Пријава/Регистрација | Форум |Редакција |Претплата

Насловна

Мистерија која траје вековима


ШТА СЕ НАЛАЗИ У ЗАВЕТНОМ


               
Доскора је било општеприхваћено да се у старозаветном изгубљеном дрвеном сандуку окованом златом налазе две камене плоче с исписаних десет заповести које је Бог предао Мојсију. Међутим, група научника има нешто другачије мишљење



групи предмета који непрестано заокупљају људску пажњу и бивају надахнуће ствараоцима из разних области, нарочито оних које се обраћају ширим слојевима друштва, своје место с пуним правом заузима Заветни ковчег. Прича о тајанственим моћима које има ковчег покренула је многе. Међу најпознатијим трагачима су агенти Адолфа Хитлера, вође Трећег рајха који се посебно занимао за натприродно, али и један филмски лик.
    Реч је о незаборавном археологу Индијани Џонсу чији лик је тумачио холивудски глумац Харисон Форд. Он је једини трагач за Заветним ковчегом који може да се похвали успехом. Наравно, само у измишљеном свету филма. У стварности, за сада, бележимо само неуспехе. Управо је филм „Отимачи изгубљеног ковчега”, дело редитеља Стивена Спилберга, ову тему учинио познатом, додатно подгрејавши тајну звану Заветни ковчег.
   Разлика добијена одузимањем легендарног од историјских чињеница није претерано велика. Напротив, веома је мало података о предмету наше приче око којих се стручњаци у потпуности слажу. Оно што са сигурношћу можемо да кажемо јесте да су сличне „свете кутије” постојале и у Египту, те да су биле украшене верским симболима и позлатом.

з Старог завета сазнајемо да је ковчег био дугачак два и по лакта, а ширина и висина износиле су по један и по лакат. Ако знамо да једном лакту одговара 45 центиметара, лако ћемо израчунати да су димензије ковчега биле 112.5 x 67.5 x 67.5 центиметара. Био је начињен од дрвета, окован златом споља и изнутра, а на поклопцу су се налазила два златна анђела. Пошто је направљен у време када су Јевреји још живели номадски, морао је да буде погодан за ношење. Због тога су се на његовим крајевима налазила четири беочуга кроз која су се провлачиле дрвене полуге те је тако ковчег ношен, симболизујући чињеницу да је Бог био уз свој народ на путу ка Обећаној земљи. Пошто Бог, односно Јахве, како се он назива у Старом завету, није могао да се дочара кипом или каквом другом рукотворином, ковчег је служио као његов престо. Видљиви престо за невидљивог Бога.

              
                Овако је илустратор видео Мојсија с каменим таблицама на гори Синај

   На питање о садржају Заветног ковчега већина ће, без много размишљања, одговорити да се у њему налазе две камене плоче које је сам Јахве предао Мојсију на гори Синај, претходно на њима исписавши десет заповести или декалог, како се оне збирно називају у теологији (у грчком језику „дека” значи десет, а „логос” означава реч). Овакав одговор изгледа као једна од малобројних тврдњи везаних за Заветни ковчег која је општеприхваћена, како у науци тако и у самосвести народа.

еђутим, група научника, међу којима је Вилијам М. Шнидевинд, професор библистике и северозападних семитских језика на Калифорнијском универзитету у Лос Анђелесу, има нешто другачије виђење садржаја ове реликвије. Тачније, слажу се са устаљеним мишљењем да су у питању две камене плоче, али да на њима нису исписане заповести него архитектонски нацрт за објекат у коме је ковчег требало да буде чуван. Реч је о Заветном шатору који је био нека врста храма. Осим нацрта за изградњу поменутог здања, таблице су садржавале попис предмета које би шатор требало да садржи, као и заповест о богослужењу које би се вршило сваке суботе.
   Упориште за овакве тврдње професор Шнидевинд налази у самом библијском тексту, али и у поређењу са сличним појавама у блискоисточној књижевности тога доба. Стога наводи да случајеве нацрта, попут онога за градњу Заветног шатора, срећемо како ван Библије тако и у њој. На пример, цар Давид од Бога добија упутства за градњу веће богомоље која предаје сину Соломону да би по њима био подигнут добро познати Соломонов храм. Осим тога, Библија казује да су камене таблице биле похрањене у ковчег који је смештен у новосаграђени шатор као престо с кога се Бог преко Мојсија обраћао народу.

