној паради с кишобраном. То је одувек смртни грех за сваког официра, а када га је на рапорту бесни батаљонски ађутант питао како му је тако нешто уопште пало на памет, Џек је мирно одговорио:
– Господине, падала је киша!
Мачем против снајпера
То је био крај, показаће се, само првог дела његове војне каријере. Из војске је избачен, па је морао да ради као главни уредник неких новина у Кенији. Ни то га није задовољило, па је зарађивао за живот као (мушки) модел у рекламама, где је открио да је његова вештина с луком и стрелом, којом се од детињства занимао, врло цењена у тадашњој филмској индустрији. Тако се појавио у неколико филмова, од којих је свакако најпознатији „Багдадски лопов”. Лук и стрела су га чак одвели на светско првенство у стреличарству у Ослу, 1939. године.
Подразумева се да није запостављао ни гајде, па је 1938. заузео друго место на такмичењу гајдаша у Алдершоту, и то као једини Енглез међу седамдесетак такмичара, Шкота.
Оно што је вероватно обрадовало само њега јесте чињеница да се закувавао нови рат. Када је Немачка 1939. године напала Пољску, Черчил се поново пријављује у армију која га оберучке прихвата. Касније је то овако објаснио:
– Морао сам поново да ускочим у свој црвени мундир, у мом одсуству земља је запала у ћорсокак.
Био је део Британског експедиционог корпуса у Француској, који се 1940. године безглаво повлачио ка обали Ламанша, после немачког продора. И током тог повлачења одбијао је да преда и један педаљ земље док то од непријатеља дебело не наплати. Водио је малу групу људи, штитио одступницу и преузимао противнападе, углавном на своју руку.
Тако је и у мају 1940. његова јединица остала последња, да проба да колико- толико заустави Немце који су гонили главнину британских снага. Није баш забележен коментар немачког официра чији је војник пао без гласа баш кад су мислили да су сигурни, а из груди су му вирила пера стреле. Метак и како-тако, али стрела... Једноставно, није знао да пред собом има „лудог Џека”, који се узверао на неки торањ и одатле, као на такмичењу, нишанио луком.
Сведоци су га видели на плажи Денкерка, како у свем оном хаосу повлачења вози неки заплењени моторчић, на чијем фару је висила немачка официрска шапка, а Џек на леђима носио тоболац са стрелама, преко груди лук, а за појасом мач који ће тек касније доћи до изражаја. После Денкерка добио је и прво одликовање, пошто је са шест камиона покушао да извуче заостали тенк. Како му то није успело, бар је извукао рањеног официра из тенка. Дај шта даш.
Улога миниране флаше
По повратку у Енглеску негде је чуо да се оснива нова јединица, командоси. По опису, учинило му се да је то као створено за њега. Није био баш најсигурнији шта су командоси, али је знао да ће бити један од њих. Тако је заглавио на суровој обуци у брдима Шкотске. За разлику од већине, која је врло брзо проклела дан кад им је пало на памет да се пријаве за командосе, Черчил је коначно био свој на своме. У Шкотској је упознао и будућу супругу, Рози. А када је већ у Шкотској, грех је да не засвира гајде, опет у време када сви нормални спавају. И успут се надају да ће или да се умор, или ће брзо да смисли да се забаља нечим тишим.
Ватрено крштење командоси су имали 27. децембра 1941. године, у нападу на немачки гарнизон у граду Вагсо, у Норвешкој. Своје војнике предводио је стојећи на прамцу десантног чамца, из све снаге дувајући у гајде неки шкотски марш. Када је искрцавање почело, Черчил је ишао први, витлао оним мачем и урлао као луд. Препад је био успешан, у Британију су се вратили са стотинак заробљеника, уништене су неке фабрике важне Немцима, а Џек је зарадио и прву рану. Једини проблем био је што га је за мало разнео британски експлозив. Наиме, док је неким „ослобођеним” вином наздрављао за успех акције, заборавио је да је зид поред кога стоји управо миниран. И да све буде још луђе, нису га повредили ни комади зида, већ флаша, која му је пукла у руци.
Било је после још неколико мањих напада и препада по Европи, али је можда највећи била акција приликом искрцавања у Салерну, у Италији, на јесен 1943. године. У његовом одреду тада је било још неколико Черчила, брат му Том и капетан Рандолф Черчил, син онога на кога се обично помисли када се изговори презиме Черчил. Џекови командоси су у овој прилици бранили мостобран, и у последњем противнападу успели да савладају знатно јаче немачке снаге. При том, борили су се као обична пешадија, што је смрт за командосе који нису створени за директне нападе. Ипак, у одсудном тренутку, Џек је своју јединицу поделио у шест колона, исукао мач и напад повео узбрдо. Пошто је због голети изненађење било искључено, бар су могли да до миле воље урлају „командо!”, да се не побију међу собом, у мраку. Немци нису могли да процене одакле долази напад, па су се повукли.
У даљем напредовању Черчил је успео да са још једним редовом зароби 42 немачка војника, са све личним наоружањем и једним минобацачем. Прикрао се стражарском месту, које је нашао по жару цигарете једног од стражара, искочио из мрака као бркати демон који витла мачем и дрекнуо „Ханде хоцх!” (Руке увис!). Онда је са тим стражаром, коме је мач прислоњен уз леђа био довољно уверљив аргумент да покаже где су му другари, обилазио остала стражарска места и сакупљао заробљенике. Као Ерол Флин на филму. У штаб их је допратио потпуно наоружане, и то је објаснио речима да им је теже да побегну ако вуку оружје, из кога је он претходно повадио муницију. А Немци имају усађену навику да, ако је онај ко наређује виши по чину, послушају и изврше задатак. Па макар тај неко био и непријатељ.
Уз музику на бункер
Како су се британски командоси борили и у Југославији, где су помагали партизанима, Черчил је завршио на Јадрану. На острву Вис је заповедао командосима, појачаним снагама НОВЈ (Народноослободилачке војске Југославије), који су нападали околна острва. И ту га је коначно издала ратна срећа. Донекле.
У мају 1944. године водио је напад на острво Брач. Требало је заузети три стратешке тачке, на врховима брда. Ти положаји били су добро брањене, бетонски бункери, бодљикава жица, минска поља. Напад на једно од брда водио је Черчил. То је била кота 622, главна тачка на острву.
Прво је у напад послао чету командоса који су се некако довукли до врха. Немци су их одбили, а онда је Џек узео гајде, повео све командосе које је имао и прегазио немачке бункере. Уз музику. У немачким противнападима изгубио је готово све људе, па се нашао окружен само шесторицом сабораца, од којих су тројица били рањени. Пошто је схватио да су сви наоружани само пиштољима, осим њега који је имао и пушку, грдно се изнервирао и урадио једину могућу ствар... узео је гајде и почео да свира. Тада га је онесвестила минобачка граната, а освестио се у заробљеништву.
Опет се показало колико је луду срећу имао. Постојало је Хитлерово такозвано „наређење о командосима” да се сваки ухваћени командос неизоставно стреља, без заробљавања. Ипак, немачки капетан који га је заробио то није уважавао, ослањајући се на витештво официра на бојном пољу. Други разлог за поштеду било је његово презиме, Немци су помислили да је рођак британског премијера. Због тога су га из Сарајева и пребацили директно у Берлин. Кад су схватили да везе нема с оним Черчилом, заглавио је у заробљеничком логору Заксенхаузен.
Подразумева се да логорске жице нису успеле да задрже таквог човека. Покушао је бекство, али је убрзо ухваћен. Пребачен је у још строжи логор, у Аустрији. Ту је искористио нестанак струје у априлу 1945. године, па се једноставно ишетао кроз капију с још једним другом. Докопао се Италије, где је срео америчку моторизовану колону коју је некако успео да убеди да је британски пуковник. Биће да је одлучујући био исправан војнички поздрав, све по правилу службе. Минут пре тога му се смешио стрељачки строј, пошто су амерички безбедњаци посумњали да је шпијун.
Блиске борбе на Блиском истоку
Ипак, рат у Европи ближио се крају, што је Черчила врло нервирало, будући да је у заробљеништву изгубио силно време и прилике да около витла мачем.
Досетио се да се још увек ратује са Јапаном, тражио премештај на исток. Омогућен му је пут, али опет није имао среће. Док је дошао до Индије, Хирошима и Нагасаки нестали су у атомској печурци, и то је био крај рата. О томе је рекао ово:
– Да није било тих проклетих Јенкија, могли смо да ратујемо још десет година!
При том се уопште није шалио.
Други светски рат је завршен, али су тињали многи мањи. У четрдесетој години „Луди Џек” завршио је падобранску обуку. Пребачен је у Палестину, где је трајао сукоб Палестинаца, Јевреја и Енглеза. Свако против сваког.
У Јерусалиму је готово сам успео да 700 Јевреја извуче из болнице. Били су виђени за масакр, све док се није појавио Џек Черчил. Потпуно хладан, са само једним пратиоцем, вртео је официрским штапом, ушао у болницу, и одатле извео опкољене, право кроз арапски обруч.
Коначно, 1959. године престао је с активном службом. Неко време живео је у Аустралији, где се озбиљно посветио сурфовању на тамошњим узбудљивим таласима. Чак је направио посебан модел даске. По повратку у Енглеску, до пензије, радио је као цивил у војном одсеку у Лондону.
Као да ништа није могло да буде уобичајено за овог човека, па је једно време с породицом живео на старом броду укотвљеном на Темзи, усред Лондона. Говорио је да тако лакше стиже до посла.
Мир је нашао у свом Сарију, где је и умро 1996. године. А да ли је тај мир био баш оно што је желео, друго је питање...
Аутор:
Немања Баћковић - Пријавите се или се региструјте да бисте слали коментаре
