3320 25. 9. 2015.
Живот је бајка – Антоњин Дворжак
СЛОВЕН У
Славни чешки композитор толико је био опчињен музиком америчких црнаца, да га данас сматрају једним од првих музичара који је пронео славу музике која је касније названа џезом 
ада је амерички редитељ и сликар Жан Негулеску 1946. године режирао драму са музичко-љубавним заплетом, филм је насловио „Хумореска”. Драма са Џоаном Крафорд и Џоном Гарфилдом у главним улогама узела је наслов надалеко чувене композиције, настале 1894. године. Аутор тог славног дела био је Антоњин Дворжак (1841–1904), чешки композитор. Није нимало чудно што се редитељ одлучио да у америчком филму користи музику једног европског, словенског аутора. Јер, Дворжак је као музичар који је 1892. године дошао у Нови свет да буде директор Националног конзерваторијума у Њујорку оставио у Америци дубок уметнички траг. Али, утицај је био очито обостран, премда не одмах препознатљив. Романтизам са класичарским ставом и надахнућем који доноси музика америчких староседелаца и ритмовима које је први пут чуо у Њујорку почетком деведесетих година 19. столећа учиниле су Дворжаково дело врло упечатљивим.Иначе, Дворжакову музику филмски редитељи једноставно су обожавали. У досадашњој историји кинематографије, његове композиције представљале су подлогу за више од стотину филмова! Тако је постао део не само светске музичке, већ и филмске, а пре свега, холивудске баштине.
Несуђени месар
Али, вратимо се музичару кога Негулеску није могао да сретне за живота. Дуго је важило уверење да је Антоњин Дворжак, рођен 8. септембра 1841. године у селу Нелахозевес, двадесет пет километара од Прага, једва умакао тужној судбини да постане месар. Наиме, његов отац био је сеоски месар. Осим тога, поседовао је и гостионицу. Новија историја музике пориче такав след догађаја. Франтишек Дворжак, Антоњинов отац, читавог живота желео је да и сам буде музичар. То му је изгледа напослетку и успело. Онда када је пропао као месар!
У време када се његов први син родио био је познат као одличан свирач цитре. А и поред чињенице што је био једини месар и гостионичар у крају, никако није успевао да састави крај са крајем. Био је сасвим непословног духа. Дечак је слух свакако наследио од оца, али је био упорнији и вреднији од њега. Вредноћа га је красила до краја живота. Радио је за петорицу. И у детињству, младости, као и у годинама зрелости.
Дакле, Антоњиново детињство било је срећно, али прилично напорно. Уживао је у кући која се налазила у срцу природе. Додуше, с прозора није могао да види дворац у близини, али је зато научио да воли возове. То је поред гајења голубова остала његова велика животна страст. Волео је возове, проучавао помно редове вожње и разгледао станице и локомотиве. Све што је било у вези са железницом опчињавало га је.
Слушао је оца како свира цитру, гледао посетиоце гостионице како у ритму словенских плесова играју. Истини за вољу, цитру је Франтишек научио да свира док је боравио у Бечу и Мађарској. У сваком случају, разни утицаји били су већ од почетка испреплетани. Антоњинов први музички учитељ био је црквени диригент. Он је подучавао и децу у школи. Тај човек – Јозеф Шпиц – био је нека врста чешког кантора, што је значило, и музичар, али и учитељ.
Композиторов родни дом подигнут је у 17. веку, али је здање захватио пожар када је будућем композитору било само годину дана. Отац га је у наручју понео у планину иза куће, како би спасао свог првенца. Али, кућа је убрзо обновљена у истом стилу каква је била и раније. С кровом од црвене опеке. У њој је живело неколико породица, у приземљу је била крчма.
Видевши да дечак показује занимање за музику, Франтишек Дворжак био је пресрећан. Најзад да неко оствари његов сан. И заиста, Антоњин је био врло вредан, а надасве упоран. И дуго му је било потребно да се докаже као музичар. Испоставило се да је месарска диплома коју је наводно стекао, заправо била превара биографа. Нека врста легенде која је намерно ширена. Никада није постојала озбиљна намера да он постане месар.
