3320 25. 9. 2015.
Посебна школа на Сењаку
ШТА СЕ КРИЈЕ
Покушали смо да завиримо у свет деце која су другачија
ад смо ушли у разред, сви су предано цртали, имали су задатак да воденим бојама насликају што лепше ускршње јаје. Иако су и ђаци и њихова учитељица Сандра Скенџић знали да им долазимо у посету, било је јасно да смо ипак нарушили њихов зачарани свет. Урош, Лука, Маша, Јоца, Тина, један и други Мики ученици су трећег разреда основне школе „Антон Скала” у Београду. Ова школа разликује се од других, јер њу похађају посебна деца. И седморо ђака које смо упознали убраја се у самосвојну дружину, они су деца с аутизмом. То је поремећај о коме се говорило и у ранијим временима, али званично га је 1908. године назвао Ојген Блојлер (1857–1939), швајцарски психијатар, описујући стање које се препознаје по томе што се „пацијент повлачи у свет фантазија, против кога сваки спољашњи утицај постаје неподношљив вид ремећења”.
------------------
ЖИВИ ГУГЛКад се 1988. године појавио филм „Кишни човек” био је то, на неки начин, преломни тренутак у бољем разумевању особа с аутизмом, у том времену широј јавности недовољно познат поремећај. Лик кога је на платну оживео Дастин Хофман заснован је на истинитој особи: Ким Пик, који је 2009. године умро у педесет осмој, није могао да живи без помоћи оца, био је неспособан да се облачи, купа, обавља најосновније, али је зато имао невероватно памћење. Знао је напамет и по дванаест хиљада књига, могао је да за десет секунди прочита две странице, из главе је вадио податке из најразличитијих области. Иако је и до тада с оцем крстарио по САД и држао предавања, после филма био је у жижи светске јавности као нека врста „живог Гугла”.
Иначе, Ким Пик имао је синдром саванта, поремећај на аутистичној скали. На тој скали је и аспергеров поремећај за који се људи који од тога пате боре да не буде подведен под аутизам.
-----------------------------------------------------
ао и сва друга деца, и ова с аутизмом међусобно се разликују и свако је прича за себе. Али, пошто би било готово немогуће да неко с ове стране дуге опише шта се одвија у глави неке особе с аутизмом, најбоље је позвати се на јапанског дечака Наоки Хигашиду (1992), који пати од овог поремећаја, а књигу о ономе што му се догађа, још као сасвим мали, преточио је у роман: „Тринаестогодишњи аутор ове књиге позива тебе, његовог читаоца, да замислиш свакодневицу у којој ти је одузета способност говора. Објаснити да си гладан, уморан или да те нешто боли, изван је твојих могућности у разговору с пријатељима. А сад замисли да, након што си изгубио способност да с неким успостављаш везе, главни уредник који распоређује твоје мисли такође одлази без претходне најаве. Вероватно ниси ни знао да тај уредник ума постоји, али сад кад је нестао, прекасно схваташ на који начин је твом уму омогућавао да ради све ове године. Цунами идеја, мисли, сећања и хирова обрушава се на тебе у таласима, незаустављиво. Твој уредник контролисао је тај проток, преусмеравао велику већину и препоручивао само мали део за свесно разматрање. Али, сада си сасвим сам.
вој ум је соба у којој двадесет радија, сви на различитим станицама, треште и пуштају различите гласове и музику. Ниједан нема прекидач за искључивање или контролу јачине звука, соба у којој си нема врата или прозор, олакшање стиже тек кад си превише исцрпљен да останеш будан.Да ствар буде још гора, један до тада непознати уредник дао је такође отказ без најаве – уредник чула. Чулни подаци из околине одједном су те такође преплавили, нефилтрисани и снажни, у великим количинама. Боје и шаре пливају и захтевају твоју пажњу. Омекшивач у џемперу мирише као јак освеживач ваздуха ушприцан у ноздрве. Удобне фармерке одједном постају грубе, као челична вуна. Равнотежа ти је такође поремећена тако да се под нагиње као трајект на немирном мору, а ти више не знаш где су ти руке и ноге у односу на тело.
Осећаш кости лобање, плус мишиће лица и вилице, имаш осећај да ти је глава заробљена унутар мотоциклистичке кациге три броја мање због које може, али и не мора, да се објасни зашто је клима-уређај заглушујући, као електрична бушилица, а твој отац, који стоји испред тебе, оглашава се као да говори мобилним телефоном, у возу који јури кроз низ кратких тунела и при томе прича на течном кинеском.
Ниси више у стању да разумеш матерњи језик или било који други: одједном сви језици постају страни. Чак се и твој мерач времена искључио, што те чини неспособним да разликујеш минуте и сате, као да си заробљен у песми Емили Дикинсон о вечности или заточен у неком филму научне фантастике о савијању времена.
За разлику од песама и филмова, који имају крај, та твоја нова стварност непролазна је. Аутизам је доживотно стање.”
----------------------
СНИМАМ УМОМ
С три године, Стивен Вилшир (1974) званично је добио дијагнозу да је аутистичан. Тек с пет година, кад је кренуо у школу, први пут је проговорио. Надарен за цртање, везу са светом углавном је испољавао сликама из маште. Убрзо се испоставило да му је довољно да једном нешто „сними” умом и потом, до најситније појединости, пренесе на папир.
Ту вештину користи да задиви свет. Обично се вози хеликоптером, над неким делом града и потом тај кварт нацрта. Један од чувених Вилширових дела је 579 центиметара дугачак цртеж једног дела Њујорка, површине од 789 квадратних километара, које је нацртао после двадесетоминутног лета над тим делом Велике јабуке. Урадио је и десет метара дугачку панораму Токија на платну, након десет узастопних дана вожње летелицом над престоницом Јапана. Вилшир је гостовао и у Риму, Хонгконгу, Франкфурту, Мадриду, Дубаију, Јерусалиму.
Изузетним способностима истиче се и Дерек Паравичини, данас тридесетчетворогодишњак, с озбиљним обликом аутизма, при чему је још и слеп. Живи у Лондону и познат је по томе што, ма коју врсту музике само једном да чује, касније лако може да је понови.
Кад је редитељ Марк Еванс 2006. године припремао филм „Snow Cake”, у коме је један од главних ликова жена која пати од аутизма (игра је Сигорни Вивер), позвао је упомоћ Рос Блекберн, жену предавача која такође има исти поремећај. Рос Блекберн путује светом и прича о аутизму. Људи који су имали прилику да је слушају, сведоче о њеном необичном понашању. Уколико дође на уговорено предавање и случајно схвати да јој било шта што јој се у том тренутку учини да јој није по вољи, једноставно, углавном без објашњена, покупи се и оде.
Мада то углавном присутни не успеју да виде, Блекберн никад не иде без асистента. Ако он схвати да Рос сувише брзо или сувише споро прича, само подигне фасциклу, седећи у публици, то јој је знак да прилагоди ритам приче на правилан број обртаја. Иначе, Рос Блекберн, кад се одмара, највише ужива да скаче на трамболини.
-------------------------------------------------
ако наглашава Наоки Хигашида на крају одломка из књиге, аутизам или АСД (аутистични спектар поремећаја) заиста је развојни поремећај који, како родитељима оболелог детета лекари одмах нагласе, траје целог живота. Са тим је морала да се суочи и Весна Трајковић, оснивач удружења „Аутизам – право на живот”, мајка тринаестогодишњег Уроша, једног од трећака које смо посетили. Лепи Уки, како га многи зову, воли музику, црта, обожава да иде на излете и да се игра, код познатих радо пристаје да оде и у госте и, ако је расположен, укључује се у разговор. Али само ако он тако одлучи, у противном може да буде хировит или сасвим повучен. То што се одвија у његовој глави можда може да разуме само особа која с њим дели исти поремећај, ма колико да је АСД веома широк појам. Баш због тога о аутизму се и говори као о спектру, неки пацијенти су на сасвим почетним лествицама, док су други у самом врху тог спектра и, како се стручно каже, описују се као „високо функционални”.Зато трећи разред у школи у коју смо се позвали у госте и јесте састављен од деце различитог узраста, од девет до шеснаест година. Сходно могућностима, ту су распоређени упркос великој разлици у годинама. Чак и за време истог часа често свако ради оно што је успео да савлада, одузимање, сабирање, дељење. Понекад се сви окупе око истог задатака, као што су били цртежи ускршњих јаја.
ад смо окончали посету, таман се огласило звоно за одмор. Деца, као деца, потрчала су из учионица на ходник, школом се огласила пријатна јека раздраганих гласова. И они малишани који не причају, исто тако су се здушно упустили у игру. Наравно, ма колико се то не примећивало, сви су увек под будним оком неког од запослених у школи.| МОЦАРТ И ДАРВИН Да би човек нешто што му је непознато успео да схвати, понекад је склон да ствари доста поједностави или их чак и погрешно протумачи. Људима је тако аутизам углавном велика непознаница, као уосталом и научницима. Не зна се због чега тачно неко дете дође на свет с овим обликом поремећаја. Веровало се да је „кривац” генетско наслеђе, али постоји ли још неки други узрок? Јер, по подацима који стижу из САД, 2013. године од шездесет осморо деце једно је било аутистично. Да ли је у питању епидемија 21. века? Пошто су људи понекад склони да несвакидашње понашање прогласе видом „болести”, тако на појединим интернет сајтовима славна имена често доводе у везу с аутизмом. На списку су се нашли, између осталог, Волфганг Амадеус Моцарт, чувени композитор, Чарлс Дарвин, познати енглески природњак, Микеланђело, великан италијанске ренесансе, писац бајки Ханс Кристијан Андерсен, велики научник Алберт Ајнштајн. Они можда јесу испољавали необичајено понашање, али се ипак ради о карактерној особини, а не о аутизму. |
броју случајева не могу да живе без нечије помоћи, ни кад се касније наизглед осамостале. О њима неко брине и одобрава да ли њихово име сме да се помене. Не могу без неке врсте водича, јер се њихова стварност умногоме разликује од оне која је већини добро позната. Кад човек погледа аутистичну особу, добије утисак да наилази на брану, очи им се чине као граница између њиховог тајновитог света и оног другог, њима тешко схватљивог.
Аутор:
Весна Софреновић - Пријавите се или се региструјте да бисте слали коментаре
