Пријава/Регистрација | Форум |Редакција |Претплата

Насловна

Ратовање иза линије фронта


ШПИЈУНКЕ ПАДАЈУ

 

Наслућујући брзи слом, немачка обавештајна служба 1944. године чинила је све да своје људе убаци на ослобођену територију

рајем новембра 1944. године један авион се нашао над територијом Војводине. Не би то било ништа необично, операције на Сремском фронту тек су почеле, да се лет није одвијао усред ноћи, а сам авион био потпуно замрачен. Има ту још једна ситница која упада у очи. У питању је био транспортни авион са савезничким ознакама, долетео из дубине територије која је још била под надзором Немаца. Док је прелетао линију фронта, немачка противавионска одбрана била је упадљиво мирна, а ловачка пратња уз транспотер окренула се и вратила. Тајанствени авион је наставио лет.
   Кад се нашао изнад Баната, на трупу авиона отворила су се врата кроз која је излетела нека прилика, натоварена разном опремом, кесама и џаковима. Авион јесте био савезнички, али су га заробили Немци који су га користили за тајне задатке. У један од њих кренула је и Љубица Мандић, особа која је излетела у ноћ. Откуд баш она у том авиону?

                                              Немац звани Драго

  Почетак ове приче одвија се у Београду, почетком 1944. године. Љубица Мандић дошла је у Београд из Вршца, где је годину дана раније матурирала. Преко неких пријатеља упознала се са Зораном Вуковићем, некадашњим личним секретаром Димитрија Љотића, вође профашистичког покрета Збор и сарадника Немаца. Због самосталног мешетарења с немачком обавештајном службом Вуковић је најурен, па је наставио рад за своје праве налогодавце.
   Већ од јесени 1943. године немачка војна обавештајна служба Абвер почела је припреме диверзаната који би по повлачењу остали у позадини, тамо обављали обавештајне задатке, слали извештаје радио-станицама и по потреби изводили диверзије. У те сврхе основан је и посебан центар за врбовање и обуку агената, назван FAT 128 R.
   С овим центром у Београду сарађивао је и Зоран Вуковић. Главни задатак му је био да проналази младе људе од којих би ови направили агенте. Као одбеглом љотићевцу није му било тешко да врбује омладину покрета, поготово што су га сви од раније познавали и још гајили страхопоштовање према њему. Тако је у фебруару 1944. године и Љубицу Мандић повезао с Немцима.
   У Вуковићевој канцеларији извршене су све појединости око њеног давања обавезе. Упознала је неког Немца који се представио као „Драго”. Овај јој је дао 10.000 динара, а предала му је две фотографије. Даље је све ишло само од себе. Немачка команда доделила јој је намештен стан, добила је исправу којом се потврђивало да је намештеник Организације „Тот”, грађевинско-техничке помоћне формације. Она није била шпијунска сама по себи, али је често служила за камуфлирање агената обавештајне службе. Виши службеник „Тота” био је и „Драго”, бар привидно, а Љубица се преко њега редовно снабдевала свим потрепштинама, од хране до бонова за хаљине.
  Како обавештајци никада ништа не дају тек тако, на лепе очи, ускоро је морала да крене на озбиљну обуку. Нужно је било да се под хитно обучи за руковање радио-станицом. Кренула је у Абверову школу у центру града, у Кнез Михаиловој улици. Ту је начинила прве кораке у конспирацији. Добила је лажно име „Мила” којим је једино смела да се служи.
   Сама школа била је врло чудна, са сваким учеником радило се посебно, а ови међусобно нису смели а ни могли да се виде и упознају. Наставници су били Немци, а највише се радило на савлађивању Морзеове азбуке, а потом на њеном куцању на тастеру за вежбу.

