3320 25. 9. 2015.
С добитницима књижевне награде „Политикиног Забавника”
СРЦЕ ЈЕ МОЈЕ ЈАГОРЧЕВИНА...
 |
| Важан тренутак у животу деде и унуке. |
На, такође уобичајен, позив да се прикључи члановима жирија на личном упознавању и дружењу после састанка, извинио се, уз образложење да је он само коаутор и да није ред да дође сам јер сам није ни написао славодобитну књигу. А кад би могао да разговара с новинарима? „Не знам још, морам да видим с коаутором. Знате, мој коаутор управо има испит у Новом Саду и још неке неодложне, раније заказане обавезе!” Коаутор, па коаутор. Само то и ништа више. Ни у каквој су вези, ни да ли је Мина дама или, можда, има бркове и браду, с обзиром на то да је то, погдегде, и мушко име...
Одговор добијамо три дана касније. У редакцију, на разговор, стижу добитници. Прво улази човек у годинама и с неком бојажљивом љубопитљивошћу посматра где је стигао, па се упитно окреће девојци налик на девојчурка... „Ја сам Мина, а ово је мој деда”, каже она покушавајући да глас држи под контролом. „Знате, он не чује баш најбоље и, молим вас, извините што нисмо могли пре.” Још мало па за неверицу, као да су се искрали из неке (своје) бајке. Деда и унука писци, и то какви, посебно ако се погледа списак досадашњих добитника „Забавникове” награде. И онда се размотала управо забавниковска прича, занимљива и, зашто да не кажемо, поучна.
Писац-деда, пензионисани машински инжењер, памти 87 јесени, а писац-унука (кћеркино средње дете), апсолвент виолине на Академији уметности у Новом Саду, бокори 22 пролећа. Разлика – 65 лета. Најстарији и најмлађи добитник „Забавникове” награде. „Ја то тако не рачунам”, смешка се Бранислав С. Огњеновић. „Истина је да је један аутор сувише млад а други сувише стар за овакав рад, али ја саберем наше године и то поделим са два, јер нас је двоје, зар не, и ето писца у најзрелијим годинама.”
Веровали или не, ово је прва награђена књига „Забавника” која је штампана у издању аутора: деда-писац је од својих пензија издвојио новац (непристојно је питати колико) да она, књига, стигне до читалаца. Ово је такође прва награђена књига коју потписују два аутора. И још: ово је прва књига-првенац која је стигла до наше награде... А у нашу сталну рубрику Јесте ли већ чули да... могли бисмо да убележимо да је ово тек трећи случај у повести Књижевне награде „Политикиног Забавника” да два писца деле награду. Прву су, 1979. године, поделили Гроздана Олујић („Седефна ружа и друге бајке”) и Енес Кишевић („Мачак у траперицама”), 1998. године равноправно је додељена Светлани Велмар Јанковић („Књига за Марка”) и Весни Алексић („Ја се зовем Јелена Шуман”). А библиофилима би, можда, могао да буде занимљив податак да је троје „Забавникових” добитника (Светлана Велмар Јанковић, Павао Павличић и Гроздана Олујић ове године) присвојило и „Нинову” књижевну награду. Толико о квалитету наших славодобитника...
 |
| Прва књига за прву награду |
Да би ова причица о ауторима најбоље књиге за младе која је објављена прошле године на српском језику и језику националних мањина у Србији бар малчице разгрнула тајну настанка „бајки и басни за децу и детињасте свих узраста”, поново у помоћ призивамо наслов једне наше сталне рубрике. Дакле, Зашто, како?
Повод за пустоловину звану писање, каже деда-писац, настао је после разговора у једном друштву које се (у)питало због чега се више не пишу бајке. Било је ту, разуме се, свакојаких образложења, од тога да није време за класичне бајке до тога да су све теме већ исписане. И ту деда одлучи да буде писац, да заједно с унуком напише праву бајку. Зар само као инат после једног необавезног разговора? А не, никако. Била је то, превасходно, жеља да се другима покаже моћ дружења и разумевања, оно што су њих двоје открили док је она још била мала и пожелели да та искуства поделе с другима. И би тако, исписали су бајку под именом „Јагорчевина”, убрзо и „Помало тужну бајку”. Онда су на ред стигле и басне... И идеја да би све то могло да се нађе међу корицама, да остане.
А како је изгледало, и изгледа, писати у „две руке”? Је л’ то оно: деда с хартијом и оловком а унука убацује у рачунар? Не. Прво, деда је део свог посла урадио на рачунару и то после једномесечне обуке (био је најредовнији на том курсу и увек је седео у првој клупи, сведочи унука). О текстовима су, разуме се, прво причали износећи идеје и онда делили посао писања, па опет разговарали, све док се не би сагласили да је то оно што су желели.
А зашто баш јагорчевина а не, рецимо, ђурђевак?
Двоумили су се, вели унука-писац, између јагорчевине и цикламе, чак им се по глави врзмала и висибаба. Све цветови који најављују пролеће. Ипак, одлучили су се за јагорчевину која, и бојом и дуготрајношћу, буди оптимизам, навешћује осмејак и природи и човеку. (О јагорчевини у тексту који следи у нашој рубрици Говор биља.)
Наравоученије? Можда из басне „Фазан”, које гласи: „Ако те неко изненада почне да хвали, потруди се да благовремено установиш прави и истински разлог за то. Да ли жели да те одере и испуни сламом и чува као трофеј, или жели твоју печенку, или је скромнији па би се задовољио и тиме да ти само почупа перје и њиме закити свој ловачки шешир. Важно је да то тачно установиш још док ти је све перје на броју.”
Згодно, а?
 |
СВЕ НАШЕ КЊИГЕ
Већином гласова, жири у саставу: Драган Бабић (председник), Вера Миланковић, Павле Минчић, Борислав Станојевић и Петар Милатовић, за најбољу књигу за младе у 2009. години изабрао је бајке и басне „Јагорчевина и остало” Мине С. Ћурчин и Бранислава С. Огњеновића, у издању аутора.
Од 32 приспеле књиге које су задовољиле пропозиције конкурса за књижевну награду „Политикиног Забавника”, жири је након два састанка у најужи избор издвојио три наслова: „Јагорчевину и остало” Мине С. Ћурчин и Бранислава С. Огњеновића (издање аутора), „Седмо краљевство” Гордане Тимотијевић (Завод за издавање уџбеника) и „Техно вилајет” Павла Теофиловића (Алма). Са жаљењем је закључено да је прошлогодишња продукција књига за младе, приспелих на „Забавников” конкурс, у знатној мери лошијег квалитета него претходних година.
ЛЕПТИР
(басна)
Једном се један лептир потужио на неправду која им се чини. Сви хвале пчеле, а нико не хвали лептире. А и једни и други узимају исти нектар из цветова. А у погледу лепоте није потребно ни да се говори – јер су лептири најчешће дивног изгледа. Док су пчеле помало неугледне бубе.
Чула га је бубамара, па је казала:
„Тачно је да и пчеле и лептири узимају исти слатки нектар из цветова. Али пчела већи део носи у кошницу и слаже као мед – а лептир је себичан и све што нађе узима само за себе.”
Поука:
Понекад ће те можда одушевити спољни изглед неког лептира. Али ако се и превариш и донесеш одлуку да се мало и дружиш с неким од њих, убрзо ћеш сагледати праву истину: Да је то у суштини само једна лепо обојена гусеница.
Аутор:
П. Милатовић
Илустровао:
Жељко Јовановић - Пријавите се или се региструјте да бисте слали коментаре