Анино да
Оно што је несумњива последица живота на селу, била је Дворжакова приврженост сеоском начину живота, надасве природи. Када је стекао углед и новац, одмах је, југозападно од Прага, купио кућу и тамо проводио слободно време. А током боравка у Америци никада није био толико срећан у Њујорку, као што је био у Ајови, где је у месташцу Спилвил провео читаво лето 1893. године. Иако ту није остао дуго, извесно је да је то за њега било најсрећније „америчко” време.Током дечаштва, Антоњин је научио да свира и виолину и оргуље. Свима је био помало смешан, јер је још као дечак неговао врло амбициозне планове поводом своје велике будућности. Додуше, требало је да прође још много времена да би иједно његово дело било изведено. Када су „Словенске игре”, уз несебичну помоћ Јоханеса Брамса, најзад штампане у Берлину, могао је да одахне. У Британији је постао познат као права музичка звезда.
У „Вили Америка” у центру Прага, од 1932. године, смештен је Музеј Антоњина Дворжака. Осим личних ствари, намештаја, докумената, фотографија и слика, ту су сачувана и лична документа познатог композитора. Занимљиво је да се преко пута музеја налази психијатријска клиника у којој је живот окончао његов велики покровитељ и учитељ – композитор Беџих Сметана. Међу документима се налазе и крштеница и венчаница. Наиме, када се настанио у Прагу 1859. године, а пре него што ће почети да свира у оркестру, Дворжак је као сиромашни музичар почео да подучава музику по угледним прашким породицама. Једна од таквих била је и фамилија господина Чермака, познатог прашког златара. Он је имао две кћерке, Јозефину и Ану. Извесно је да је 1865. године, двадесетчетворогодишњи Антоњин био страсно заљубљен у Јозефину, иначе глумицу. Али, она га је одбила! То се на известан начин, и очекивало. Оставила је и Праг и позориште и удала се за неког тајанственог грофа.
Тек осам година касније, када га је Сметана поставио за директора прашког Националног театра, усудио се да поново крочи у дом Чермакових. Антоњин се оженио с Јозефинином млађом сестром Аном. Тај је брак, по свој прилици, био веома срећан. Имали су деветоро деце.
Позив из Њујорка
Гостујући у Лондону, с успехом је дириговао извођењем своје кантате „Стабат Матер”. После тога, често је посећивао Енглеску и био награђен почасним докторатом у Кембриџу. Везе које је успоставио у Енглеској допринеле су да добије позив да посети Сједињене Америчке Државе, да предаје на Националном конзерваторијуму у Њујорку. Позвала га је богаташица Џанет Тербер која је у Њујорку основала и оперу и конзерваторијум. Тражила је угледног и плодотворног европског композитора који би могао да постане уметнички директор Националног конзерваторијума и надала се да ће такав уметник засновати оно што би могло да се назове америчком националном музиком. Међутим, преварила се.
Вредни Дворжак био је Словен од главе до пете. Упркос чињеници што га је привлачила америчка изворна култура, никада није постао амерички композитор. Носталгија га је раздирала. Враћао се све више и више чешким коренима. Ипак, био је директор Конзерваторијума у Њујорку од 1892. до 1895. године. Дворжак је с посебним задовољством слушао и уважавао традиционални афро-амерички спиритуал и учио компоновању и обојене студенте, једнако као и белце.
Управо за време боравка у Њујорку, настала је његова најпознатија симфонија, Девета симфонија позната као „Из Новог света”. Концерт за чело Виктора Херберта надахнуо је Дворжака да и сам напише концерт за исти инструмент (1895). То дело сматра се једним од најлепших концерт за виолончело у музичкој историји.
Напослетку се вратио у Праг. Године 1901. ступио је на место директора Прашког конзерваторијума. Претходно је постао члан Чешке академије науке и уметности. Ту је остао до смрти, 1. маја 1904. године. Занимљиво, умро је готово сиромашан. Испоставило се да је у том погледу веома личио на оца. Није успевао да руководи новцем ни зарадама. Своје вредне композиције продавао је за безначајне суме новца.
