Пријава/Регистрација | Форум |Редакција |Претплата

Насловна

ПИТАМ СЕ, ПИТАМ...


ШТА ЈЕ „ТАМНИ ТОК”?

Као да васиона није довољно чудна, научници су недавно открили да постоји још једна њена тајна
                                                                                                                  Извор Наса

Више од 700 галактичких јата креће се према истом подручју васионе, смештеном између сазвежђа Кентаур и Једро (црвена мрља на слици позадинског зрачења).

итава галактичка јата – највећи познати скупови материје у васиони, састављени од хиљада галаксија – крећу се према истом делу васионе. Није познато која би тајанствена сила или појава могла да буде узрок за такво неочекивано понашање. Али, шта год да је у питању, морало би да буде огромно.    
   Насини стручњаци, Александар Кашлински и његови истраживачи, открили су ово тајанствено кретање 2008. године и потврдили га две године касније посматрањем око 700 галактичких јата. Назвали су га „тамни ток”, по узору на друге две, већ постојеће космолошке тајне – тамну материју и тамну енергију. Ниједна од њих не може лако да се објасни Ајнштајновом општом теоријом релативности, која је тренутно наша најбоља теорија гравитације, па и природе саме васионе. Да ли би све ове „тамне” појаве могле да имају неки заједнички узрок? То је мало вероватно, јер честице тамне материје и тамне енергије морају да буду различите. Тамна материја (откривена 1933. године) захтева честице слабог међудејства. Настањене у галаксијама спречавају да се галаксије и јата распадну (видљиве материје нема довољно за то дејство). С друге стране, честице тамне енергије (откривена 1998. године) морале би да буду расуте по читавој васиони да би могле да утичу на њено све брже ширење. Према прорачунима, у тамној енергији има три пута више енергије него што садрже видљива и тамна материја заједно. Решење макар једне од ових загонетки могло би да окрене физику наглавце.
   Кашлински и још три стручњака открили су тамни ток користећи трогодишње податке са WMAP (Wilkinson Microwave Anisotropy Probe). . Изучавали су како врео гас из галактичких јата, који одашиље рендгенске зраке (х-зраке), утиче на позадинско микроталасно зрачење (CMB). То је електромагнетско зрачење, настало пре око 380.000 година после Великог праска, које и данас прекрива целу васиону у виду шума сличног снегу на екранима телевизора. Пре тог времена, сваки фотон који би настао у младој васиони брзо би упиле у себе друге честице, што значи да је та васиона била непровидна и да је невидљива за наше телескопе. Зато то раздобље означава зид који говори колико у прошлост, односно далеко у васиону, можемо да видимо.


Галактичко јато 1Е 0657-56, познато под именом Метак, далеко је око 3,8 милијарди светлосних година од Земље. Једно је од више стотина јата за које је уочено да их носи тајанствени, тамни ток.

ада се галактичко јато (група од хиљада галаксија) креће кроз васиону, оно са собом носи и вреле гасове с високоенергетским честицама. Оне праве поремећај у томе како фотони позадинског зрачења могу да се виде, мењајући њихове уобичајене таласне дужине. Гасови распршују светлост микроталасног зрачења, на сличан начин као што то ради Земљина атмосфера са светлошћу звезда (па нам зато изгледа да звезде трепере). Захваљујући томе, посматрајући утицај галактичких јата на микроталасно зрачење као на непроменљиву позадину (референтни оквир), може да се открије у ком правцу се јата крећу. Тражећи овакве поремећаје (заправо изобличења температуре) у подацима које је прикупила WMAP, Кашлински је запазио нешто заиста изненађујуће. Сва посматрана галактичка јата кретала су се брзином од око три милиона километара на час – према истој тачки у простору између сазвежђа Кентаур (Centaurus) и Једра (Vela)! Кретање је било независно од ширења васионе и није се мењало с порастом растојања. А према важећој космолошкој теорији, кретање галактичких јата у поређењу с микроталасним зрачењем требало би да буде насумично и једнако у свим правцима.
   „Никада нисмо очекивали да ћемо открити нешто слично овоме”, изјавио је Кашлински.
   Пошто ништа што је науци познато није могло да изазове кретање оваквог обима, претпостављено је да се нека врло масивна грађа (материја) крије изван границе видљиве васионе – привлачећи галаксије према себи својом огромном гравитацијом.

ајновији космолошки модели предвиђају да је васиона бесконачна и да можемо да видимо само њен део, јер је брзина светлости (иако највећа) коначна и треба јој времена да стигне до Земље. Претпоставља се да је у раној историји васионе, пре него што је она постала видљива, постојало врло кратко раздобље изузетног ширења (трајало је од 10-36 до 10-32 дела прве секунде после Великог праска). Онда би тамни ток могао да буде остатак утицаја невидљивих подручја васионе – гравитационог привлачења материје која је под утицајем ширења (инфлације) одбачена далеко изван видљиве васионе. Тамни ток даје први наговештај шта би могло да се налази тамо где наше око никада неће допрети. Биће тешко сазнати ишта више од тога, јер се, ако је Кашлински у праву, извор тамног тока налази најмање 46,5 милијарди светлосних година далеко од нас. То је много даље него што сеже наш поглед у васиону. Најудаљенији објекат који је до сада уочен је једна експлозија гама зрака потекла са умируће звезде удаљене 13 милијарди светлосних година од Земље.   Ипак, постоји теоријска могућност да видимо још даље у прошлост, под условом да откријемо и искористимо гравитационе таласе, који се такође крећу брзином светлости.
   Неки стручњаци сматрају да је тамни ток можда први доказ за космолошку теорију „мноштва светова” (да поред наше васионе постоје и многе друге). Односно, да се његов узрок крије у једној од суседних васиона. У вези с тим, постоји занимљива теорија да црне рупе нису оно што се обично мисли, већ да су веза наше васионе с тим, другим васионама.


Аутор: 
Г. В.
број: