3320 25. 9. 2015.
Павле Зелић
СТАРАЦ
ајпре тихо, а затим све смелије, стари Елвис је вабио свињу: „Гиц, гиц, гиц…” Знојио се… па, као свиња, боље поређење сад му није падало на памет, и глас му је осетно дрхтао, али поглед ни за један трен није скидао са свог невероватног открића. А у глави је пребирао алат с којим је пошао у ову рекреативну потрагу на тартуфе, само да би нашао много узбудљивију ловину. Јер, пред њим је био прави правцати вепар. И то домаћи.Како је доспео овде, дубоко у шуми коју више нико не походи, није имао појма. Да ли је одбегао из неког тајног свињца, или је био последњи изданак дуге, дотад невиђене лозе, у једној чудној, новој Србији која ни Срба нема а камоли самородних сорти, није ни било важно. Ту је, и биће његов.
Старац се једва присећао како треба да изгледа, права, жива, домаћа животиња. Није их било, још од ономад. Откако су власти тамо у неким високим кулама на далеком западу одлучиле да је нехумано гајити и клати стоку у домаћим условима.
Прекасно је било.
Јер природи, којој су те бирократе тако добро мислиле више није било спаса. Свеопште загађење је, уз неколико позамашних хаварија стратешки распоређењих широм света, осигурало да ништа веће од птичица и глодара не преживи на слободи. А само су се куци незагађене шуме и пашњака задржали у заосталим крајевима као што је била Шумадија. Иста она коју су корпорације тако темељно финансијски затукле обарањем цена генетски преправљених пољопривредних производа и претвориле у резерват за принудно пензионисане сељаке.
Ипак, требало је нешто јести, зар не? Ту мутирану храну која са живим створовима каквим их је Бог створио никакве везе није имала. Елвис је начуо свашта, од пријатеља из суседног села који је радио у једној таквој фабрици у Швабији. Када би му индустријски шпиритус који се ових дана продавао под именом „домаћа ракија” развезао језик, усуђивао се да прича о појединачним, огромним мишићима који су се грчили у безбројним танковима за одгајање, спремни за транжирање кад довољно „одрасту”. Од њега су сазнали све о ћосавим, безглавим пилићима са вишеструким паровима батака и крила, кравама са по пет вимена и крмачама које су могле да отхране и два и кусур туцета прасића на безбројним брадавицама свуд по телу. Причао би, а онда би се исповраћао када не би могао више. Ко га је слушао, постао је вегетеријанац.
ли сада, док му је пљувачка цурила из угла усана, Елвис није мислио ни о чему сем о сласним залогајима који су, упаковани у позамашну телесину безбрижно риљали по попадалим жировима. Несвесна сопственог значаја, свиња је макар једно знала. Да се плаши људи. Како јој је пришао ближе, тако је поскочила и заждила низ вододерину у којој су се сусрели. Елвис је опсовао и кренуо за њом. Успут му је испадало оруђе, које је требало да постане и оружје за лов какво цела земља није видела годинама.Јурио ју је и она је бежала. Били су ловац и ловина ненавикли на овакву игру, али свесни њених ванвременских правила. Предео је био скоро непроходан, али је Елвис знао да искористи вепров страх и да га наведе тамо где он хоће. Ипак, никако да му се приближи или га сатера у било какав ћошак.
кад је успео да изгуби свињу из вида и прокуне своју злу срећу, зачуо је болно скичање негде недалеко испред себе. Престрашена животиња успела је да упадне у природну али скривену јаму и изломи се начисто. Смрт коју је Елвис за њу прижељкивао сада је дошла у виду милости. Иако су и он и нож били зарђали, тај посао је завршио брзо. Много тежи га је очекивао, јер је сад лешину требало извући из рупчаге. Усто, падала је и ноћ. Елвис, који је живео сам и још накрај села, и распродао што је имао од механизације, ипак се досетио џамбо косилице. Досад бескорисне справе коју му је син поклонио још ономад, а поносни сељак није је ни упалио. Кад се вратио, имао је шта да види. Шума ипак није била тако пуста и пар огромних пацова већ је замезио на „његовој” свињи. Срећом је понео и виле те их је брзопотезно умлатио, мада не без муке. Чак је и дршку поломио и зарадио неколико уједа, али није било времена за процену губитака. Новцата машина није изневерила и уз доста муке извукла плен.
Добро је било што је то радио у мркло доба, мислио је Елвис, јер ко зна који би још двоножни лешинари бацили око на његов трофеј да су га само видели.
И, као кец на једанаест, један такав му се нацртао на вратима већ зором. Први сусед Маркос.
„А Ви комшија вредни, како видим?”
Није могао да види ништа, јер је Елвис скинуо крваву кецељу, а свињу коју је касапио целу ноћ у комадима пренео у подрум.
„Не разумем?”
„Хајде, хајде, та ваша канцерогена шклопоција дигла ме је у по’ ноћи. И таман да отпишем Вашој сенилности косидбу у три изјутра, кад приметих да сте нешто занимљиво довукли из оне наше шумице.”
„Не знам о чему причате, ја тамо тражим тартуфе.”
„Ондак је овај био за Гиниса. Бар сто кила живе ваге. Али, да не околишамо”, и ту Маркос подметну ногу у врата која је Елвис покушао да затвори пред њим, „ја нисам грамзив човек. Тражим тек пола”.
„Ма, пустите ме човече!”
„Ја Вас? Паз’ да не би! Знате ли колико то што имате вреди на црном тржишту? Али верујем да Вама то не треба причати.”
„Не... није то зато...”
„Разумем, и Ви бисте сами да омастите брк. Ал’ ја ипак више волим паре.”
ритеран уза ћошак, Елвис је могао само да моли. И да се цењка. На крају је остао „само” без једног бута и доброг дела ребара. И косилице.Није требало дуго да у засеоку од тек које десетине куће крене прича. Мало по мало, чак и они снебивљиви дошли су по свој део. Који су заслужили претњама старцу.
Ипак, за разлику од Маркоса, хтели су све за себе. И најлепше и најгоре месо нашло је пут до скривених креденаца и саламура које толико дуго нису коришћене. Јешће се овде поново права, димљена пршута, кобасице и чварци, печеница и сланина, ногице и врат... све ће се натенане, да траје, сачувати и на мрвицу грицкати... Биће то боговска храна према оном на шта су навикли. Али ништа од тога Елвис неће окусити. Он је после обиласка сеоског пандура остао готово без ичега.
А онда је стигла посета с врха.
редседник општине му се појавио у кући. Лично је дошао. Сам. Елвис га је лепо примио, и неко време су играли игру забринутог представника власти и угледног грађанина. Пре него што је функционер прешао на ствар.„Знам шта се дешава. Знам да сте се заплели у озбиљне незаконите послове. Криволов, па онда и незаконита продаја производа. За то се иде у бувару на дуго, дуго времена.”
Елвис је мислио поново да моли, да објашњава да је то за личну употребу, да је све ово један несрећан случај. Али је знао да нема потребе.
Само је процедио: „Колико?”
„Па зар бисте Ви то мене да подмитите? Ц-ц-ц... Мислио сам да смо превазишли те заостале обичаје.”
лвис се збунио за трен, а онда се сетио да кад треба завршити нешто са влашћу постоји само мито. И велики мито.„Имам... Један бут. И главу. Остало су разнели.”
Можда би општинар и одолео, али на помен главе као да се нешто у њему преломило. Волео је главу више него ишта. Сећао се како ју је јео, једном, као дечак и никад више. И зато само рече: „Дај!”
ек сад, кад га је испратио и затворио врата иза којих је у међувремену пристигла рација обилазила куће, и одузела сву свињетину која се могла наћи, могао је Елвис да се горко насмеје свим тим ајкулама које су раскомадале његов невероватан улов.* * *
Месецима касније, нестрпљиво је очекивао сина. И унука. Мали је све ређе долазио на село. А и зашто би? Елвис је знао да ће, кад ускоро умре, бити јако тешко одржати га у дечаковом сећању. Зато је желео да мали Иштван има једну јасну успомену на деду. Макар једну.
Када су се сместили, посадио је унука у крило и принео му свеже нарезану пршуту коју је целе године крио на тавану.
„Једи сине, деда је то само за тебе правио и чувао.”
Илустровао:
Алекса Гајић - Пријавите се или се региструјте да бисте слали коментаре
