3320 25. 9. 2015.
Формула 1 Старог света
СЛАВА ИЗА
Гај Апулеј Диокле, најпознатији возар коњских трка у римском тркалишту био је један од најимућнијих људи свога доба и сигурно најбогатији спортиста свих времена
а самом почетку „Рим је већ био толико моћан”, записао је Тит Ливије „да је могао да води рат против било којег од суседних народа”. Дружина коју је окупио оснивач града Ромул састојала се искључиво од мушкараца, па се чинило да ће та њихова моћ трајати само једно поколење. Сви околни народи одбили су да се ороде с људима из новог града, плашећи се за своју безбедност. Ромул је због тога, вешто скривајући прави разлог, припремио свечане игре на које је, наизглед добронамерно, позвао све суседе. Међу онима који су се одазвали посебно се истицало мноштво Сабињана који су дошли заједно са женама и децом. Док су мушкарци били забављени догађајима на тркалишту двоколица, Ромулови следбеници неометано су отели младе Сабињанке и одвели их са собом. Ове девојке постале су против своје воље мајке првих Римљана. Тако је, захваљујући трци двоколица и нечасној подвали, настао један од најмоћнијих народа старине.Навијачко лудило
Римљани су од давнина, у за то веома погодној удолини између брежуљака Авентина и Палатина, приређивали различите свечаности, такмичења и трке двоколица. На том месту временом је изграђен највећи хиподром Старог света – Циркус Максимус. Историчар Дионисије из Халикарнаса забележио је да је то била задивљујућа грађевина и једна од најлепших у Риму. Циркус је био дугачак преко 620 и широк 140 метара. Заузимао је готово дванаест пута већу површину од оближњег Колосеума. Чиниле су га четири грађевинске целине: царцерес, дванаест преграда одакле су почињале трке; цавеа, вишеспратне трибине за публику; spatium, песком покривена арена дугачка 580 и широка 80 метара и euripus односно spina, низак зид који је пресецао две трећине дужине арене по средини.
НАВИЈАЧИ
Навијачка удружења (factiones) била су много више од групе занесењака повезаних истом страшћу. Имала су штале, коње, двоколице и сву осталу потребу опрему. Плаћала су и унајмљивала возаре, стотине ветеринара, одгајивача, тесара, ковача и другог помоћног особља. Навијачка удружења предводили су најискуснији возари за чије се постављање неретко залагао и сам цар. Зелени и Плави били су много омиљенији него Црвени и Бели, па су тако, на пример, Калигула, Нерон, Домицијан и Комод навијали за Зелене, док су Вителије и Каракала више волели Плаве. О простим навијачима је историчар Амијан Марцелин, не скривајући горку иронију, записао:
„Они живот проводе у вину, коцкању, борделима, уживању и представама; њихов храм, скупштина и врхунац свих њихових нада је Циркус Максимус. Тако се могу видети многе групе људи како се свађају доказујући да ће држава пропасти ако у предстојећој трци возар за кога сви навијају не излети први из преграде и не обиђе најближе metu са омађијаним коњима. Чим осване толико очекиван дан трка, док Сунце још не запече, сви у гомилама наврат-нанос журе, тако да претичу и саме двоколице које ће се тамо тркати. И многи од њих проводе бесане ноћи, растрзани бригама за исход трке”.
------------------------------------------„Они живот проводе у вину, коцкању, борделима, уживању и представама; њихов храм, скупштина и врхунац свих њихових нада је Циркус Максимус. Тако се могу видети многе групе људи како се свађају доказујући да ће држава пропасти ако у предстојећој трци возар за кога сви навијају не излети први из преграде и не обиђе најближе metu са омађијаним коњима. Чим осване толико очекиван дан трка, док Сунце још не запече, сви у гомилама наврат-нанос журе, тако да претичу и саме двоколице које ће се тамо тркати. И многи од њих проводе бесане ноћи, растрзани бригама за исход трке”.
