3320 25. 9. 2015.
Ко је Светислав Јовановић
СЛИКАР
Код нас мало познати брат славног Паје у Француској је био изузетно омиљен, и као уметник и као спортиста
едног летњег дана 1882. године у посету Стевану, оцу чувеног сликара Паје Јовановића, изненада је дошао рођак Мита. Крепка, отресита старина у кругу породице био је познат по подвизима из српско-турских ратова. У богатој народној ношњи са неизбежним ножевима, кубурама и јатаганима о појасу, попут старог гуслара приповедао је о херојским победама и славној прошлости. Занет причом, није ни приметио када му је Стеванов несташни син Иво из силава извукао јатаган и почео њим да маше по кући. Стари, али још хитри Мита га је сустигао, ухватио за руку у којој је био јатаган и привио уз себе. Онда је Стевану рекао да узме други јатаган, јер је време да дечаку дају први час из мачевања.
Овај догађај забележио је најстарији Стеванов син Паја, који ће од овог догађаја убрзо направити чувену слику „Мачевање” или „Учи деда свог унука мачевању”. Нико од присутних није ни слутио да ће мачевање и сликарство одредити судбину другом Стевановом детету – Светиславу Јовановићу.
Заједно у атељеу
Светислав Јовановић рођен је 15. марта 1861. као друго од осморо деце у породици вршачког фотографа Стевана Јовановића. Гимназију је завршио у Бечу, где је и почео студије сликарства. Наставио је да се усавршава 1879. године у Петрограду, а окончао их је с навршених двадесет година у Паризу, у атељеу сликара Бонеа и на академији Жилијан (Julian). Већи део живота провео је у Паризу, у коме је са дужим и краћим прекидима живео близу педесет година. Међутим, кључно раздобље у младости за Светислава био је боравак у Минхену, где је пет година провео сликајући у атељеу свог брата Паје Јовановића, који је већ тада био међународно признати сликар. Тада је, посматрајући Пајине оријенталне композиције, до те мере усавршио технику да је готово у потпуности ушао у братовљев сликарски потез. Да би се ипак разликовао од брата Паје, најчешће је слике потписивао у француској транскрипцији презимена Јовановић као Sv. Ivanovitch. Чини се да је мало недостајало да и он крене стопама старијег брата, да га игром судбине живот није одвео у Париз.
''Оријенталка'', 1905 - 1910.
Почеци Светислава Јовановића нису текли безбрижно. Опстати у водећој културној и уметничкој метрополи није било нимало лако, нарочито за младог сликара који је крајем 19. века долазио из аустроугарске провинције. Упркос тешком животу и у сталној материјалној оскудици, Светислав не посустаје и користи сваку прилику да покаже свој рад. Трачак наде дошао је у правом тренутку. Пиви де Шаван, познати француски сликар и председник жирија Друштва француских уметника, обавештава га да је његова слика под називом Le soir („Вече”) примљена на изложбу париског Салона 1890. године. Већ следеће године трајно се настањује у Паризу и од тада почиње његов успон. Из друштва сиромашних уметника с Монмартра прешао је у виђеније уметничке кругове, што му је била улазница за најотменије француско друштво тог времена.
У српском павиљону
Пун полета и жеље да се докаже, Светислав за кратко време стиче наклоност француске ликовне критике, која му је за изузетно педантно сликане минијатуре у емајлу, рађене по рецептури старих мајстора, изрекла низ ласкавих оцена. Упоредо с њима, Светислав је по угледу на брата Пају сликао и оријенталне композиције и сцене из живота народа на Балкану, које је публика нарочито ценила и волела.
----------------
ТРИ МУСКЕТАРА
Ако би се за познату београдску породицу Илић рекло да је изнедрила такве песничке величине као што су били Војислав, Милутин и Драгутин Илић, онда би за вршачку породицу Јовановић с правом могло да се каже да је била прави расадник сликарских и фотографских талената какви су били Павле-Паја, Светислав и Милан Јовановић.
Најславнији, уједно и најдуговечнији, био је најстарији Паја. Живео је 98 година, од тога већи део у иностранству, у Бечу, где је умро 1957. године. До данас је најмлађи академик у историји САНУ, јер је примљен са мање од тридесет година. Уједно је и незванични рекордер по броју уметничких дела, за које се ни данас не зна колико их је.
Други по реду, Светислав, био је сликар и фотограф који по даровитости није нимало заостајао за познатијим братом Пајом. Живео је 72 године, а највећи део живота провео је, као и Паја, у иностранству, у Паризу, где је и умро 1933. године. Био је познатији у Француској него у Србији и Краљевини Југославији и то не само као сликар, него и као врхунски мачевалац, носилац неколико шампионских титула у овој спортској вештини.