                                            Без кућице у цвећу

   Мила, односно Љубица, показала је велики дар за ове работе. У кратком року савладала је систем састављен од тачака и црта. Научила је да прима и шаље поруке, да их шифрује и дешифрује. Повремено би се у школи појавио неки цивил који се врло занимао за њен напредак. По понашању осталих према њему претпоставила је да се ради о неком вишем официру. У питању је био Андреас Милер, фолксдојчер из Руме, који је у Абверу био задужен за Љубицу.
   Онај „Драго” нетрагом је нестао, а Љубица је додељена Милеру и Георгу Краусу, који је иступао као главни претпостављени целе групе агената на школовању. „Краус” је било лажно име поручника Крамера, официра Абвера који је био мозак операције.
   Млада агенткиња показала се као одличан материјал. Брзо је напредовала, стигла до брзине од 45 слова у минути, онда до 60, и најзад до 80. Брзина професионалца.
   Убрзо је почео и други течај, овај пут у некој кући у Душановој улици, на Дорћолу. Ту је царевао немачки инструктор који је Љубицу упутио у општа обавештајна знања. Сам курс почео је открићем због чега она, у ствари, учи телеграфију, а немају намеру да је запосле у пошти. Речено јој је да мора да остане у Србији кад се Вермахт повуче, и из позадине јавља о свему што може да буде занимљиво, а тиче се војних питања. Она није имала ништа против, а и да јесте, нико је ништа није питао, па је курс настављен.
   У међувремену је постала Милерова љубавница, али ни она сама није имала неке илузије по том питању. Ништа љубав, ништа кућица у цвећу, тим пре што је Милер био ожењен. Са њом је био да би је потпуно надзирао.



   На новом курсу добила је материјале из којих је морала да учи особине савезничких авиона и аеродрома. Учила је формације, препознавање чинова и ознака на униформама, начин обележавања јединица. Толико је брижљиво припремана, као да је прошла кроз војне школе. Ништа није препуштено случају, од регистрација аутомобила до ознака на тенковима.
   Родитељима у Вршцу јавила је да се запослила у некој фабрици. Старе познанике није виђала, потпуно се предала Милеровој организацији.
   Почетком септембра Љубица је с групом обавештајаца кренула у Беч. Одатле је продужила у Нојберг. Мало место у Штајерској претворено је у штаб FAT 128 R. Тамо су довршили обуку. Први пут је добила праву радио-станицу, па је морала да научи да врши поправке, гради антену. Научили су је још неке практичне ствари, попут картања. Ово је било врло корисно, пошто је војницима по природи посла досадно, а врло су осетљиви на женско друштво, па је жена која игра карте с њима добитак на лутрији, и пред њом нема тајни. Њено је било само да изгуби понеку партију и да памти шта је чула.
   У Нојбергу су се затекли и други курсисти. Било је Италијана, Грка, Румуна, Руса, људи из Југославије, чак и једна Францускиња. Уследила је и падобранска обука, она основна.
  Коначно, 22. новембра 1944. године добила је наређење да се спрема, пошто ће бити пребачена у Банат. Тада је схватила чему оно ломатање с падобранских кула. Пребачена је на аеродром у Винер Нојштату, где је било неколико заробљених савезничких авиона.
   Чим су временске прилике допустиле, ступило се у акцију. Љубици су, поред падобрана, дали и радио-станицу, резервне делове, алат, нож, пиштољ, појас с великом количином новца, дукате, торбицу са храном. Све зглобове су јој чврсто обмотали завојима да не би дошло до ишчашења приликом доскока.

                                           Са столице жмурећи

   Као што смо видели, авион је стигао на одредиште и Љубица је искочила. У Нојбергу су чекали вести. Главна прислушна станица за југоисточну Европу, у Бечу, није добила никакве сигнале. Љубица није укључила станицу. Данима није било ничега, а онда се јавио неки други агент. Он је пренео поруку да је Љубица остала без радио-станице која је приликом пада одлетела на сасвим другу страну.
   У централи су одмах почели да разматрају како да јој дотуре нову станицу. Невоља је била у томе што се линија фронта већ усталила у Срему, па у обзир није долазио неки сувоземни пут. Ипак, човек који је најбоље познавао Љубицу, Андреас Милер, досетио се неке њене рођаке која је радила у некој фабрици у Немачкој, а Љубица јој је често слала новац.
   Звала се Радмила Миљков, била је сироче, па је трбухом за крухом на почетку рата отишла на рад у Немачку, када се то још увек добро плаћало, а и није било савезничких бомбардовања. На радном месту у фабрици муниције једног дана посетила су је два мушкарца, од којих је један добро говорио српски језик. Упитали су је да ли можда жели да се врати кући, а да успут обави један послић, не толико за њих колико за своју рођаку.
   Радмила већ четири године није напуштала Немачку, па је ову понуду схватила као одличан начин да споји лепо и корисно. Тим пре што је сазнала да ће морати да скаче из авиона, одушевљено је пристала, што јој је био давнашњи сан. Убрзо је завршила у Нојбергу, али није било времена да јој се организује било каква обука. Она на то није обраћала пажњу, било јој је довољно што има хране у изобиљу, чиме није могла да се похвали у Немачкој, да је атмосфера врло тајновита, сви су се ословљавали надимцима, па је убрзо и она добила тајно име „Маријана”.
   Обука се свела на скакање са столице, а инструктор јој је објашњавао како да при доскоку додирне тло прво једном, па другом ногом, како би избегла да их изломи, ако је икако могуће. Ноћни скок опонашан је скакањем са исте оне столице, само са затвореним очима. Рекли су јој шта да ради кад се спусти: прво да осмотри околину па, ако нема никог, падобран неизоставно да закопа.
   Смишљена је цела прича откуд она у Банату. Требало је сама да се пријави властима, да објасни да је побегла из Немачке, а ако би завршила на испитивању, не би требало да се превише узрујава ако иследник буде урлао, па чак ни ако падне неки шамар. То му је посао, на крају крајева. Све док се буде држала приче, све ће бити у реду.

                                              Радознала тетка

   После пет дана спаковали су је у онај исти авион, а док је полетала, једино им је остало да се надају да бар неће да изломи ноге при скоку. А за даље, како јој да бог и срећа јуначка.
   Радмила је избачена из авиона нешто после поноћи. Једва је некако доскочила, успела да изгуби чизму, а около су шарали рефлектори. Притајила се док не прође узбуна, а онда је заборавила на све што су је учили. Једноставно се увила у падобран и... заспала. Пробудила се, а увелико је свануло. Сетила се да треба да закопа падобран, а са њим и сву опрему. То је урадила, а радио-станицу за Љубицу упртила на леђа и преко њива кренула према Зрењанину.
   Тамо је нашла неку тетку код које се склонила. Девојка која се враћа из Немачке, све са радио-станицом на леђима, при том боса… Тетка је, природно, била радознала. Ни Радмила није могла да се суздржи а да не прича о својим доживљајима, па су заједнички одлучиле да се јави команди места, њима преда радио-станицу с причом да је нађена и да је намењена некој непознатој жени.
   Наравно, иследници нису насели на причу. Ни Радмила се није претерано трудила да нешто измишља, описала је читаву пустоловину. Једино је променила Љубичино име. Ови су укрстили податке, сетили се свега што су знали од раније, и име Љубице Мандић само је испливало.
   Опкољена је у кући у којој се крила. Када су органи дошли по њу, покушавала је да врда, а када је схватила да све знају, да излаза нема, покушала је да побегне. Једино је успела да налети на обруч око куће.
   Тако је пала ова брижљиво обучена и припремљена шпијунка. Завршила је задатак пре него што је стигла да било шта уради. А радио-станицу и књигу шифара припадници Озне и контраобавештајне службе прихватили су као ненадани поклон, пошто су преко ње неко време Немцима слали лажне податке који су прилично утицали на битке на Сремском фронту.



Аутор: 
Немања Баћковић
Илустровао: 
Милан Ристић
број: