3320 25. 9. 2015.
ХИТ
СТРАНА
Кип Ханрахан –„At Home in Anger”
последњих десетак година свет су преплавили музичари који свирају мешавину „world” музике и локалних етно ритмова. За разлику од попа, овај жанр наизглед звучи много оригиналније, да не кажем дубље, а с обзиром на то да је у вези са одређеним поднебљем, слушаоци који не припадају том подручју имају пуно право да кажу како им се та „дубокоумна” музика допада, иако уопште не разумеју шта им она поручује. Публика је срећна јер нема задатак да претерано укључи мозак, музичари још срећнији јер лепо живе од музике која им је позната одмалена. Сви срећни и задовољни. Ипак, постоји велики број оних који се овим жанром баве још од времена када етно није био у моди. То се посебно тиче оних који су рођени и одрасли у мултикултуралном окружењу. Када вам је један родитељ ирског порекла, други јеврејског, а одрасли сте у порториканском делу њујоршког кварта Бронкс, немогуће је да се та мешавина различитих култура не осети у ономе чиме се бавите, шта год то било. Управо је такав случај са Кипом Ханраханом, педесетшестогодишњим музичарем из Бронкса.Кип је почео као бубњар и свирач на разним типовима удараљки, да би се временом све више бавио компоновањем, аранжирањем, продуцирањем, па чак и дириговањем. Тако је у последњој деценији живота Аргентинца Астора Пјацоле, незваничног краља танго музике, био његов омиљени продуцент, а такође је сарађивао и са Џеријем Гонзалесом, још једном важном фигуром из света латино музике. Кип је пре тридесетак година основао издавачку кућу „American Clave” за коју су, поред Пјацоле и Гонзалеса, објављивали и Стинг, Ален Тусан, Боби Вомак, Лестер Бови, Пол Хејнс, Арто Линдзи, Роберт Вајат и многи други.
Иако је на већину његових албума понајвише утицала латино музика, Кип себе не сматра латино музичарем. Он признаје да је одрастао у окружењу у коме су јужноамерички ритмови били преовлађујући као и да се то на његовим плочама јасно препознаје, међутим он, ипак, сматра да није довољно аутентичан (беле је пути и у себи нема ни трунке хиспано крви) да би се могао назвати латино музичарем. Но, ту расправу ћемо, ипак, оставити музичким чистунцима – сложићемо се да је много важније то што Ханрахан већ годинама снима добре плоче, него у коју жанровску фиоку ћемо их стрпати.
Бронкс, део Њујорка у коме је Кип Ханрахан одрастао и где још живи и омот новог албума Кипа Ханрахана
Такав је случај и са најновијим Киповим албумом „At Home in Anger” који је објављен 24. октобра. Поред неизбежних латино ритмова, на овом албуму чују се утицаји из џеза, блуза, фолка и попа. Оно што чини „At Home in Anger” различитим од гомиле албума који се играју са поменутим жанровима јесте, на првом месту, огромна ауторова самосвест о времену у коме живимо. Шта то значи? Па већина плоча „worldbeat” музике углавном намеће музичку баштину на првом месту, а самим тим (вероватно и несвесно) бира профил конзервативније публике која у просеку има преко 40 година. Са Кипом је другачије. Овај албум нимало не звучи као дело неког маторца који се обраћа другим маторцима, баш напротив. Обратите пажњу на композицију која се зове „Gift”: она почиње Киповим удараљкама којима се ускоро придружује читав бенд, а како песма одмиче све више инструмената се укључује, да би на средини мелодија доживела врхунац у виду уравнотежене психоделичне буке, која се, пак, у завршном делу поново враћа у оквире минимализма са којим је и почела. Иновативан начин (уз одређено поштовање прошлости) на који Ханраханов бенд разрађује ову тему звучи толико савремено, да не знате колико година има Кип, могли бисте се заклети да је композитор неки момак у двадесетим годинама. Исти случај важи за већи део композиција са ове плоче.
Још од албума „Days and Nights of Blue Luck Inverted” из 1988, Ханрахан важи за мајстора осећајних балада, а ту нежну страну на овом албуму најочигледније препознајемо у нумери предивног назива „You Play with the Night with Your Fingertips”. Ритам је између танга и валцера, клавир звучи као да га свира Марсело Ортиз, дувачи асоцирају на топло кубанско вече, док сетни глас који чујемо преко свега даје песми сензуалну атмосферу. Савршена тема за размену нежности са вољеним бићем.