Трећи од Јовановића, Милан, један је од највећих српских фотографа. Живео је 81 годину и, за разлику од старије браће, највећи део живота провео је у Београду, где је имао у оно време најбољи фотографски студио, у кући која постоји и данас, на месту некадашњег биоскопа „Звезда” у Улици краља Милана. Био је дворски фотограф под Обреновићима и Карађорђевићима, као и врхунски фотограф-портретиста који је овековечио готово све познатије и виђеније личности у Србији крајем 19. и почетком 20. века. Бавио се и сликарством, али је у историји остао забележен као велики мајстор фотографије.
----------------
Колико је у томе био заиста добар и колико је њима већ тада био дорастао старијем брату, потврђују Светислављева дела која су Парижани могли да виде на изложбама Салона током прве и друге деценије 20. века. Тако су посетиоци Салона 1905. године застајали у великом броју пред сликом Светислава Јовановића на којој је био приказан прекаљени албански ратник на стражи с пушком преко рамена и запаљеним чибуком у устима. Успех с тим и сличним делима допринео је да критика у његовим сликама препозна једног „финог Делакроа”.
У размаку од свега неколико година дела излагана на салонима постижу завидну популарност, чак га поједини пореде са славним Де Латуром. С друге стране, његова дела позната су и српској јавности преко репродукција у ондашњој штампи попут „Нове Искре”, „Орла”, „Бранковог кола”... Слику под називом „Растанак Црногорца са својом женом пред полазак у бој” поклонио је 1892. године Народном музеју, али је она током Првог светског рата, нажалост, нестала и њена судбина остала је до данас непозната.
На Великој светској изложби у Паризу 1900. године излагао је у српском павиљону, заједно с делима брата Паје и других сликара из краљевине Србије, попут Стеве Тодоровића, Леона Коена, Марка Мурата, Петра Раносовића, Пашка Вучетића, Бете и Ристе Вукановић и других.
Фини Делакроа
''Ашиковање'', 1901.
У отменим париским круговима Светислав Јовановић био је на гласу и као изузетан портретиста, уметник кога су радо бирали за дружење и портретисање. У повећој галерији портрета која се данас претежно налази у иностранству постоји дело које даје праву слику Светислава Јовановића – његов изузетан Аутопортрет из 1921. године. Себе је приказао пред штафелајем, с палетом и кичицом у рукама, али обучен нетипично за једног сликара – у мачевалском оделу. Том истом десном руком с којом је финим, нежним бојама оживљавао источњачке пределе и живописне ликове људи Балкана и Оријента и с којом је вешто успевао да проникне у карактере савременика које је портретисао, Светислав је непогрешиво баратао сабљом и то тако добро да му у овој борилачкој вештини готово није било премца. Ако је дар за сликарство наследио од оца Стевана, онда је по борилачком духу и љубави према мачевању у потпуности личио на рођака Миту. Као мачевалац освојио је мноштво титула у Паризу, посебно 1904. и 1907. године, што је његовог биографа Гастона Ренана подстакло да га сврста у најславније мачеваоце света („Стотине побеђених испустиле су оружје под његовим ударцем”, записао је Ренан). Часопис „Оружје” (Les Armes) из 1908. године сврстава га у ред највећих мачевалаца и шампиона попут Бода, Лана или Бурсеа. Колики је углед уживао као спортиста говори податак да је, иако странац, изабран за председника најјачег мачевалског клуба у Француској, Париског клуба. Један од његових најближих пријатеља био је и син председника Француске Садик Карно, као и прогнани генерал Буланже, који се са Светиславом дописивао до последњих тренутака. Председник Француске Думерг одликовао га је 1929. године орденом Легије части.
Међу великанима
Светислава Јовановића познавали су и с њим се дружили не само Парижани и Французи, него и Немци, Шпанци, Енглези, Американци и многи други. Они који су га ближе познавали истицали су да је био прави Парижанин, отменог држања, духовит и да је по свему личио на типичног париског „causera”. Ипак, није заборавио порекло.
''Полазак у лов'', 1899.
После Првог светског рата окупио је и водио Југословенску колонију у Паризу, на чијем челу је био од 1928. све до смрти. Помагао је многим земљацима који су долазили у Париз. За заслуге на пољу сликарства и друштвеног рада одликован је Орденом белог орла и Орденом Светог Саве. Иако је као сликар био помало у сенци свог великог брата, његова дела говоре у прилог томе да није много заостајао за њим. Из скромности, о својим сликама ретко је говорио, али је у свакој прилици с много љубави и дивљења говорио о свом брату Паји Јовановићу. Дирљив пример братске љубави негован је све до последњих тренутака живота Светислава Јовановића, кога је у болесног у постељи неговао управо брат Паја.
Сахрањен је 1933. године, уз све државне почасти, на париском Пер Лашезу, једном од најпознатијих гробаља на свету на коме је сахрањен велики број познатих личности.
Аутор:
Петар Петровић - Пријавите се или се региструјте да бисте слали коментаре
