3320 25. 9. 2015.
Кад зарате песници
СЛАВУЈ ПРОТИВ ЗМАЈА
Скандал је попримио размере пожара у српској књижевности. Уместо да, како је то уобичајено, одржи лепо пригодно слово о стваралаштву Јована Јовановића, Лаза Костић је почео да објашњава зашто је Змај лош песник...Тај 23. новембар 1899. године далеко је надмашио очекивања и од једног обичног, иако свечаног дана, претворио се у необичну ујдурму о којој ће писати генерације књижевних критичара и стваралаца. Ево ни данас тај давни датум није престао да буде занимљив. Слушаоци на свечаној седници Одбора Матице српске дошли су тог дана да чују свечани говор поводом педесетогодишњице стваралаштва омиљеног, много хваљеног песника Јована Јовановића Змаја. Такви јубилеји прилика су да се и много слабијим ствараоцима прогледа кроз прсте, ако ништа друго, а оно бар због година које су претоварили „преко пера” бавећи се књижевним радом.
Говорник који је држао беседу ништа мање познат, такође песник на гласу и Змајев знанац, Лаза Костић. Прави угођај за књижевне сладокусце. Како је касније о том догађају причао сам Костић, он није имао унапред припремљен говор. На свечаност је понео књигу Змајевих „Певанија” и, окрећући листове, почео је да објашњава публици зашто је он лош песник! Било је ту и похвала, али покуде су за уши тадашње књижевне публике биле страшне и богохулне, па је Лаза прекинут уз гласно негодовање, не стигавши да искаже све што је хтео о Змајевој поезији.
Уследила је оштра реакција: одмах сутрадан извештај у „Бранковом колу” о скандалозном држању млађег песника, опаске да је сујетан, завидан на старијег „колегу”, осветољубив.
„То је јамачно први случај у историји књижевности света да књижевно друштво замоли једног свога члана да говори свечан говор у славу другог члана, свог друга, па да га ради тога мора укорити”, сликовито је тај догађај описао сам Лаза Костић, „човек који срамоти нацију”, како су га назвале тадашње новине. Општа покуда сручила се на Лазину главу, али он се није предавао. Жељан да се објасни са свима, сео је да свој говор преточи у књигу и детаљно објасни шта је хтео да каже.
И настала је обимна књига „О Јовану Јовановићу Змају (Змајови), његовом певању, мишљењу и писању и његовом добу”, названа краће „Књига о Змају”. Није било много више разумевања за то дело него за говор. Матица српска, од које је и добио задатак да одржи говор на свечаности и којој је Лаза понудио свој рукопис, одбила је да га штампа. Објавио га је о свом трошку у Сомбору 1902. године, а друго издање дело је доживело тек 1984. године.
„Једна ружна књига”, назвао је чувени Јован Скерлић, додајући да тај „испад” нимало не служи на част песнику. Да ли се Лаза Костић заиста обрукао нападајући Змаја, питамо се после више од сто година, хладне главе.
Киш-Јанош постаје „ала”
Основна Лазина поставка била је да Јована Јовановића Змаја одликује двострука природа, да у њему постоје две песничке личности: једна лирска, осећајна, која ствара песме вредне дивљења и места на самом врху српске поезије, друга склона политизирању, празном родољубљу, лажним заносима, чији су стихови мале вредности. Једно је славуј, истанчани стваралац, који лети до песничких висина и мистичних заноса, друго је змај, громогласни декламатор празних фраза кога носи хук светине, пролазни занос политичких догађаја и „данас јесте сутра није” убеђења.
Славуј и змај боре се у Јовану Јовановићу, с тим што змај све више превладава својим грубим језиком и незграпним стиховима. Он се умешао славују у посао, покварио му „певаније”, уништио му лиричност и претворио га у дневнополитичког песника. Славуј пева о љубави, идеалној драгој, мистичној стварности, добродушној шали, змај позива на мач и крвопролиће, заједљиво се подсмехује, држи празне моралне лекције. „Створио га Бог да буде славуј, а он силом навалио да буде змај.” Толико је прионуо на тај посао, тврди Лаза, да је себи чак наденуо надимак неприкладан његовој људској и песничкој природи.