На спини су се налазила бројна светилишта и жртвеници, статуе победника и божанстава. Њу су такође красила два обелиска донета из Египта. Први је поставио Октавијан у част победе над Марком Антонијем и Клеопатром, док је други у 4. веку подигао цар Констанције II (337–361). Овај обелиск виши од 32 метра данас се налази испред Латеранске цркве у Риму. На оба краја спине било је видно истакнуто седам сребрних делфина, односно на супротној страни једнак број великих сребрних јаја. Посебним механизмом они су спуштани након сваког круга трке двоколица, означавајући тако број преосталих.
Спорт али и политика
Тркама је, према Дионисију, присуствовало 150.000 гледалаца који су лако могли да дођу до својих седишта захваљујући бројним улазима. Плиније Старији описао је Циркус као „сасвим одговарајуће место за народ који је покорио цео свет”. Темељну реконструкцију извео је 103. године цар Трајан (98–117), када су, поред осталог, подигнуте три спрата високе камене трибине, а цела грађевина била украшена богатом мермерном фасадом. За разлику од Колосеума и градских позоришта, овде су само прва два реда седишта, podium, била намењена сенаторима, патрицијима и припадницима витешког сталежа – све остале редове неометано су попуњавали грађани и посетиоци Рима, мушкарци и жене заједно, што на другим местима није било уобичајено.
Игре су почињале парадом учесника коју су Римљани звали помпа. Светим путем, главном римском улицом, помпа се спуштала са Капитола на Форум, одакле је стизала до Циркуса. На челу параде ишли су младићи у напону снаге, обучени и опремљни као за бој. Били су подељени по класама, симболизујући тако војно и политичко уређење Рима. Следили су возари у двоколицама, возећи двопреге или четворопреге. Иза њих су ишли рвачи, бачаци копаља и тркачи праћени играчима и музичарима. Параду су завршавали свештеници који су носили статуе и приказе божанства.
Бродолом на сувом
Предвођена дародавцима и проређивачима игара помпа је улазила у Циркус кроз славолук на северозападној страни хиподрома. Десетине хиљада посматрача поздрављали су учеснике учтивим муком, мада је дужина поворке могла понекад да изазове стрпљење окупљених. Већина људи била је на трибинама још од претходне вечери, не би ли заузели што боља места. Хране, а поготову пића, било је у изобиљу па су свађе и туче биле уобичајене. Публика је падала у неку врсту заноса који су Римљани звали бес игара (furor circensis). Ово је био добро одабран назив за разобрученост коју су свечаности праћене играма и тркама будиле у људима.
Гледаоци су били подељени на навијачка удружења која су се разликовала по бојама – Црвени, Бели, Зелени и Плави. Супарништво међу удружењима било је велико и често је прелазило границе навијања. Као и данас, удружења навијача мешала су се у политику и имала су своје јавне и тајне покровитеље међу владарима и припадницима римске врхушке.
Када се једном приликом група ожалошћених окупила око погребне ломаче Феликса, возара двоколица страдалог на тркама, један од навијача Црвених у очајању се бацио у пламен. Његови другови из табора Црвених сматрали су да је погинуо часно и херојски. Навијачи Белих, Зелених и Плавих гласно су тврдили да је јадник био омамљен јаром и димом, па је зато нехотице упао у ватру, међу собом су се дошаптавали да бољи крај није ни заслужио.
