Пријава/Регистрација | Форум |Редакција |Претплата

Насловна

Ко је издао Аписовог агента


СЛУЧАЈ ЗУБАРКЕ



После Церске и Колубарске битке, команда српске војске вапила је за подацима о покрету и прегруписавању аустроугарских трупа. Сећање на тајну операцију коју је покренуо пуковник Драгутин Димитријевић било је, сва је прилика, забрањено због Станислава Кракова

уковник Драгутин Димитријевић Апис мирно је седео на зубарској столици широм отворених вилица. Одбио је анестезију и само је неколико капљица зноја на његовим ноздрвама сведочило да трпи веома јак бол. „Убица краљева” како су га називали за живота, желео је да остави добар утисак на зубарку докторку Милицу Михајловић. Када је завршила поправку зуба и с њега скинула заштитни чаршав, устао је и ухватио је за руку. На докторкин смешак није одговарао, руку јој није испуштао и само је гледао у очи. Секунде су пролазиле и када је докторки већ постало непријатно пуковник је проговорио: „Милице потребни сте Србији”.
   Претешка 1914. година управо се завршавала, после две велике битке, Церске и Колубарске, људи су масовно умирали од шпанске грознице и докторка Милица је са кћерком Иванком свакодневно трчала по болницама да помогне. У тренутку се запитала да није погрешила у лечењу неког пацијента, када јој се шеф Другог бироа (контраобавештајног) Главног генералштаба српске војске поново обратио:
  „Хоћете ли да будете српска Јованка Орлеанка? Можете да нам учините драгоцене услуге. Пређите у Аустроугарску и јавите нам о кретању њихових појачања која ће почети да пристижу на наш фронт, морамо да знамо да ли се и када спрема нова офанзива”.



илица Михајловић, зубни лекар краља Петра I Карађорђевића била је рођена на аустроугарској територији и цела њена породица живела је у Сремској Каменици. Од малена запајана родољубљем одмах по завршетку студија прешла је у Србију да живи и ради где је због знања постала лична зубарка Краља Петра I и других најугледнијих људи тог времена. Нови изазов који је Апис поставио пред њу поделила је са кћерком Иванком, шеснаестогодишњом гимназијалком која је одмах рекла да безусловно хоће да крене с њом. Уследили су дани и ноћи убеђивања да би на крају Иванка преузела на себе да напамет научи шифру која је требало да служи за слање извештаја.
   У договору с Аписом на пут су кренуле преко Грчке и Италије – тада још неутралне, са намером да се искрцају у Трсту. У Венецији су направиле краћу паузу током које су Миличином брату, Иванкином ујаку, послале телеграм да их дочека у луци. Док је брод упловљавао у тршћанску луку, Милица је са радошћу тражила познати лик међу људима окупљеним на обали док је Иванка увежбавала све могуће начине слања извештаја.
ПУТУЈУЋА ТРАГЕДИЈА

Станислав Краков (1895–1968) рођен је у браку оца Зигмуда, Пољака који је из љубави према Србима напустио Париз и дошао да буде трупни лекар и мајке Персиде, потомка кнеза Станоја из Зеока, убијеног у сечи кнезова 1804. године. С непуних 17 година пријавио се као добровољац код војводе Вука и у току Балканских и Првог светског рата рањен је 17 пута за шта добија девет највиших одликовања. У енциклопедији прве Југославије забележен је као „велики јунак из ратова”, али у издању које је изашло у другој Југославији назван је „народним непријатељем”. Био је изузетно успешан писац, новинар и филмски редитељ. За себе је говорио да је у животу седео за богатим трпезама многих краљева али је доживео да је пресрећан када је могао као једину храну да испече шаку кукурузних зрна. Због наклоњености четницима и активном учешћу у квинслиншкој влади генерала Милана Недића (који му је био рођени ујак) после Другог светског рата његов живот и дело били су избрисани као да никада није постојао. У некој врсти тестамента, у уводној речи за аутобиографију, Станислав Краков себе назива „путујућом трагедијом”, а до тога нас је, сматра он, довео Запад својим неразумевањем и непознавањем. „На својој кожи сам осетио и увидео”, записао је, „да мали народи на Балкану само ваде кестење из ватре за велике силе. Лако се опијају национализмом, а не примећују да нестају као људи”.
ли ту их чека шокантан обрт! Прилазе им вешти агенти аустроугарске тајне полиције, одводе на страну и неприметно за околину хапсе. По кратком поступку спроводе их у Загреб где су смештене у војну тамницу. Одмах их изводе пред војни суд који их осуђује на смрт вешањем иако ниједна од њих није признала кривицу. Кад је прочитана пресуда Иванка је са, пуно подсмеха како само младост може, добацила пуковнику, државном тужиоцу:
   „Не верујем да ће моје вешање поправити ратни углед аустроугарске армије”.
СУМЊИВО ЛИЦЕ У БЕРЛИНУ

У књизи „Живот човека на Балкану”, Станислав Краков наводи да је његову жену и ташту издао један српски дипломата кога су заврбовале стране службе. Шкакљива ствар, пошто смо навикли да херојску епопеју нашег народа у Првом светском рату доживљавамо као „свету ствар” којој није потребна никаква мрља. Одговор, можда, може да се нађе у Архиву Србије, у фонду Централног пресбироа Владе Краљевине Југославије, у коме је, између осталих, сачуван извештај Милоша Црњанског, који је после Првог светског рата био аташе за штампу при амбасади Краљевине Југославије у Берлину. У њему стоји да је Милош Богићевић, предратни отправник послова Посланства Србије у Берлину доказани немачки шпијун. Необична фигура, директан потомак славног Карађорђевог војводе Анте Богићевића, професор међународног права, Милош Богићевић је на своју руку 1915. године самовољно напустио дужност отправника послова и најпре отпутовао за Париз, па потом у Цирих где је без знања српске владе безуспешно радио на склапању мира између Француске и Немачке. Огорчен на Карађорђевиће и Пашићеве радикале после рата је написао низ књига у којима је се стално провлачила прича да је тајна дипломатија најпогубнија ствар за светски мир, а да Русија и Србија сносе велики део кривице за почетак рата. Нађен је мртав 1938. године у једном берлинском хотелу, неколико дана након што је упутио молбу да му се омогући повратак у Југославију.
та се тада мотало по глави Милице Михајловић може само да се замисли. Очај што је сопствено дете довела у руке џелату, да ли патриотизам заслужује толику жртву, кривица што ће један млади живот бити заустављен у зачетку...
  На Аписов миг српске дипломате у неутралним земљама тада покрећу акцију спасавања. Стигли су до Џона Рокфелера америчког индустријалца и добротвора и шпанског краља Алфонса XIII који је упутио лично писмо цару Фрањи Јосифу молећи га за помиловање. У том тренутку било је најважније да се одложи извршење пресуде. Кључни потез тада вуку краљ Петар I и пуковник Драгутин Димитријевић Апис – доносе одлуку да Бечу понуде размену. За мајку и кћерку понудили су четворицу аустроугарских генералштабних официра који су заробљени током Церске и Колубарске битке. Понуда, поднета након притисака с више страна света, прихваћена је.  Обавештајци су брзо уговорили детаље. Свако ће довести своје заробљенике до границе Румуније где ће обавити размену. У тренутку када су напуштале војни затвор у Загребу, где су сваког дана са тамничког прозора гледале већ спремна вешала на којима су се љуљале омче, пришао им је пуковник, државни тужилац. Уместо да им пружи руку, искористио је последњу прилику да упути злобне речи:
   „Ја дубоко жалим што нисам могао да видим како се затеже омча око два тако бела врата”.



гром судбине тридесет лета касније, 1943. године, Иванку Михајловић удату Краков поново је отела иста врста људи. У Загребу је одведена у ћелију пуну младих српских жена и девојака осуђених на смрт, које су сваког дана мучиле Павелићеве усташе. Иванка је била мета због свог мужа Станислава Кракова који је као близак сарадник квинслиншке владе Милана Недића у Београду, свакодневно водио борбу да се пажња Немаца скрене на злочине Усташких власти.
   Ова узбудљива епизода из времена Првог светског рата била је потпуно непозната нашој јавности све док није објављено дело „Живот човека на Балкану” – аутобиографија Станислава Кракова.
   Овај изузетан писац, новинар и филмски редитељ чије је дело, због сарадње са четницима и владом Милана Недића после Другог светског рата избрисано из јавног сећања, успео је да, опет преко размене заробљеника, Иванку спасе из усташког затвора. Детаље друге спасоносне размене Краков није забележио пошто је пре завршетка аутобиографије преминуо у Женеви, 1968. године.



Аутор: 
В. Јовановић
Илустровао: 
Милан Ристић
број: