3320 25. 9. 2015.
Суботичанин спасавао преживеле с „Титаника“
С.О.С. ЗА
Како је у аутобиографском роману доктор Артур Мунк, лекар на „Карпатији“ која је прва притекла у помоћ страдалницима, видео тренутке који су ушли у историју несрећа на мору
''Карпатија'' је шест година после ''Титаника'' такође завршила на дну мора
аура, брод аустријског „Лојда”, био је 2000 миља удаљен од нас. Шаховски меч, одигран помоћу бежичног телеграфа, особље наше „Карпатије” изгубило је. После тога главни телеграфиста „Карпатије” позвао је телеграфисту „Лауре” на реванш, само између њих двојице...На дотадашњем путовањима никад нисам видео ледене брегове. То су опасне плутајуће препреке којима само мали део вири изнад воде. У магловитим априлским месецима они су посебна опасност.
Ретка магла надвила се над океаном. Као нека сива копрена прекривала је мирну водену површину. Наш брод је жутим рефлекторима осветљавао пут испред себе. О спавању није било говора.
Ово су реченице које је у ноћи између 14. и 15. априла 1912. године у својој кабини, на броду „Карпатија”, записао Артур Мунк, лекар рођен у Суботици. Своје белешке касније је преточио у аутобиографски роман „Хвала док се не одужим”, објављен на мађарском језику.
Непокретне тачке у води
Непосредно након одигране нове шаховске партије двојице телеграфиста, која је потрајала до иза поноћи, „Карпатија” је примила СОС поруку с „Титаника”. Артур Мунк из прве руке сведочи да је то била чиста случајност, јер је телеграфиста с њиховог брода по имену Маркони само због шаха у том тренутку био поред уређаја.
„У два сата иза поноћи пробудио ме је стјуард куцањем на врата:
– Узбуна! Сви на палубу!
Журно сам се обукао и, дрхтећи од хладноће, потрчао горе на палубу. Зуби су ми цвокотали од узбуђења. Неки путници појавили су се на палуби с појасевима за спасавање.
’Карпатија’ је променила курс: уместо према истоку куд је пловила, скренула је ка северу. Капетан Рострон командовао је с моста. На палуби је владала велика ужурбаност, морнари су пословали око чамаца за спасавање.
Зора 15. априла 1912. године. Полако је свитало. Благи северац таласао је бескрајну површину океана. Влажна магла лагано се разилазила и изгледала је као огромни поцепани прљави чаршав. На хоризонту није било брода. Нигде трага ни од бродског дима. Видик се прочистио.
Око пет часова први официр догледом је приметио чамце на хоризонту. Били су то бродоломници. Али, где је огромни брод, где је ’Титаник’?
Машине су радиле пуном паром и наш брод се повећаном брзином приближавао наизглед непокретним тачкицама које су пловиле по води. Било је шест сати када смо се приближили првој од три групе чамаца. Титаник је нестао.”
ДОК СЕ НЕ ОДУЖИМ
Делове његовог аутобиографског романа „Хвала док се не одужим”, с мађарског језика је превела библиотекарка у пензији Жужана Кункин, а Мунковим књижевним радом бавио се и песник Милован Миковић. До сада на српском језику није објављена ниједна његова књига. Биста др Артура Мунка, рад вајарке Ержебет Вајл, налази се у центру Суботице. Мања краси каталошку собу Градске библиотеке у Суботици. |
„Са запрепашћењем смо закључили да су чамци с ’Титаника’ били полупразни. Жене и деца, који су на себи имали плутом испуњене прслуке за спасавање, седели су збијени на клупама, промрзли и изнемогли, огрнути шареним марамама и покривачима. Палуба нашег брода била је испуњена женама и децом. Многе од жена биле су у вечерњим тоалетама, огрнутим лаким марамама и шаловима. Припијене једна уз другу, дрхтале су плачући. Сместили смо их у трпезарију брода, где су били послужени топлим чајем и добили покриваче.
Наш посао лекара свео се углавном на њихово збрињавање. Помагали смо особљу трпезарије и стјуардима, који су имали највише посла. Побројали смо спасене: „Карпатија’ је покупила тачно 705 људи.”
Спасени морнари с „Титаника” испричали су да је дежурни осматрач на време упозорио на опасност од ледених брегова, али капетан и директор компаније издали су наређење да брзина брода мора да се повећа до крајњих граница. Требало је освојити такозвану „Плаву траку” океана додељивану лађи која најбрже савлада Велику воду. У том тренутку ово признање припадало је супарничкој компанији „Кунард лајн”, односно њеном броду „Лузитанија”.
Капетан као херој
Доктор Мунк даље сведочи да је огромна маса света у њујоршкој луци сачекала упловљавање „Карпатије”. Мешали су се јецаји бола, али и радости због преживелих. Нови хероји постали су морнари с „Карпатије”, посебно капетан Артур Рострон. Обасути су многим почастима и вредним наградама. Капетан је истовремено добио чак пет одликовања за спасавање настрадалих с „Титаника”: Златну медаљу САД, Златну медаљу владе САД, Златну медаљу Удружења за помоћ бродоломницима из Ливерпула, Златну медаљу компаније „Вајт стар”, којој је „Титаник” припадао, и Велику сребрну медаљу града Будимпеште.
СУДБИНА „КАРПАТИЈЕ”
Наиме, кад је чуо за позив с беспомоћног „Титаника”, капетан „Карпатије” је наредио затварање грејања и употребу топле воде, да би повећао искоришћење бродског мотора, и највећом могућем брзином похитао према 93 километра удаљеним несрећницима. Од укупно 2223 путника „Титаника” успели су да спасу 705 бродоломника. Брод који је ушао у историју поморства по хуманитарној акцији спасавања бродоломника „Титаника” завршио је близу обала северне Ирске 17. јула 1918. године. Са три торпеда погодила га је немачка подморница У 55. У помоћ им је, следећег дана, притекао брод „Снодроп” и успео да спасе 157 чланова посаде и путника. Занимљиво је да је власник олупине „Карпатије”, нађене 1999, данас компанија „Премијер егзибишнс”, иста она која има права вађења предмета са „Титаника”. Исто се очекује и са „Карпатијом” |
Одликован је и сам Артур Мунк. Он је, с осталом посадом, добио две месечне плате као награду и медаљу с ликом Нептуна и контуром „Карпатије” коју је, како сведочи, с поштовањем сачувао до старости.
Преживели бродоломници с ''Титаника'' на палуби ''Карпатије''
По речима овог Суботичанина, тадашњи листови исказали су дотад непојамно занимање за сваки детаљ трагедије, а нарочито за капетана „Карпатије”:
„Једини проблем био је што нису имали Ростронову фотографију. Занимљиво је да су редакције неких новина овај проблем решиле тако што су објавиле слику неког другог капетана. Када се ’Карпатија’ коначно усидрила у њујоршкој луци, почела је навала фоторепортера и сниматеља. Само пооштрене мере лучких власти успеле су да наш брод спасу од масовне најезде радозналаца и репортера. Морнари ’Карпатије’ такође су будно чували капетана Рострона од стампеда непозваних. Сви су желели да виде славног капетана. Међутим, његова највећа жеља била је да види супругу и троје деце који су живели у Ливерпулу. И ми смо врло брзо кренули ка Европи, тамо куд смо се и упутили пре страдања Титаника...”
У Ријеци, која је „Карпатији” била ново-старо одредиште, Артур Мунк заменио је на дужности главног бродског лекара Арпада Ленђела, а у Напуљу је код породице остао и други лекар, Рисикато. Тако је Мунк поново, првих дана маја 1912, с „Карпатијом” поново кренуо ка Новом свету. На броду се налазило око хиљаду људи, углавном сељака из Мађарске, али и Срба из Лике и Далмације.У своју Суботицу спустио је сидро 1921. године и ту остао до краја живота. Имао је своју ординацију и остао упамћен као племенит лекар и човек.
Аутор:
Бранислава Жујовић - Пријавите се или се региструјте да бисте слали коментаре