Добар познаник и пријатељ песников, Костић нас уверава да надимак, по коме и данашња деца знају чика-Јову, није наденут Јовану Јовановићу по шаљивом листу „Змај”, који је покренуо у Пешти 1864. године, већ да га је он сам пригрлио кад је почео насилно да мења своју песничку природу. До тада пријатељи су га звали Киш-Јанош, на мађарском Мали Јован, онако како су познаници, због ниског раста који је наследио и његов унук, звали Змајевог деду. Лаза се чуди откуд је њихов Киш постао Змај кад је то име тако необично за његову појаву и духовне одлике. „Зар онај омањи, вижљави, лепушкасти, милокрвни младић и – Змај”, зар „умиљати, духовити дружбеник”, „шаљивчина”, „спадало”, „доскакало”, „приклапало” да постане Змај, чуди се Лаза. Како је та „ала” преузела власт и над стваралаштвом умиљатог Киш-Јаноша, Лаза нам приказује у једној готово митској слици – Змај је прогутао славуја који се сакрио у његовом шупљем зубу и, кад чудовиште заспи, славуј побегне из његових уста и почне да пева, али кратко, само док се несносни змај не пробуди.
Силовање језика
Терајући даље у свом излагању, љубитељ кованица и велики мајстор речи направио је и необичну поделу Змајевих песама на змајевке, славујанке, стармалке, омиљенице. Царство славујанки су песме сабране у „Ђулићима” и „Ђулићима увеоцима”, с малим мешањем змајевитог певања. Песме попут „Делија девојка”, где Змај приказује идеал Српкиње коју Лаза назива наџакбабом и прзницом, оне настале поводом конкретних догађаја, попут „Светске крпе” или „Милостивој Европи”, сврстава у змајевке. „Тихо ноћи” или „Дед и унук” су народне омиљенице за које Костић не види разлог зашто су толико омиљене и доказује нам да су далеко од Змајевих најбољих песама. Кад су на ред дошле и чувене Змајеве дечје песме, о којима Костић нема баш лепо мишљење, Лаза уводи и трећу врсту песама – стармалке – тврдећи да је песник у уста деце стављао речи и мисли које нису својствене природи малишана.
Дуго се Лаза забављао Змајевим омашкама у језику доказујући да је песник из лењости и ради стиха и риме преправљао језик по властитом нахођењу. Замера му незграпно скраћивање речи (браћам’ њеним), погрешне граматичке облике (Растио је мали Јова, Ко што расте деца мазна), мешање народних говора, погрешну употребу речи... Слободан Јовановић приметио је, у студији написаној годину дана по објављивању „Књиге о Змају”, да се две трећине Костићевих замерки у змајевкама односе на језик. Занимљиво је да каснији књижевни критичари нису имали много више разумевања за Лазин песнички језик, као што ни он није имао за Змајев, да су му чак упућивали истоветне критике да је због риме мењао облик речи. „Зевс је код њега, ради слика са смеј, постао Зеј”, пише Скерлић оштро нападајући Лазину поезију. Костићеве језичке замерке многи каснији читаоци његове „Књиге о Змају” видели су као ситничавост, мада су додавали да су многе од њих на месту.
Много озбиљније критике претрпеће његова поставка о змају и славују. Песника чије је стваралаштво тако обимно и тематски разуђено тешко је поделити на само две личности. Змај је писао љубавне, породичне, дечје, родољубиве, сатиричне, шаљиве, пригодне песме. „Наш народ је у Змају имао песника који је умео да пева оно што су сви осећали – један за све”, пише о њему Милош Црњански.
У множини песама које је испевао нису све подједнако вредне, неке су писане на брзу руку, поводом каквог актуелног догађаја, „новинарске”, како су их проучаваоци назвали. Упркос томе, такву песничку природу каква је била Змајева тешко је ставити у Лазине оквире једног доброг песничког гласа, славуја, и једног лошег, змаја. Слободан Јовановић је можда био најближе истини кад је написао да је Лаза просто поделио песме на оне које се њему свиђају и назвао их славујанкама, док је оне које му се не допадају назвао змајевкама.
Два певидруга
Говор Лазе Костића на свечаној седници Матице српске, сачуван у извештајима у књижевним часописима као „највећа саблазан, као грдан пример разочараности, преварености, увређености и осрамоћености слушалаца”, одмах је добио тумачење као лични напад на песника чији је узрок Лазина сујета и жеља за осветом „славнијем песнику”. Костић се у „Књизи о Змају” бранио од таквих тумачења његових порива да критикује песничку величину свог „певидруга”, како га је назвао.
Успомена којом почиње историја односа Змаја и Костића тиче се Лазиних песничких почетака, 1857. године, кад му је уредник новосадске „Седмице” Ђорђе Поповић рекао да се „окане тог посла”. Преко Змајевог млађег брата Мите, Лазиног вршњака и познаника, Костић је по Змају послао Поповићу своју песму „Баук”, а онда још једну „буколику”. Заједно са Змајем отишао је до Поповића да види зашто његове песме нису објављене. Киш-Јанош и Поповић весело су се смејали његовим песничким покушајима, уредник „Седмице” очински му је поручио да то није за њега: „То вам је суд на вашу поезију, од сада па до века.”
Иако његов „презмајски заштитник”, јер тада још није добио надимак Змај, није стао на његову страну, мада су њихови односи имали успоне и падове, Лаза жели да нас увери да су несугласице превазиђене пре оног 23. новембра и његовог говора. Тачно је да се Змајова наљутио на њега што је часопису „Дело” послао своју песму написану поводом годишњице смрти Војислава Илића „Прерано” уз пропратно писамце да чика-Јова Змај није хтео да је штампа у Војислављевој „Споменици”. Али, после тога чешће су се састајали у Београду где му се Змај пријатељски жалио да га у том великом граду нико не гледа, да га се клоне некадашњи пријатељи. Истина је и да га је Змајова нагрдио 1897. године, кад се кандидовао на Карловачком сабору као кандидат клерикалне партије, стиховима:
„Бежим из јата старих другова / И тражим друштво јејина сова. / Знам да ме народ бирати неће, / Ал мене ипак Мефисто креће.”
Међутим, ни годину дана касније, Змај му је честитао јубилеј, четрдесет година стваралаштва, а после се састао с њим у Загребу, „својски и свесрдно, као икад”. Неспоразуми су изглађени, уверава нас Лаза. Ни тадашњи ни данашњи читаоци „Књиге о Змају” нису баш убеђени да је заиста тако. Змај о коме читамо у Костићевој обимној монографији веома се разликује од уобичајене представе о њему као о добродушном, моралном, принципијелном лекару и породичном човеку кога живот нимало није штедео и донео му велику трагедију да у свега неколико година изгуби све чланове породице.
Клевета или...
У својим запажањима и сећањима, Лаза нам га описује као сујетног, замерљивог, на тренутке бескарактерног. Преноси нам речи романописца Јакова Игњатовића с једне од књижевних седељки у кафани „Код Пере Камиле” да Змајова избегава њихово друштво јер више воли бирцузе у којима ће му полусвет ласкати, хвалити и славити његову величину. Пишући о његовим родољубивим песмама, позивању на бој за слободу и одбрану отаџбине, Лаза се неколико пута осврће на то да Змајова ни словца није испевао о бици код Сливнице 1885. године, кад су Бугари поразили Србе, а опевао је, иначе, готово сваки, па и сасвим незнатни, политички догађај. Позивао је на бој, али сам није учествовао у ранијем српско-турском рату, чак ни као лекар, опомиње Костић.
Сличну замерку имаће и Павле Поповић, с тим што се он томе неће толико често ни с толико заједљивости враћати као Лаза Костић. Он ће тек, поводом једног „ђулића”, навести да „читаоцу који је обавештен о Змајевом држању у рату 1876, не може бити пријатно кад нађе његово хвастање како ће, кад дође време, погинути за слободу”, уз ограђивање да би Змајево држање у рату требало подробније проучити. Далеко тежа Лазина оптужба је она о песниковом ставу после „Туцинданске трагедије”.
На тај црквени празник, 1889. године, Јаша Томић, због увреде на рачун његове жене, убио је познатог новосадског политичара и новинара Мишу Димитријевића. Лаза сведочи да је Змајова, наводно, жалио што убица, који је бранио част своје породице, неправедно тамнује, да није дошао ни на сахрану ни на парастос Миши Димитријевићу, једном речју да је стао на страну убице. Змај у монографији Лазе Костића нема готово ниједну добру особину.
Сликајући његов портрет, Костић се не либи ни да га отворено вређа, па не чуди што су после читања таквог дела многи проучаваоци извукли закључак да је Лазина намера била да га просто оклевета, да „демистификује” љубимца народа, наружи добру представу о њему. Тешко да један о другом тако пишу „певидрузи” који су раскрстили с личним размирицама и неспоразумима. Изненадиће се појединим деловима монографије и обожаваоци Змаја, али ни љубитељима Лазе Костића неће бити свеједно кад прочитају како је љуто знао да ошине најобразованији песник своје генерације.
Луде главе
„То није ни јава ни сан, то није ни свест ни занос, то је неки сутон у очи заноса, кад свесна јава прелази у песнички занос.” Није тешко у овим речима, које описују тренутак стварања песме, препознати песника „Међу јавом и мед сном” – оног Лазу Костића кога знамо из школских читанки. Ма колико нам ти редови изгледали далеко од оних заједљивих опаски, и даље говоримо о „Књизи о Змају” јер у то необично дело стала је и поетика Лазе Костића, његова схватања о настанку песме, песничком заносу и надахнућу, уделу разума и осећаја у стварању песме. „Мали Јован” ипак је био довољно велики да у причу о његовом песништву стану и овакве мисли.
Подстакнут Змајевом поезијом да отвори расправу и на овакве теме, Костић излаже да песник, нарочито обдарени појединац, ствара у посебном стању. Занос му долази изненада, он не може вештачки да се изазове – а и он и Змај знају то врло добро. Лаза ће подсетити свог песничког друга како су узалуд Стеван Каћански и њих двојица покушавали да спевају химну о стогодишњици смрти Саве Текелије, мучили се целу ноћ – али занос није долазио. Кад дође тренутак стварања, „мала, ситна мисао може се учинити велика, снажна као муња”, она ће засенити „умне очи песникове”, али то не значи да песник ствара без удела разума. Он ће то стање у сећању поновити кад занос прође, уз помоћ својих „умних очију”. Јасније је сада зашто је песник који овако описује настанак уметничког дела тако много замерао Змају што потеже за свакодневним, политичким догађајима – за поезију која се ствара „међу јавом и мед сном”, ништавним.
Коначно, „Књига о Змају” није само обрачун са „змајевањем” некадашњег Киш-Јаноша, него и с књижевном публиком која нема много разумевања за истинску поезију, новим књижевним тежњама које најављују да је „прошло време кад се на песника сматрало као на створење обдарено божанском силом која ’ствара’ све што му дође у усијану главу”, како је писао Светозар Марковић. То је обрачун с младалачким идеалима једне генерације која је хтела да мења друштво, коначно, у неку руку, то је обрачун Лазин и са самим собом. Кад пише о омаленом списку претплатника за Змајеву прву књигу „Снохватица”, наводи како је песник имао врло мало или нимало претплатника из тада највећих градова, културних центара, како су се многи пријавили само да би им име освануло међу претплатницима, не говори ли Лаза и о положају песника уопште.
Својим „тужним примером” поучава га да се окане политике јер му ништа добро неће донети, као што није донела ни њему. Помиње, онако узгред, да је и његову поезију „окрпио” уважени професор и велики књижевни критичар Љубомир Недић. Нема много разумевања за песнике, рекло би се. Уз то, суморно расположење прати Лазу Костића.
У тим последњим годинама живота, пише Миодраг Павловић, оптерећује га „материјална зависност у бесадржајном браку” с богатом Јулком Паланачки, недовољно књижевне славе, срозан положај у друштву у коме је некад заузимао високе положаје.
„Истовремено приказујући се у свом социјалном амбијенту као човек с натприродним компетенцијама, он укорева средину што те његове посебне прерогативе не признаје: разлог за најдубљи разлаз човека и песника с његовом околином”, закључује Павловић. Такав човек спреман је да се разиђе и с некадашњим пријатељем, публиком и критичарима који га воле и цене, друштвом које га прославља.
***
О Змају, прелепим, ванвременим славујанкама, много лошијим, па понекад и промашеним змајеницама, књижевном друговању, прохујалим временима и новом добу, мукама с претплатницима и издавањем збирке, песничком заносу и политичким промашајима, о свему томе стигао је да нам понешто исприча у „Књизи о Змају” Лаза Костић. Хоћемо ли мање волети Змајеве песме после Лазине критике – нећемо. Можда ћемо их само гледати мало другачијим очима. Хоћемо ли после заједљивих коментара и личних увреда мање волети разбарушеног Лазу Костића – опет нећемо. Можда ћемо га само гледати нешто другачијим очима.
ЛАЗА КОСТИЋ (1841–1910)
Дете из имућне породице, одбранио је докторат права 1866. године на Правном факултету у Пешти. Професор у новосадској гимназији, председник варошког суда, секретар министра Јована Ристића, предводник српске делегације на Берлинском конгресу, секретар српског посланства у Петрограду, новинар и уредник у Београду, блиски сарадник црногорског књаза Николе. А уз то „песник филозоф”, преводилац Шекспира, зналац грчког, латинског, немачког, француског, енглеског, руског и мађарског језика, аутор теоријских расправа из филозофије и естетике. Од свих наших романтичара највише пута хапшен, наводи Јован Деретић, једном чак оптужен за „велеиздају”, пред крај живота доживео је бројна оспоравања. Осиромашен, оженио се под старе дане богатом Јулком Паланачки. Од омиљеног омладинског песника постао је један од најомраженијих. „Заслужује докторску дисертацију однос двојице професора, Љубомира Недића и Богдана Поповића, према Лази Костићу, толико је тај однос пример како жеља за престижом и сујета одузимају људима моћ суђења. О Јовану Скерлићу треба већ сад рећи да у нашим историјама књижевности нема веће лудости, ни с више дрскости изречених речи, од оних које је тај несрећни човек написао о Лази Костићу”, пише Милан Кашанин. Дуг великом песнику вратиле су наредне генерације које су га сврстале у највеће ствараоце српског романтизма.
ЈОВАН ЈОВАНОВИЋ ЗМАЈ (1832–1904)
„Централна личност епохе романтизма”, песник „Ђулића” и „Ђулића увелака”, чувени дечији песник, лекар који од смрти није успео да отргне своје најмилије, вољену жену Ружу Личанин и њихово четворо деце, Мирка, Тијану, Саву и Смиљку. У срећном браку провео је десет година, до Ружине смрти, а поигравајући се с њеним именом својој збирци, која описује његову породичну срећу, дао је име „Ђулићи”, по ђулу, ружи. Написао је десетак књига поезије, покренуо више листова, сатиричних, књижевних, дечијих, од којих је можда најпознатији „Невен”, који је уређивао од 1880. године до смрти. Последње године живота провео је у Сремској Каменици, где је и умро и сахрањен. „Он је испунио својом поезијом пола века Српства, па у великој лепоти сремској, и тишини зимској, мирно почива”, написао је Милош Црњански поводом стогодишњице Змајевог рођења.
Аутор:
Ј. Чалија
Илустровао:
Тихомир Челановић - Пријавите се или се региструјте да бисте слали коментаре
