3320 25. 9. 2015.
Царев коморник и лепотица обе Калифорније
СРЦЕ НИЈЕ
Упамћен је као први руски амбасадор у Јапану, аутор првог руско–јапанског речника и први Рус који је предводио поморску експедицију око света. Енциклопедија Британика уврстила га је међу највеће руске реформаторе, заједно с Петром Великим и Ломоносовим. Али у Русији и свету знају га, пре свега, по љубавној причи преточеној у легенду
Maрија де ла Консепсион Марсело и Николај Петрович Резанов
иколај Петрович Резанов рођен је у осиромашеној племићкој породици у Петрограду, 28. марта 1764. године. Недуго по његовом рођењу, његов отац добио је намештење као судија у Иркутску, тада престоници Источног Сибира, великог подручја између реке Јенисеја и Пацифика. Николај је добио темељно кућно образовање, до четрнаесте године, захваљујући надарености, говорио је пет европских језика.Године 1778. прикључио се петроградском Измаиловском пуку као артиљерац. Током Кримске кампање, 1780. године, био је уз царицу Катарину Велику као особа задужена за њену безбедност. Убрзо потом постаје судија у Пскову, а нешто касније и шеф канцеларије грофа Черњишова. Његове особине брзо су препознате и он се брзо пење уз лествицу строге Табеле рангова. Унапређења се нижу, он чак и прескаче одређене чинове у служби.
Године 1791. именован је за шефа канцеларије Г. Р. Державина, секретара Сената, највишег административног тела Царевине. Овај положај отвориће му многа петроградска врата. Нешто касније премештен је у службу царичиног љубимца П. А. Зубова који га, плашећи се да може да преузме његово место, шаље у Иркутск да испита пословање предузећа Г. И. Шеликова, тада монополисту у трговини крзнима на пацифичким обалама руске империје.
Наследник пословне империје
Одлазак у Иркутск је прекретница у животу Резанова. Сибир је тада за Русију имао исту вредност као и америчке колоније за Енглеску – био је подручје за одважне и предузимљиве пустолове који нису могли да нађу своје место у већ утврђеним односима престоничког друштва. Била је то прилика за стицање богатства и угледа. Шеликов је с појавом Резанова у Иркутску видео веома добру прилику да појача везе с петроградским двором и да се ороди с чланом племићке, истина сиромашне, породице. Тако је Резанову понудио руку своје кћери. Јануара 1795. године, тридесетогодишњи Резанов, престонички господин сјајног образовања и лепог понашања, оженио се петнаестогодишњом Аном Шеликовом и од тог тренутка његов живот постао је нераскидиво везан за источне провинције Царства, укључујући и Америку.
Венчање с Аном омогућило му је учешће у свим пословима породице Шеликов. Штавише, с везама на двору и у престоници, постао је њен истакнути члан. Пола године после кћеркиног венчања, Шеликов је изненада умро и капитал његовог предузећа подељен је наследницима, међу којима је био и Резанов. С подршком из Петрограда, уложио је велики напор да оствари своју визију: оснивање великог и јединственог предузећа које би водило трговину на руском Пацифику и у Америци.
Око 1797. године Резанов је постао секретар, нешто касније и надсекретар Сената. Сачинио је „Правила о награђивању” и надгледао убирање пореза у Москви и Петрограду. За заслуге је награђен Орденом Свете Ане 2. реда и годишњом апанажом од 2000 рубаља. Убрзо потом цар Павле, који је на престолу заменио Катарину Велику, 1796. године, потписао је декрет о организовању Уједињене руско–америчке компаније, са седиштем о у Петрограду.
Од тренутка оснивања предузећа Резанов у себи сједињује личности племића, пословног човека, политичара, државника и визионара – неуобичајено за време кад се у Русији сталежи нису мешали међу собом. Постао је претеча оне друштвене динамике карактеристичне за Русију после 1861. године. Слободно може да се каже да је управо он извршио један од пресудних утицаја на развој друштвених односа у Русији 19. века јер у предузећу друштвени положај није играо пресудну улогу. Оно је постало прилика за многе креативне, способне и предузимљиве људе да искажу своју обдареност.
Трагедија и пут око света
Једна од основних тешкоћа с којима се Резанов суочио било је снабдевање службеника предузећа и насељеника сувоземним путем. Био је то дуготрајан поступак који је укључивао многе опасности због оштре климе и недостатка путева. Сурове зиме спречавале су снабдевање за дугих зимских месеци. Зато је Резанов, 1802. године, преко тадашњег министра трговине Николаја Петровича Румјанцева цару упутио документ с предлогом да се снабдевање обавља поморским путем. Иако је то значило опловити свет, Резанов је био сигуран да је у то време, када железница још није постојала и када је било немогуће изградити путеве кроз сибирска пространства, то био најбољи начин. Политичка добит таквог подухвата била је још и већа – излазак руске морнарице на светску позорницу.
Долазак у Иркутск био је прекретница у животу осиромашеног племића
До краја 1802. године, када су планови за путовање били готови, број акционара Руско–америчке компаније са седамнаест попео се на четири стотине. Међу њима је био и нови цар, млади Александар И који је Резанова обасуо почастима о којима овај није ни сањао. За време борбе око оснивања предузећа, његов породични живот био је испуњен срећом. Љубав међу супружницима награђена је рођењем сина Петра и кћери Олге. Међутим, дванаест дана пошто је родила кћи, Ана је умрла. Резанов је сломљен:
„Осам година брака учинило је да осетим сву срећу живота, али њена смрт учинила је да његов остатак буде затрован”, записао је.
Помишља на повлачење са свих положаја, али га цар убеђује да предводи прво путовање руске морнарице око света и именује га за првог руског амбасадора у Јапану. Месец дана пре него што је повео експедицију, 10. јула 1803. године, Резанов је одликован Орденом Свете Ане 1. степена и проглашен царевим коморником.
Бродови „Надежда”, под командом капетана Крузенштерна, и „Нева”, с капетаном Лисјанским, пошли су на далек пут 7. августа 1803. године. Крајем септембра наредне године бродови су упловили у луку Нагасаки. Шестомесечна мисија амбасадора Резанова није била успешна и он је отпловио даље, за Петропавловск Камчатски, како би стигао до Аљаске. „Надежду” је послао назад, а он сам се укрцао на трговачки бригантин „Марија”, намеран да стигне на острво Ситха, да би се срео с гувернером Аљаске, трговцем А. А. Барановим.
Недостатак неопходних потрепштина, пре свега хране, лоше се одражавао на морал руских насељеника. Резанов је посведочио о свим Барановљевим напорима да реши тешкоће, али и сам је морао да се умеша. Његов план био је да се повеже са шпанским утврђењем у Калифорнији, Сан Франциском, и да успостави линије снабдевања између својих сународника на северу и Шпанаца на југу. Укрцао се на друга два брода – „Јунону” и „Авос” – и кренуо на пут који ће одредити не само његову судбину.
Сусрет у Калифорнији
Први руски брод „Јунона” испловио је из Новоархангелска 26. фебруара 1806. године. На њему је био и Резанов, амбасадор Руске царевине у Јапану, царев коморник, Витез Светог Јована Крститеља и Витез Ордена Свете Ане. Месец дана касније брод је упловио у Сан Франциско. У то време Калифорнија је била посед шпанске круне, савезника Наполеона, с ким је Русија била у рату. Сваког часа Шпанија је могла да Русији објави рат, због чега је путовање било ризично, али Резанов је био спреман да ризикује заробљеништво уколико су постојале шансе да обезбеди снабдевање за сународнике на северу.
У Америци се представио као вођа руских колониста и одмах почео преговоре. Шпански гувернер Калифорније допутовао је у априлу. Резановљев задатак био је веома сложен – двор у Мадриду није одобравао никакве везе својих колонија са странцима и гушио их је у корену, упркос искуствима шпанских колониста. Али током првих шест недеља посете Рус је уложио све дипломатско умеће и задобио симпатије месних шпанских власти.
Током Кримске кампање, 1780, Резанов је био задужен за
безбедност Катарине Велике.
