3320 25. 9. 2015.
Арктик се топи
СТИЖУ СЛАПОВИ
Предвиђа се да би лед могао да нестане са Арктика до 2050. године, али постоји могућност да се то деси и до 2020. године
ед на Арктику у знатно је горем стању него што се мислило, односно, што су говорила првобитна предвиђања научника. О томе сведоче подаци добијени са сателита „CryoSat” из Европске свемирске агенције (ESA- European Space Agency). Заиста, први пут измерена је, поред смањења површине под ледом, такође и умањена запремина преосталог арктичког леда. И један и други податак, како преносе новинари у свету, забринули су научнике и широку јавност која брине о стању на нашој планети. Од 2008. године Арктик је изгубио 4300 кубних километара леда током јесени, односно 1500 кубних километара за време зиме.Оно што највише забрињава, јесте чињеница што подаци говоре о губљењу, односно топљењу старог леда, и за шездесет одсто већем од предвиђених бројки и прорачуна истраживача у склопу већ постојећег програма „Пиомас”. То значи да је највећи део кривице за велика отапања пораст температуре, промене у облачности, односно повећано загревање океана сунчевим зрацима – посебно на Гренланду, канадском архипелагу и североисточном делу Свалбарда, на пола пута између Норвешке и Северног пола.
У свим правцима само југ
Да се подсетимо: Арктик обухвата северну поларну област којој припадају и најсевернији делови европског, азијског и америчког копна, као и Северни ледени океан, Острва Нова Земља, Шпицбершка острва, Франклинов архипелаг са Бафиновом земљом и Гренландом.
Извесно је да су раздобљу од 9. до 12. века, почела истраживања ове области. Викинзи су открили Исланд, Гренланд, Лабрадор и Бело море. Са циљем да дођу до Северног пола, многобројне експедиције кретале су на својеврсна ледена путовања, али је то успео да оствари амерички поморски капетан Роберт Едвин Пири, 1909. године. Занимљиво је да је у свом капетанском дневнику тада записао:
„Око мене нема више севера, истока ни запада. У свим правцима је само југ!” Две америчке подморнице – „Наутилус” и „Скејт” стигле су на Северни пол 1958. године, пловећи испод поларног леда. Тада нису могли да знају да ће огромни лед почети да се топи. Најпре полако…
Количина леда, пре свега леда у Северном леденом океану, смањивала се. Стопа годишњег смањења површина под ледом постајала је све већа и већа, па се тако и нестајање леда убрзало. Стопа смањења у раздобљу између 1979. и 2000. године износила је минус 6,4 одсто, а од 1979. до 2000. године – минус 8,4 одсто по деценији.
Пре сателита „Cryosat”, Насин сателит „IceSAt”, забележио је готово истоветне промене осматрајући нестанак леда. То су затим потврдили и европски истраживачи. С једном разликом: европски сателит има и радар који је у стању да измери површину и основу леденог слоја, мерећи тако и дебљину, густину, стога и запремину леда. Да су прилике на Арктику заиста озбиљне, показивали су и подаци о климатском загревању које је у овом делу света веће него на остатку планете. На Арктику се температура повећала последњих година више него идући према југу.
„Операција лед” из ваздуха и на копну
Укратко, изашло је на видело да се сваке године изгуби 13 одсто леда током лета, односно 4 одсто за време зимског годишњег доба. Падавине, нажалост, не успевају да поправе стање, будући да повећање температуре чини да се топи не само свеж снег, већ и онај вишегодишњи чија је дебљина пет до шест метара. Пре „изласка на терен” европског сателита, дебљину леда на Арктику мерили су истраживачи из већ поменутог „Пиомас” програма (Pan-Arctic-Ice-Ocean Modelling and Assimilation System). Међутим, најновији подаци говоре да су стварне прилике знатно горе него што је било предвиђено.
„Операцију лед” ESA почела је 2010. године, управо лансирањем сателита, под надзором научника са Универзитетског колеџа у Лондону. Убрзо су им се прикључили и НАСА, Амерички океанографски институт, као и бројни како европски, тако и амерички институти и универзитети. Да би се дошло до тачних прорачуна, упоређивали су се резултати добијени сателитским снимањем, са оним који су последица рада „на терену”. Када су све бројке сакупљене, није било друге него да на ред дође најважније питање: како смо уопште прошлог септембра дошли до тужног рекорда, до најмање арктичке ледене површине, од 3,61 милион квадратних километара?
Током протеклих шест година, уочена је највећа брзина отапања арктичког леда. Добијени подаци могу такође и да наговесте шта би могло да се деси у будућности. Стручњаци из IPCC (Intergovernmental Panel on Climate Change) сматрају да ће се лед на Арктику у потпуности истопити до 2050. године. Садашње истраживања „CryoSat” сателита показују још тужнију блиску будућност. Да би највећи део арктичког леда могао да се отопи већ до 2020. године! Још једна потврда да ми заправо проживљавамо нашу будућност. Односно, како је већ давно написао француски драмски писац Жан Расин (1639–1699):
„Вере ми, баш је луд онај који има поверења у будућност!”
Аутор:
М. О. - Пријавите се или се региструјте да бисте слали коментаре