Смрт Антоњина Дворжака, од последица можданог удара, после петонедељног боловања, испраћена је у Чешкој уз неслућене изливе жалости, али и уз велику помпу. Била је то права државничка сахрана која је водила до гробља у Вишеграду где и данас почива један од оснивача чешке националне школе музике. Сахрањен је поред свог пријатеља и учитеља Беџиха Сметане. Осим многобројних грађана, последњем испраћају присуствовали су људи који су били врло важни за културу Чешке, али и политичари. Док је поворка пролазила са терасе Националног театра, чули су се тонови „Реквијема”.
Познато је да је Дворжакова музика у великој мери надахнута чешким и словенским народним обичајима, али ретко се помиње одређена збирка балада чешког романтичара Карела Јаромира Ербена (1811–1870), која га је посебно надахнула. Реч је о збирци „Букет цвећа” (Kytice), која је препуна мотива из чешког фолклора, народних веровања и митолошких бића. Помало застрашујуће баладе, у којима се појављују вампири, вилењаци водењаци, духови и зле виле, препуне су поетске снаге народног мита. Монументалност и патос ових балада јасно одзвања у Дворжаковим композицијама.
Злокобни акорди
Као што је композитора надахнула романтичарска поезија, тако је касније Дворжаков живот постао надахнуће једном чешком писцу. Јосеф Шкворецки (1924–2012), који је већи део написао у емиграцији, био је надахнут Дворжаковим боравком у Америци од 1892. до 1895. године, . Роман „Scherzo capriccioso” (Торонто, 1984; Праг, 1991) има и поднаслов „Весели сан о Дворжаку”. Шкворецки је дуго сакупљао материјал за овај роман, тако да се описано раздобље Дворжаковог живота у великој мери ослања на документарну и архивску грађу. Ипак, није реч о научној монографији, већ о ауторској фикцији надахнутој догађајима из живота великог композитора.
На узбудљив начин читалац сазнаје мање познате детаље из Дворжаковог живота. Његов однос са женом Аном и њеном сестром Јосефином, са ћерком Отилком (која се, попут своје тетке, двоумила између два мушкарца), или с америчким меценама и уметницима тога времена. Шкворецки чак храбро подржава тезу да је композитор био надахнут народном музиком америчких Црнаца и да је то један од кључних чинилаца светске промоције америчког џеза! Прави весник џеза.
Да утицајима нема краја, сведочи и чињеница да је роман „Scherzo capriccioso” подстакао и писца М. Иванова да напише своју верзију Дворжаковог боравка у Америци у књизи „Нови свет”, као и писца Зденека Малера за роман „Спиритуалност белог човека” (1990).
И док је Дворжакова музика пленила, као што је то случај и данас, славни књижевник, нобеловац и музички критичар Џорџ Бернард Шо, гајио је, у најмању руку, неповерљивост наспрам Дворжаковог опуса. Године 1892. о његовом „Реквијему”, изведеном у Енглеској, написао је, између осталог, и ово:
„Ништа ме није могло присилити да поново чујем Дворжаков 'Реквијем', изведен прошле недеље у 'Алберт холу', пошто казна за одсутност није обухватала и смртну. А ја бих пре умро него поновио раније покушаје које сам направио, да то још једном одседим. Тешко је разумети расположење уметника који у данашње време седне да напише 'Реквијем' ни због чега. Човек може да замисли погребника који то спремно чини. Али зашто би се музичар тако понизио за рачун сензационализма и сујеверја? Када чујем Дворжакове злокобне акорде у сординованим корнетима који се завршавају језивим треском там-тама, осећам се тачно тако као да је подигао увис лобању са упаљеном свећом у њој, само да би ме заплашио!”
Аутор:
Мирјана Огњановић - Пријавите се или се региструјте да бисте слали коментаре