олази се до логичног закључка да би било бесмислено затварати таблице, ако би оне требало да буду читане и коришћене као морални и правни водич. С друге стране, ако су таблице садржале упутства за изградњу шатора, онда су завршетком градње одиграле своју улогу, те су могле да буду затворене у ковчег као доказ који говори да је обитавалиште Божије на земљи изграђено на основу Богом откривеног и исписаног нацрта.
   Нестанком ковчега нестају и камене таблице, а сам нестанак је још једно питање на које чекамо одговор. Изнете су многе претпоставке: од тога да је однесен у Египат приликом напада фараона Шешонка (старозаветни Сисак) у 10. веку, до тога да га је уништио или запленио цар Набукодоносор који је 586. године пре наше ере освојио Јерусалим, а Јевреје одвео у чувено вавилонско ропство.

                
                                   Микеланђелов Мојсије с роговима настао је омашком у преводу
                                         с хебрејског језика. Иначе, што многи не знају, у Београду,
                                    у дворишту Факултета ликовне уметности, налази се савршена
                                                                            копија овог вредног дела.

ценаристи филма „Отимачи изгубљеног ковчега” допадљивијом се чинила ова прва претпоставка тако да његов главни јунак, доктор Џонс, по нову дозу узбуђења креће у земљу пирамида. Оно што пада у очи јесте прилична „незаинтересованост” Библије за нестанак ковчега. Изгледа да је потрагом, овековеченом у Холивуду, више био заокупљен савремени човек него древни Израиљац.
   Највероватније је изградњом Соломоновог храма, приликом чега Библија ковчег помиње последњи пут, улога присуства Бога међу народом с ковчега прешла управо на ово здање. Зато би могло да се каже да је после ове промене ковчег престао да буде у средишту занимања аутора чија појединачна дела чине збирку познату као Стари завет. Није нелогично претпоставити да је он постао један од верских предмета који је повремено изношен из храма и парадно ношен улицама Јерусалима. Ипак, немамо чвршћих доказа за ову претпоставку.
   На крају, намеће се закључак да смо, упркос великом труду научника из разних области, још далеко од давања коначних одговора на велики број питања која се тичу Заветног ковчега. Можемо да будемо сигурни само у то да ће прича о њему још дуго узнемиравати пустолове и заљубљенике у археологију, а оне мирнијег духа, ако ништа друго, барем терати на размишљање и расправу.

                 

обро познату причу о Мојсију и изласку из египатског ропства научници углавном смештају у позно бронзано доба, приближно у 13. век пре наше ере. Како Библија извештава, Бог је одабрао Мојсија да свој народ поведе из Египта ка Обећаној земљи, библијском Ханану, који се приближно поклапа с подручјем данашњег Израела, те деловима Сирије, Јордана и Либана. На том путу склопили су савез с Богом (због овога библисти тврде да би више одговарао израз Стари савез него Стари завет), а приликом склапања тог савеза Бог је Мојсију дао две исписане камене плоче које су чуване у такозваном Заветном ковчегу или Ковчегу Савеза који је био најважнија реликвија древних Израиљаца.
   Као место предаје камених плоча Библија наводи планину Синај чије одредиште задаје доста муке савременој науци. Обично се смешта на југ Синајског полуострва, на место звано Џебел Муса, али постоје мишљења да би могло да буде и преко пута Акавског залива или, пак, на југу историјске области Палестине (не мешати са истоименим савременим политичким појмом).



   По силаску с планине Мојсијево лице сијало је божанском светлошћу, што је уплашило његове сународнике. Преводећи овај део, Свети Јероним (око 346–420) направио је омашку те је хебрејску реч „светлост”, због сличности у изговору, превео латинском речју „рогови”. Тако је испало да је Мојсије, осим камених плоча, добио и рогове, те је због тога његова појава изазвала страх. Следећи овај превод, велики ренесансни уметник Микеланђело (1475–1564) направио је чувену статуу Мојсија с роговима која се налази у римској цркви Сан Пјетро ин Винколи (Свети Петар у оковима). Нема потребе да се напомиње колико ова статуа необичним изгледом, пре свега додатком у виду рогова, збуњује вернике и туристе, неупућене у причу о њеном настанку.
   Око 400 година касније наш велики сликар Паја Јовановић (1859–1957) техником уља на платну насликао је Мојсија како прима камене таблице док му два светлосна снопа, попут рогова, избијају из чела. Ова слика, заједно с још осам његових дела рађених истом сликарском техником, налази се у Саборној цркви у Сремским Карловцима. Постоји непотврђена прича која каже да су ове слике првобитно рађене за цркву Светог Ђорђа на Опленцу, задужбину краља Петра Првог Карађорђевића, али, наводно, нису биле по вољи краља због чега се сликар наљутио и дела поклонио сремскокарловачком храму.



Аутор: 
Марко Пиштало
број: