3320 25. 9. 2015.
Мале тајне великих мајстора
СТРАХ ОД ВЕЛИКЕ МАЈКЕ
„Вештица” је стара пансловенска реч постала од глагола в’дети, а означава изузетну жену која има натприродне, магијске моћи и езотерична знања, прорицања, врачања. Њено право име избегава се како се не би, и нехотице, на магијски начин, дозвала. Зато се уместо њеног правог имена користе бројни еуфемизми: чаратица, чинилица, каменица, окамењеница, рогуља, ноћница, стрига, крстача, тамо она и тако даље (Караџић, Српски рјечник; Чајкановић, Стара српска религија и митологија). А како је српски народ замишљао вештице? Како казују многе приче, бајке, предања, то су старе, крезубе, ружне жене, неочешљане, рашчупане, прљаве косе, упалих, закрвављених очију и дугих прљавих ноктију. Препознају се по неким особеним телесним својствима: састављене обрве, косматост по телу и бркови (а негде још: реп и разрокост – Ђорђевић, Т. Р., Вештица и вила у нашем народном веровању).
По карактеру вештица је демонско биће, зла је, завидљива и опасна. Највише ужива да другоме што више напакости и да чини штету ради штете. „Вештице су ... зле крви и нарави”, бележи један етнограф.
Опасно глуво доба
Вештица настаје од мõре (девојка демонских особина која ноћу напада малу децу и младиће, притиска их и одузима им дах). Наиме, кад се мõра уда постаје – вештица. Она не може да буде „никаква ђевојка, него жена удата и тек послије своје педесете године”, верује се у Херцеговини, каже Вук Врчевић. По једнима, вештицом се постаје зачећем или рођењем (ако се „зачедила у зли час” или ако се родила у модрој кошуљици, односно у последњој четврти месеца), а по другима се вештичје способности и вештине стичу („ђавољем шерту се научила од какве старе вјештице”). А неки, опет, верују да жена постаје вештица тек по својој смрти (вештица је женски пандан вампиру, сматра Чајкановић).
Места на којима се најрадије окупљају су: бунари, гумна, врела, а често се налазе и око ораха, који се сматра за демонско дрво. Негде, рецимо у Хомољу, сматра се да вештице „живе” на гробљу и одатле иду ноћу да море децу.
Преко године њихова активност је појачана изразито уочи Божића, за време некрштених дана (од Божића па до Богојављења), о покладама, о Ђурђевдану и у Ивањској ноћи, дакле, у оним прелазним данима кад се смењују годишња доба (зима и лето). У дневно-ноћном циклусу критично време је ноћ, а најопаснији део ноћи је глуво доба, а то значи од поноћи па све до првих петлова.
Лет на метли
Вештица може да лети. Вози се на љусци од јајета и, нарочито, лети на метли. Може у сну да се претвори у лептира, кокошку или ћурку, каже Вук. Она може и да урекне погледом, па да се човек или дете напрасно разболи или занемоћа.
Шта све чине вештице? Нападају људе, нарочито оне „слатке крви”, затим породиље и малу децу, па им једу срце и сисају крв. Посебно воле да нападају малу, лепу и напредну децу и то, што је занимљиво, превасходно из круга своје породице. О томе Вук каже: „Вјештица на своју крв трчи”, а Његош:
Зла мрзноме чинит не можемо:
ако нам је мио али својата,
траг по трагу његов ископамо.
Највише воле да поједу срце и џигерицу.
Најпознатија апотропајска, магијски заштитна средства су: неке биљке, као што су бели лук, рута, оман, одољен, ива, глогов трн (колац), ловор, луч, просо, пшеница и слично. Затим, веома су делотворна средства одбране оштри, метални предмети као што су: нож, виљушка, маказе, наопако изврнуте вериге. Обично се нож забоде у врата, јер се верује да ће се вештице тога уплашити и неће смети да ударе на укућане. Омиљена заштита су и амајлије као, на пример, зуб или нокат од вука, крст од тисовине и тако даље. Посебан, важан вид заштите од овог опаког демонског бића су магијске усмене формуле. Један њихов вид су басме. Ево једне:
„Кад се могла дохватит зубима за жиле изпод колена, тадер ми наудила.”
У магијски моћне формуле спадају и клетве. Ту су, рецимо, ове: „Зла им субота”, „Цревима се опасале”, „По дну мора пржину купиле”, „У вјетар се станиле”. Од вештица су се наши преци бранили не само речима, већ и неким поступцима, а то су: пљување, облачење одеће наопако, опасивање (узицом), показивање „рогова” (прстима). Будући да је ватра делотворна за терање демона, од вештица се народ брани пламеном, жаром и сагоревањем рога, опанка, као и кађењем тамјаном. Често се увече на покладе стави у ватру стари опанак да сагори, јер се сматра да ће од овог крајње непријатног мириса вештица побећи главом без обзира.
Немилосрдни прогон
Представа вештице у српском народу је прастара, свесловенска, па чак и индогерманска, о чему сведочи њено име, као и сличност по природи, моћима и поступцима с грчком Хекатом и римским стригама.
По Јунгу, вештице су отелотворење грозне мајке која је, по веровању, у дослуху с подземним, демонским силама, па отуда поседује натприродне способности и чаробне дарове (Јунг, О феноменологији духа у бајкама). У паганско доба, жена-врачара имала је тајна знања и вештине гатања, исцељивања и врачања. Она и њена заједница веровали су да плодност земље и жена зависе од њене магијске делатности. Превагом једнобожачке над многобожачком вером, врачаре, које су некада имале углед и поштовање због скривених моћи и езотеричних знања, постале су опасне и зле вештице, предмет немилосрдног прогона и погрома.
Страх од вештица је страх од жене, од Велике мајке (Магна Матер), њених натприродних моћи. Ирационални, параноидни страх од њих у Европи достиже врхунац у доба инквизиције кад је хиљаде оптужених жена било мучено и спаљено као „вештице”. Многе невине жене, чији је једини „грех” био тај што су знале да бају и лече народном медицином (лековитим травама и биљем), тада су доживеле судбину „жртвеног јарца”, на њих су натоварени сви греси и сва зла овога света (сарадња са ђаволом, урицање погледом, одузимање снаге људима, сисање крви деци...)
Аутор:
Жарко Требјешанин
Илустровао:
Добросав Боб Живковић - Пријавите се или се региструјте да бисте слали коментаре