Ово је албум за све оне који воле различитости, којима је доста помодности, који размишљају док слушају и којима сама прошлост није довољан разлог да уживају у неком уметничком делу. А плоча „At Home in Anger” по много основа спада међу такве.
„Wilco”
у марту 2012. у Загребу
у марту 2012. у Загребу
„Wilco” данас – Џеф Твиди стоји у средини, Нелс Клајн је први здесна
 |
| Џеф Твиди, алфа и омега групе ''Wilco'' |
ру
па из Чикага „Wilco” недавно је објавила осми студијски албум „The Whole Love”, а то је и прво издање на сопственој етикети групе која се зове „dBpm”. У оквиру светске турнеје на којој ће „Wilco” промовисати ову плочу, 11. марта следеће године посетиће и Загреб, што ће бити прилика за многе љубитеље ове групе из Србије као и земаља у окружењу да погледају један од најбољих концертних бендова који тренутно свира. Тај повод ћемо искористити да прозборимо коју реч о овој групи, не бисмо ли приближили њихов рад свима онима који их, можда, још нису слушали. Група „Uncle Tupelo” (постојала од 1987. до 1994) свирала је мешавину модерног попа и америчке старе фолк музике. Када је престала са радом, два главна члана основала су два нова бенда: Џеј Ферар групу „Son Volt”, а Џеф Твиди „Wilco”. Већ са првим албумима њихових нових група, били су јасни креативни разлози ове двојице – Ферар је остао веран кантри утицајима, док је Твиди више био расположен за мелодичне поп песме.
 |
| Омот „спорног” албума „Yankee Hotel Foytrot” |
Албум који су објавили 2004. „A Ghost is Born” важи за убедљиво најексперименталније „Wilco” издање. Опет је О’Рурк умешао прсте, а звук бенда посебно је био тешко препознатљив публици која је навикла на њихове прве две фолк-рок плоче. Упоредо свирајући са матичним бендом, Џеф Твиди је заједно са О’Рурком и бубњарем Гленом Кочеом, био у пост-рок групи „Loose Fur”, после чега је Твиди позвао Кочеа u „Wilco”. У исто време, бенд је напустио дугогодишњи гитариста Џеј Бенет, тако да су све те промене звучно биле и те како очигледне на плочи „A Ghost is Born”.
Басиста групе „Wilco” Џон Стират,
поред Џефа Твидија једини члан
из првобитне поставе
Након одласка Бенета, бенду се прикључује гитариста Нелс Клајн, после чега се „Wilco” враћају нешто класичнијем рок звуку. Са Нелсом су објавили последња три албума, а са њим ће и посетити Загреб. Уколико сте некада слушали групу „Television” и чаробне соло деонице њиховог лидера Тома Верлејна, онда можете имати представу о Нелсовој гитарској виртуозности када свира са „Wilco”. Његов соло у песми „Impossible Germany” са плоче „Sky Blue Sky” као да је отргнут са „Television” ремек-дела „Marquee Moon” и тих неколико минута један су од најбољих тренутака забележених у новијој историји рок музике.
Слично као сви велики бендови „Wilco” је брзо сазревао. Њихов овогодишњи албум „The Whole Love” и њихова прва плоча „А. М.” (1995) немају готово ништа заједничко осим имена групе, лидера Џефа Твидија и басисте Џона Стирата. Током седамнаестогодишње каријере испробали су се у много жанрова и по свему судећи немају намеру да обуставе музичка истраживања.
Та лепеза стилова коју су развијали током свих осам албума посебно долази до изражаја на концертима. Тако су, на пример, дувачи са студијских верзија неких песама на концерту замењени гитарама, што мелодијама даје један сасвим нови и другачији тон, чинећи старе песме увек свежим. Познајем људе који нису превелики љубитељи студијских албума бенда „Wilco”, али су их стицајем околности гледали неколико пута и тврде да је свако то искуство било незаборавно. Ми који их никада нисмо слушали уживо, имаћемо ватрено крштење у Загребу, у марту следеће године, и по свему што сам малопре навео, већ сада нам се смеши вече које ћемо тешко да заборавимо.
Аутор:
Владимир Скочајић - Пријавите се или се региструјте да бисте слали коментаре
