3320 25. 9. 2015.
Византијске приче
ШТА СИРОМАШНИ ЗАМЕРАЈУ
Неслагање између два слоја људи увек је увећавала чињеница да је одвајкада било више беде у нижим класама него човечности у вишим
упротстављеност богатих и сиромашних, њихова неслагања и сукоби, каткад и беспоштедни и крвави ратови и револуције, били су својствени великом броју друштава у светској историји. Не обазирући се на начин на који су постали имућни, богати су се уљуљкивали у уверењу да су праведно и часно стекли велику имовину и да им стога припада право на лагодан и безбрижан живот. На другој страни, сиромашни су живели са свешћу да нема и не може бити праведног богатства. Штавише, није им била далека ни мисао да има много начина да се човек обогати, али да су они већином веома ружни и далеко од било каквог поштења. Због тога су и своје скромно имовинско стање доживљавали као велику неправду.
Ни Византијско царство по том питању није било никакав изузетак, па је и у њему постојала веома оштра подвојеност између „богатих” и „сиромашних”. Сачувани извори, као и чињеница да су их углавном писали људи на високим положајима и припадници друштвене врхушке – речју, богати – допринели су да мало знамо о ставовима најнижих друштвених слојева. Уопште, не би могло да се каже да су у византијској књижевности биле нарочито заступљене теме које се односе на питања једнакости људи, друштвене правде и старања за добробит појединца. Истина, византијска цивилизација познавала је низ добротворних установа, као што су сиротишта за децу без родитеља или прихватилишта за старе, болесне и немоћне.
Божји суд
Нека врста изузетка у византијској књижевности је и једно од дела Алексија Макремволита из средине 14. века. О његовом животу не зна се готово ништа. За разлику од немалог броја византијских интелектуалаца који нису заснивали породице – на пример његови савременици Нићифор Григора, Димитрије Кидон или Никола Кавасилас – за Макремволита се зна да је био ожењен и да је имао децу. Поједини савремени истраживачи чак су склони да га с извесним ниподаштавањем сврстају међу „полуинтелектуалце”, што је свакако престрога и, у крајњој линији, нетачна оцена.
Међу неколико Макремволитових списа налази се и „Разговор богатих и сиромашних” у чијем поднаслову стоји: „Шта би сиромашни рекли богатима и шта би им богати одговорили.” У сваком случају није реч ни о каквом политичком манифесту или књизи насталој с утопистичком жељом да се промени неправични свет, него о делу у коме се говори о различитим друштвеним неправдама оновременог византијског друштва. При том писац се врло често ослања на Свето писмо као неприкосновени ауторитет у хришћанском свету средњег века. Једноставна искреност, каткад проткана готово безазленом наивношћу, коју испољава Алексије Макремволит, у знатној мери доприноси уверљивости онога што излаже. Истовремено, она отклања и поједине примедбе које би могле да се упуте „Разговору...”, а које се тичу пишчеве књижевничке умешности.
Одмах мора да се нагласи да је тема социјалне неправде код Алексија Макремволита непосредно повезана с неумитношћу божјег гнева и осуде. Он свој „Разговор између богатих и сиромашних” почиње низом реторских питања:
„Докле ће отац свих нас трпети гледајући како за себе присвајате оно што припада свима? Колико дуго ће он суздржавати свој гнев и неће потресати тле гледајући на нас који умиремо од несносне немаштине и на вас који имате више него што је човеку потребно и то закопавате у земљу?”
Напад и одбрана
Према средњовековним схватањима, Бог шаље земљотресе како би казнио људе због њихових греха. Наравно, ретки средњовековни интелектуалци знали су да појаву земљотреса објасне и на научни начин, али је већина оновременог становништва у њима видела љутњу Свевишњег.
Када се имају у виду Макремволитови ставови о односима у византијском друштву касног средњег века, није никакво изненађење да у његовом „Разговору...” много више причају „сиромашни”. Насупрот њима, „богати” се налазе у некој врсти одбране и приморани су да се непрестано правдају. Тако, на пример, „сиромашни” јадикују:
„Недолично је то да су Јевреји и мухамеданци човекољубиви и милосрдни, а следбеници Исуса Христа, који је по природи био човекољубив и милосрдан, бездушни и шкрти према једноплеменицима!”
У овим речима упадљив је опасан прекор, а на овај начин заклете хришћане довести у везу с „неверницима” прилично је увредљиво.
Међутим, на позиве „сиромашних” да им некако помогну, „богати” се сналажљиво довијају и закључују:
„Нема таквог обичаја – бадава хранити оне који (нам) не служе!”
Имућни су углавном склони да сиромаштво виде као исход лењости и непредузимљивости, па немају много разумевања за оне који нису кадри ништа да стекну. Због тога „богати” остају сасвим равнодушни на уверавања „сиромашних”:
„Ми много и напорно радимо, али никакве или готово никакве користи нема(мо). Ви, пак, добијате велики приход и уз мали уложен труд.”