Узде око појаса
Учесници прве трке заузимали су почетне положаје у некој од дванаест посебно направљених преграда, по шест лево и десно од славолука кроз који је помпа ушла у Циркус. Иако је преграда било више, у појединачној трци најчешће су учествовале само четири двоколице, за сваку боју по једна. У доба владавине цара Октавијана Августа (27. п. н. е.–14), 77 празника у години обележавано је приређивањем јавних игара, од којих је 17 дана било предвиђено за трке двоколица. Обично је пуштано (misssio) 10–12 трка дневно. Калигула (37–41) је овај број удвостручио, тако да је касније постало уобичајено да у играма дневно учествује готово стотину двоколица у 24 трке. Светоније Транквил сведочи да је цар Домицијан (81–96), у намери да у једном дану пусти чак стотину трка, наредио да се појединачна трка вози само пет кругова, али је ово пре био изузетак него ново правило. Један од сачуваних календара јавних догађаја из друге половине 4. века уредно је забележио најмање 66 празничних дана током којих су се одвијале свечаности увек праћене тркама двоколица.
На посебној лутрији извлачен је распоред двоколица по преградама за почетак трке. Пошто би се возари разместили, преграде су истовремено отваране механизмом који је подсећао на онај за катапулте. Знак за њихово отварање давао је приређивач игара који је из високо подигнуте руке испуштао бело платно (mappa). Сви возари морали су да се држе задате стазе све док не дођу до широке беле линије исцртане у равни с почетком спине. Тада је почињала права борба за што повољније место, оно најближе спини. Онај који се за њега изборио преваљивао је најкраће растојање и имао најбољу прилику за победу. Возари су управљали двоколицама користећи увежбану технику уравнотежавања телом. Узде су им биле везане око појаса, па су нагињањем у разним правцима управљали коњима. У једној руци држали су корбач, док су другом, према потреби, затезали узде.
Двоколице су биле лагане, с малим и једноставним точковима. Биле су тешке око 25 килограма и направљене за постизање што веће брзине. Предња страна била им је покривена кожом или платном које је штитило возара од каменчића који су излетали под коњским копитама. Велике и незграпне двоколице са оштрим сечивима која су штрчала на точковима обична су измишљотина настала у филмским студијима.
Сви возари носили су кратке тунике у бојама свога тима, кожне прслуке и кациге на главама. За појасом су имали затакнут закривљени нож, фалкс, којим су у случају незгоде пресецали узде и ослобађали се. Ове незгоде и судари причињавали су публици нарочито уживање. Возари су се зато разметали возећи бахато и безобзирно, намерно изазивајући сударе. Полукружно закривљени крајеви спине (meta) били су места где су се најчешће дешавале незгоде које су Римљани називали бродолом због сличности с ударом дрвеног корита брода о хрид. Да би у трку увели какав-такав ред и олакшали им улазак и излазак из опасне кривине, двоколице су на овим местима пратили посебни јахачи који су усмеравали запрегу и помагали возару.Просечна брзина двоколица била је око 35 километара на сат, мада су на правим деловима арене постизане и два пута веће брзине. Након десетак минута, односно седам кругова и превезених око пет километара, победник је био онај који је први прешао линију постављену наспрам главног светилишта које се налазило високо на трибинама наслоњеним на падину Палатина. Победу су најчешће односили они који су преузели вођство на почетку трке, далеко ређе они који су тактизирали.
Крај трке оглашаван је звуцима труба и победник је из руку судија добијао палмину грану, ловоров венац и новчану награду. Одговарајуће награде добијали су и возари који су као други и трећи стизали на циљ. Првак је потом обилазио победнички круг праћен клицањем публике, која је већ с нестрпљењем ишчекивала почетак наредне трке. Возари двоколица били су људи ниског порекла, робови, ослобођеници или странци. Бројне незгоде и повреде биле су свакодневица њиховог позива, па су и најумешнији живели кратко. Песник Марцијал овековечио је једног од њих следећим стиховима: „Зовем се Скорпије, слава сам тутњећег Циркуса, звезда римских овација и њихов кратковеки миљеник. Суђаје су, набрајајући не моје године, но моје победе, пресудиле да сам старац.” Скорпије је погинуо током трке не напунивши ни 30 година, постигавши упечатљивих 2048 победа.
Игра бројева
Најпознатији међу возарима имао је сасвим другачију судбину. Звао се Гај Апулеј Диокле и био је пореклом из Лузитаније, римске провинције која се налазила на западу данашњег Пиринејског полуострва. Он се 122. године појавио у арени Циркуса Максимуса као возар Белих. Прву победу однео је две године касније, с непуних 20 година. Неколико година успешно је возио за Зелене и Плаве, да би од 131. године до краја каријере побеђивао само за Црвене. Белима је донео 81, Плавима 205, Зеленима 216 и Црвенима чак 960 победа − укупно 1462 тријумфа. Чак 1064 победе задобио је возећи против најбољих возара друге три боје. Трке четворице одабраних публика је највише волела и оне су победнику доносиле најбогатије награде.
На споменику подигнутом Диоклу у част пише да је живео 42 године, 7 месеци и 23 дана, односно да је за око 24 године бављења тркама двоколица извезао укупно 4257 трка, освојивши поред осталог 861 награду за друго, односно 576 награда за треће место. У овој узбудљивој игри бројева највећи оставља читаоца без даха − Диокле је зарадио невероватних 35.863.120 сестерција. Колика је то сума у данашњем новцу није једноставно израчунати, али није немогуће направити одговарајуће поређење. Један од поузданијих финансијских података из времена врхунца Римског царства сведочи о новцу потребном за издржавање моћне ратне машинерије. Средином 2. века, када је живео Диокле, годишње издржавање једне легије заједно с помоћним трупама, укупно око 10.000 ратника, коштало је државну касу 14.000.000 сестерција. Како је тада Рим бранило 30 легија, укупна Диоклова зарада била је сасвим довољна да он сам месец дана издржава целокупну војску Римског царства!
Цео град у циркусу
Поређења ради, буџет копнене војске Сједињених Америчких Држава за 2014. годину износио је 129.711.000.000 долара. Дванаести део, односно онај одговарајући Диокловој заради, износи 10.809.250.000 долара. Најбоље плаћени возач Формуле 1, Фердинандо Алонсо, имао је прошле године 28.000.000 долара укупног прихода. Шпанац Алонсо морао би толико да зарађује наредних 386 година уколико би желео да достигне свог земљака и колегу из давне епохе. Гај Апулеј Диокле био је без сумње један од најимућнијих људи свога доба и извесно најбогатији спортиста свих времена.
| КОЊИ Коњи за трке пажљиво су одабирани, одгајани и обучавани па зато на такмичењима нису учествовали док не напуне пет година. Омиљене пасмине потицале су из Северне Африке, Шпаније, Кападокије и са Сицилије. Одатле су коњи допремани у Рим посебним бродовима, намењеним само за ту сврху. Двоколице су по правилу вукли пастуви, изузетно ретко кобиле. У четворопрегу су само два унутрашња коња везивана за руду двоколица. Два спољашња била су везана и вођена само уздама. Најважнији у запрези био је спољашњи леви коњ, који је био и најискуснији. Његов положај био је веома опасан јер је као најближи спини често трпео повреде. Пелагоније је у „Умећу ветерине” забележио да су најчешће повреде коња биле изазване ударом у камени зид спине, корбачем, прејаким потезањем узде или од удараца задобијених точковима двоколица. Поред свега, тркачки коњи имали су прилично дуге спортске каријере и често су били омиљенији од својих возара. Песник Марцијал зато је јетко запазио: „Марцијал је широм света познат. Зашто би ми на томе завидео? Ништа нисам више знан од коња Андрема!” |
Људска кошница Циркуса Максимуса била је место на коме се бежало од тешке и грубе свакодневице и где су владали драма и узбуђење који се готово нигде другде нијсу могли наћи. Због тога, након толиких векова, и даље истинито звучи стих песника Јувенала: „Цео Рим је данас у Циркусу”.
Аутор:
Никола Керавица - Пријавите се или се региструјте да бисте слали коментаре