Његов пут у Калифорнију, међутим, неће остати познат по дипломатском деловању, већ по романси која је ушла у легенду. Примљен гостољубиво у кући команданта гарнизона, дон Хосеа Дарија де Аргуеља, Резанов се зближио с његовом младом кћерком Маријом де ла Консепсион Марселом или, како су је у породици звали, Кончитом, лепотицом обе Калифорније. Први пут ју је угледао када се представљао у командантовој кући. Дон Луис де Аргуељо, дон Хосеов син, који је замењивао одсутног оца, касније је писао о првом сусрету своје сестре и Резанова. Забележио је да, када су је Резанов и његови официри угледали, нико више није схватао шта се дешава, ни где се налазе, толико је била лепа. А она је својом појавом пленила све оне који су имали среће да је упознају.
Млади Георгиј Лангсдорф, природњак и Резановљев лични лекар, који се у Кончиту заљубио на први поглед, овако ју је описао у дневнику:
„Од других се разликује величанственим држањем, појава јој је прекрасна и изражајна, очима шармира свакога. Штавише, има дивну фигуру, прекрасне природне коврџе, сјане зубе и хиљаде других изузетних дражи. Тако лепу жену можете да видите само у Италији, Португалији или Шпанији, чак и тамо – веома ретко.”
Принц из бајке
Као и све девојке њеног времена, и Кончита је сањала да се уда за принца из бајке и било је природно да високи, згодни и снажни витез Његовог императорског величанства остави утисак на младу девојку. Резанов је једини из руске делегације говорио шпански, тако да је могао несметано да разговара с њом. И говорио јој је о свему, о својим жељама, страховима и надама, о двору, младом цару и његовој баби, блиставој Катарини Великој, о Европи и Петрограду...
Кончита је била засењена његовом појавом, љубазношћу, тактом и понашањем и самоконтролом и није ни помишљала да сакрије дивљење. Резанов је био опчињен њеном зрелошћу (имала је петнаест година). Доста му је помогла саветима и објашњењима о политичким приликама у Калифорнији. Што су више разговарали, све су се више зближавали и разумевали. Али време је пролазило, а Резанов је имао задатак да успостави трговачке везе између руских насељеника на Аљасци и Калифорније. Пошто је „Јунону” послао да на Аљаску одвезе прве товаре хране, схватио је да тако мали товар његовим сународницима не значи много.
У Калифорнији је 1812. никла прва руска насеобина, данас позната као Форт Рос. На фотофрафији доле лево: руско насеље на Аљасци.
Морао је да предузме и друге мере. Неочекивана љубав између њега и Кончите већ се распламсала. Успомена на супругу која је преминула четири године раније била је још свежа. На крају крајева, на пут је и кренуо с тим тешким бременом на плећима. Царев коморник тада је могао да бира између бола и среће – среће с девојком која га је волела ватреним шпанским срцем. С друге стране, њихов брак имао би и добре политичке последице на судбине руских насељеника на Аљасци – трговачке везе између Калифорније и Аљаске биле би успостављене.
Како спречити гласине?
И тако је четрдесетдвогодишњи Резанов понудио брак петнаестогодишњој девојци, лепотици обе Калифорније. Она је одмах пристала. Кончитини родитељи били су шокирани и увређени. Зар частан човек, који је уживао њихово гостопримство толико месеци, може себи да дозволи тако нешто, да заведе њихову мезимицу? Католички свештеници убеђивали су је у немогућност таквог брака, с обзиром на различите вере. Безуспешно. Кончита је нашла свог принца и ништа није могло да је спречи да остатак живота проведе с њим. На крају су се сложили да свако од будућих супружника остане у својој вери. За женидбу женом друге вере Резанову је било потребно одобрење цара. По њега је морао лично да оде. Стога је обављена веридба и Резанову остављен рок од две године да се врати по невесту. Веридба, за коју није био потребан црквени обред, заиста је помогла руским насељеницима да преброде најтеже раздобље у историји. Али да ли су Резановљеве намере да се венча с младом Кончитом биле узроковане само политиком?
--------------------------------------------------------------------------------------------
У РОК-ОПЕРИ
Руски емигрант Александар Шпилин поодавно је записао у једном есеју: „Ниједан други (руски) државник није добио толико симпатија у свету упркос непријатељству, па чак и мржњи према Русији. Није ли чудно и болно да је Резанов заборављен у Русији? Немамо намеру да пишемо монографију о овој изузетној особи. Немамо ни времена ни могућности за такав подухват. Пред нама је веома тежак задатак – прикупити све расположиве изворе како бисмо помогли историчарима да на прави начин вреднују његово дело. Надамо се да ће овај рад постати скроман венац на гробу заборављеног Н. П. Резанова.” Од времена када је овај есеј написан успомена на Резанова је обновљена, а љубав између њега и Кончите постала је легенда која надахњује – попут љубави Ромеа и Јулије или Антонија и Клеопатре. Многа уметничка дела написана су у част ове љубави. Међу Русима сигурно је најпознатија рок опера „Јунона и Авос”. Либрето за ову оперу написао је песник Андреј Вознесенски а музику познати руски композитор Алексеј Рибников. Током пропутовања Канадом и Америком, Вознесенски је постао опчињен личношћу Николаја Резанова, његовом визијом и жељом да промени свет.
Поему „Јунона” почео је у Ванкуверу, месту на коме се Резанов и укотвио на путу за Калифорнију. Поему је завршио у Москви и из ње је настао либрето за оперу. Рок опера „Јунона и Авос” премијерно је изведена 1981. године у Лењинграду и од тада је извођена безброј пута, и у Русији и у свету, чувајући успомену на легендарну љубав.
----------------------------------------------------------------------------------------------
Као угледног петроградског господина, Резанова је у вези с браком бринула још једна ствар – гласине. Петроградско високо друштво није толико марило за брак из рачуна колико за разлику у годинама. Зато је написао писмо пријатељу и министру Румјанцеву у коме му објашњава своје намере. У њему описује све Кончитине чари, али наглашава политичку позадину брака. Да ли је ово писмо било искрено или само део игре којом је желео да спречи ширење гласина? Да ли је био искрено заљубљен у Кончиту?
По свему судећи, писмо које је Резанов упутио Румјанцеву било је написано с намером да спречи гласине које никако не би смеле да прате једног царевог коморника и витеза. Докази за то су више него посредни, али и врло убедљиви. Резанов је тешкоће у снабдевању руских колонија у Америци могао да реши и на други начин и он је, као визионар, и имао такве планове – изградити руско насеље северно од шпанске Калифорније. То је било могуће, с обзиром на шпанско–енглески споразум по коме су америчке земље северно од Сан Франциска слободне за насељавање и Резанов је у томе видео шансу за Русију. У складу с његовом препоруком да пошаље одред који би нашао место на југу погодно за насељавање, Баранов је поступио и 1812. године никла је прва руска насеобина у Калифорнији – данас позната као Форт Рос.
Чекајући Николаја
Резанов је напустио Калифорнију у великој журби – морао је да стигне у Петроград што пре како би добио жељено одобрење од цара. Бродом је стигао до Аљаске, одатле је, преко залеђеног Беринговог мореуза, на саоницама прешао у Сибир. Иако му је било саветовано да сачека пролеће, наставио је пут по тешком времену. На том путу три пута се разболео од запаљења плућа и ниједно од њих није до краја залечио. Заљубљени витез морао је што пре да стигне у Петроград и да се врати по невесту. Пси су смењивали лосове, лосове су смењивали коњи... Срце Николаја Резанова није издржало – пао је с коња и умро у близини Краснојарска, где је и сахрањен.
Бронзани царев коморник у Краснојарску, Сибир.
А Кончита је чекала... Када су прошле две године, њени родитељи покушали су да је убеде да заборави свог принца. Није вредело, она је и даље чекала. Није поверовала руским морнарима који су донели вест о Резановљевој смрти. Чекала је. Три деценије. Након тридесет пет година верности и чекања, замонашила се и посветила сиромашнима. Умрла је 23. децембра 1857. године. Гласине су избледеле и остала је само љубав двоје људи која је ушла у легенду – љубав петнаестогодишње девојке и царског витеза.
Аутор:
Никола Јоксимовић
Илустровао:
Горан Горски - Пријавите се или се региструјте да бисте слали коментаре