Овде је потпуно применљива пословица да „сит гладном не верује”.
Аполон и слепац
У ствари, глад се у „Разговору...” помиње изриком. Тако, на једном месту, Алексије Макремволит истрајава на чињеници да су страх и смрт од глади једно од најстрашнијих искустава које човек може да доживи. Он је написао:
„Сви сматрају да је смрт од глади неподношљива и најтежа од свих смрти; душа лишена неопходне хране која долази споља, силом прилика једе тело, као што ватра прождире празну посуду која се стави на њу!”
Увек пун разумевања за обесправљене „сиромашне”, Макремволит такође поручује:
„Ономе кога мори жеђ, а не види воду, ум много мање пати од онога који је жедан, а види воду која му је одузета!”
Одјеци дубоке друштвене неправде и побуне против ње видни су у наведеним речима. У даљем току овог замишљеног дијалога можемо да прочитамо и недвосмислене приговоре „сиромашних”:
„Храните нас као што храните ваше ловачке псе, одевате нас попут ваших коња.”
Сиромашни не могу да се отму уверењу да су жртве „богатих” и њихове незајажљиве похлепе због које више ништа није преостало да им се узме. Из тих разлога они су склони да тврде:
„Зато не можете више ништа узети од нас као што Аполон није ништа узео од слепца!”
Уколико се само подсетимо да је Аполон заправо бог светлости, јасно је и то да је на овом месту посреди очигледна и огољена иронија. С друге стране, умни људи упозоравају и на једну важну чињеницу. Упркос тврдњи да ништа није тако досадно и тако одвратно као изобиље, многи би волели да у њему живе.
Осим ироније, која на појединим местима прераста у немилосрдни сарказам, у литерарној ризници Алексија Макремволита као омиљено изражајно средство срећемо и игру контраста. Тако он, на пример, „сиромашнима” приписује речи:
„Може ли раскош бити ваша, а храна за одржавање живота – наша, као очи – наше, а грло – ваше, виноград наш, а род (летина) ваша? Ваше је фино вино у златним пехарима, а наше – прокисло старо вино у глиненим лончићима, вама прекрасне златоткане одежде, нама – одећа од кострети, вама – различита отмена јела – нама прост хлеб и сољена риба, вама – златан новац најбољег квалитета, нагомилан у изобиљу у дрвеним шкрињама, нама – новчићи од сребра и бакра, а чак и они предвиђени за свакодневну прехрану... Вама су дата неисцрпна богатства, а наш део је – сиромаштво.”
И у даљем тексту Макремволит нарочито настоји да подвуче огромну разлику у животу „богатих” и „сиромашних”, али увек из перспективе ових других. Тако читамо прегршт жалопојки које речито казују о томе како живе једни, а како други:
„Дајте, нека све ваше буде за раскош, а наше за задовољавање наше оскудице и телесних потреба. Непресушно богатство вам је дато, док је беда дата нама. Будите задовољни својом слободом говора и што свако слуша ваше речи, савијеног уха, без обзира на то шта кажете; вашим сталним седењем на коњима, док сте окружени паразитима и ласкавцима; скоро сваког дана у заслепљујућој одежди; вашим празновањима и весељима; што вам је трпеза увек богата; вашим сјајним одајама, привлачним за свачије очи; тканинама извезеним сребром и златом, ишараним и иностраног порекла, теписима чудног изгледа и изврсне лепоте; мноштвом пријатеља – молилаца; пратњом сопствених служитеља; дивним купатилима; пажњом о вашем здрављу од стране најбољих лекара и лекова; мирисним мастима и ароматичним зачинима из Египта; вашим пријатним местима за становање, уживањем када је лепо време у благом поветарцу са кровова ваших троспратних кућа; првим местима на скуповима; изобиљем ствари и насладама везаним за њих; свеопштим благостањем и поштовањем, непрестаним задовољењем ваших жеља и мноштвом сваког добра са свих страна земље и мора – док смо ми, живећи наше животе у вечитом сиромаштву, лишени свега, немајући удела ни у чему наведеном. Ви мењате вашу одећу у зависности од годишњег доба и временских прилика; ми смо увек умотани у једини похабани огртач, који је пун прљавштине и досадних ваши.”
Упркос можда прејаким изразима, ове реченице живописно указују на огромну разлику у животу имућних и убогих.
Уврежено мишљење да је у многим друштвима сиромах у ствари близу честитог човека, док имућан није одвише далеко од лоповлука, може се уочити и у спису Алексија Макремволита. Тако „сиромашни”, не без осећања поноса, примећују:
„И заиста, из наших редова потичу орачи, зидари, бродоградитељи и занатлије, кроз чији напор сви градови опстају. А ко долази од вас? Ово мора бити речено, иако ће бити увредљиво за вас – коцкари, развратници, људи који својом похлепом свима доносе несрећу, кршећи јавни ред и ширећи сиромаштво.”
А онда, озлојеђени што их „богати” избегавају, доносе закључак: „А ви мислите да је грех дружити се са сиромашнима.”
На другој страни, „богати”, који су под теретом ових силних оптужби очигледно изгубили стрпљење, узвраћају са бесом:
„Безочно сте многе погрдне речи упутили против нас, ленчуге. Мада се већина њих односи на две крајности – оне су те од којих крађа, пијанство, бесмислице, клевете, завист и убиство потичу.”
Троструко срећни
У наставку „Разговора...” Алексије Макремволит и „богатима” пружа могућност да се изјадају и укажу на своје невоље и страхове. Они се обраћају „сиромашнима”: „Зашто, онда, ви нисте ганути нашом несрећом? Занемарујете, чини се, гнев управитеља усмерен против нас, сплетке и клевете од нама једнаких, гмижућу завист према срећнијима. А колику мисао морамо посветити увећању нашег иметка и опет колико је велики страх везан за његово очување! И још, ви претпостављате да смо срећни управо из ових разлога! Много је теже сачувати него стећи иметак.”
У одговору својим опонентима, „сиромашни” у помоћ призивају примере из византијске прошлости и позивају се на стара добра времена:
„Милостиви не би требало да избегавају испружену руку. Запамтите – О, ви троструко срећни! – како људи давних времена, богати као што сте ви, нису могли да поднесу жалостан призор људи исцрпљених разним патњама, старошћу и сиромаштвом, како бедни лутају усред града. Тих дана многи људи су могли да живе у конацима, старачким домовима, болницама, сиротиштима или сличним установама... Они су, такође, племенито бринули о најсиромашнијим девојкама, о школама за сирочад и сиромашну децу, изграђујући домове за младе девојке и снабдевајући их свим другим неопходним стварима. У то време ваздух није био испуњен јецајима било кога од њих.”
Већ је речено да је у Византијском царству постојао читав низ добротворних установа, а „сиромашни” управо то посебно наглашавају.
Узалудни вапаји
Ни када је у питању брига других и смрт, „богати” и „сиромашни” не мисле на исти начин. Имућни су уверени да им то само новац може обезбедити, па закључују:
„Знамо ми то, знамо боље од вас, голи софисти, али ако наши сродници не чују звецкање злата, никада нас неће посетити, нити бринути за нас – ни пријатељ, ни сусед, ни брат, нити било ко. Нити ће сматрати да смо достојни светог обреда после наше смрти. Неће бити трвења различитих цркава за наш погреб; без сјајних и лепих гробница ће нас спровести; без псалама или црквеног појања; без похвалних говора ретора; без мноштва свећа; без окупљених достојанственика који ће присуствовати процесији наших сахрана. Неће бити сродника да тугују, у сузама, ударајући се у груди, ни плача ни жалопојки нарикача, нити поштовања исказаног овим поступцима. Лежаћемо дуго тако несахрањени, као да смо проклети. Сви ће скретати поглед од нас. Коначно, временом, они којима су потребни наши домови, у немогућности да више поднесу смрад, помешаће наш прах са земљом, без одате почасти... Да не бисмо били лишени поменутих ствари, да бисмо избегли такав живот и такве сахране, за које вас искуство учи да су ваша судбина, разлог је што волимо злато, што га вреднујемо више него сопствене душе, што стицање и чување треба да буде наша највећа брига и што треба да будемо спремни да претрпимо све у његово име.”
Одговор „сиромашних” као да укида сваку наду „богатима” и као да им обезбеђује победу у овом књижевном обрачуну. Они веле:
„Али каква част, изврсни пријатељи, долази од таквих крокодилских суза или земаљских гробова, који ће примити ваша имена? Упоредите то са вечним боравиштем, где ће ваше душе бити подвргнуте вечним мукама и казнама. Пепео гробова ваших често је избациван од стране непријатеља, те неретко остаци недостојних и безбожника заклањају гробове јунака... Надахнути људи нас уче да не постоји већа част за оне који напусте овај свет од доброг угледа – без обзира на то какав живот су водили, или какав део створеног света ће их дочекати. Заиста, они објављују да скромна сахрана доприноси сјајном васкрсењу. Могли бисте се сматрати достојним тога, као следбеници милостивог Христа, кроз Његову милост и љубав према човечанству, јер њему зато сва слава, част и хвала, у свим вековима. Амин.”
Неко је изрекао и мисао да се вапај сиромаха диже до Бога, али, на жалост, не стиже у људске уши.
Аутор:
Радивој Радић
Илустровао:
Горан Горски - Пријавите се или се региструјте да бисте слали коментаре
