3320 25. 9. 2015.
Кад оне компонују
СКРАЈНУТЕ
Вековима су жене у музици биле тек надахнуће мушких уметника. Право да и саме компонују освајале су споро и мукотрпно
лога жене с друге стране инструмента била је, што се европске историје музике тиче, у најмању руку занемарљива. Уколико се вратимо у древно доба и његова стара предања, налазимо трагове стварања музике како код мушкараца тако и код жена. У многим митовима музика важи као посебан дар и средство за приближавање узвишеном. У старој Грчкој музику су стварале музе, богиње ритма и поезије, уметности и науке. Богиње попут Калиопе, која лепо пева, и Клио, која прича приче, својеврсни су одраз раних музичарки. Хетере су, с друге стране, биле интелектуално и музички образоване и бавиле су се узвишеном музиком за забаву аристократског грчког друштва.
Ћутање у цркви
Продором хришћанства у Европу, жене нису имале права да врше службу свештеница, те су им тако биле забрањене и музикално-култни обреди у јавности. Према речима које се приписују апостолу Павлу, „жена у цркви треба да ћути”. Божја служба извођена је уз музику коју су компоновали и изводили свештеници, што је значило спуштање рампе између хришћанске жене и музике. Свети Јероним Стридонски у својој посланици „Ad laetam” пише: „Девојка Божја мора такорећи да буде глува за инструменте. Не треба да зна зашто су справљене фрула, китара и цитра.”
Монахиње су једино у осамљеним женским манастирима могле да искажу музички дар и постигнућа. Тако је часна сестра Хилдегарде Бингенска (1098–1179) пленила визионарском музиком. Краљ Француске Одо Париски писао јој је 1148. године: „Прича се да те величају до неба, да ти је много тога поверено, да ствараш величанствене списе и откриваш нови стил певања...”
Била је позната по својим визијама, за које је тврдила да су божански надахнуте. Своја виђења описала је у великој трилогији, а због мрачног стила писања названа је „рајнска Сибила”.
Хилдегардин свет мисли и музике није замишљен и доживљен само као хармонија створених тонова, већ и као небеска хармонија и склад човекове унутрашњости. Њена музика, компонована за један или више женских гласова, имала је и лековита својства. „Ред врлина” (Ordo virtutum) врста је ораторијума који је прерадила и преточила у тонове из свог теолошког дела „Знати пут” (Scivias). Ова сценски изведена драма важи за прво сценско дело које је писала жена.
У модерно доба њено дело доживљава препород у популарној музици, као и у различитима струјама езотерије и њу ејџа. Ова надасве даровита жена, која је живела испред свог времена, оставила је трага не само у музици, већ и на политички и верски свет средњег века, као и на медицину и ботанику, списима о природи и лечењу. О њеном животу снимљен је 2009. године и филм „Визија” под редитељском палицом чувене немачке редитељке Маргарете фон Трота.
Мајка и домаћица
Током 16. века из италијанске ренесансе развио се у Европи нови идеал у односима између мушкарца и жене у племству и богатом грађанству. У Италији су тако настале нове слободе у погледу уметности. На дворовима у Северној Италији племкиње су свирале флауту, лауту или чембало, али и доводиле до савршенства своја певачка умећа. Како је компоновање и извођење било нераздвојиво, даме су се дичиле не само лирским, већ и музичким умећима. Тако су италијанске музичарке биле омиљене у читавој земљи. У другој половини 16. века образовала су се важна музичка средишта за жене у Енглеској и Француској.
У Немачкој се, пак, музицирање жена дуго сматрало непримереним, па чак и ласцивним. Тек је на пруском двору, у склопу великодушнијег васпитања, принцезама омогућено да компонују и добију макар кратко музичко образовање. Образовање је, пак, за девојке имало улогу побољшавања изгледа за удају.
|
111 УЗВИШЕНИХ
Наша композиторка Оливера Војна Нешић основала је 2003. године у Крагујевцу организацију „Жене и музика”, а 2011. године објавила први лексикон о српским композиторкама „Жене и музика у Србији” у издању италијанске фондације „Adkins Kiti” под покровитељством Унеска. Књига садржи 111 биографија композиторки које живе у Србији и ван ње. Поред већ поменутих, ту су и Јулијана Димитријевић, принцеза Персида Ненадовић Карађорђевић, припаднице генерације шездесетих Мирјана Живковић, Мирјана Шистек, композиторке рођене после Другог светског рата Ивана Стефановић, Катарина Миљковић, постмодернистичка композиторка Јасна Величковић, композиторке у свету позоришта и филма Нинета Аврамовић Лончар и Ирена Поповић Драговић. У потоњу групу спада и упечатљива ауторка осамдесетих година, чланица рок састава Екатарина Велика, Маргита Маги Стефановић (1959–2002). Компоновала је за представе „Мајка храброст”, „С оне стране дуге”, „Три сестре”.
 Композиторка Исидора Жебељан (1967), која се такође истакла у музици за позориште и филм, наш је најмлађи академик и творац више композиција, укључујући и опере „Две главе и девојка”, „Зора Д” и „Маратонци”. Ту су и сјајне Ања Ђорђевић, Наташа Богојевић и Ана Соколовић. Музику надахнуту народним мелодијама, које данас важе за праве музичке бисере, писала је и хармоникашица и композиторка Радојка Живковић, док је данас Биљана Биља Крстић неизоставно име на савременој сцени етно-поп музике. |
Како је даровитост тражила и извесну дозу самосвести, а нарочито друштвену подршку и признање, једино су жене из високог племства, које су биле музички образоване и по правилу долазиле из уметничких породица, могле успешно да компонују. Међутим, њихова даровитост није могла да добије широки одјек, будући да им је пут до каријере био закрчен и преусмераван на улогу мајке и домаћице. Могуће је да је такву судбину спутавања, након што је стасала за удају, доживела и Марија Ана Моцарт, сестра генијалног аустријског композитора, која је заједно с њим добијала часове клавира и ишла на турнеје, а касније и сама компоновала, како сазнајемо из њихове преписке.
Сестре у запећку
И у 19. веку изгледи да се жена јавно бави музиком нису били много бољи. И оно мало образованих жена које су јавно изводиле своја уметничка дела, морало је да се опрости од сцене уколико се удају за некога ко није уметник. Женино место било је у кући, а радити за новац важило је као табу и значило да мушкарац није у стању да прехрани породицу. Уосталом, опроштај од јавног живота сматран је и доказом љубави.
Деветнаести век био је век клавира. А њега су свирале кћерке из грађанских породица. За њих је подесна музика била салонска музика.
Један од најуспешнијих комада за клавир написала је тада двадесетдвогодишња Пољакиња, Текла Бадаршевска „Молитва једне девице”. Клавир је свирала и Фани Менделсон Хензл (1805–1847), сестра много познатијег Феликса, са којим је током одрастања била равноправни музички партнер. Како је потицала из имућне берлинске породице, могла је да се потпуно посвети компоновању. Међутим, њена дела нису нашла слушаоца. Или, како је то сама једном рекла: „Ниједан петао не кукириче за тим, нити било ко игра како ја свирам”. А да би музика уопште постојала, мора да има публику.
Фани и Феликс Менделсон, брат и сестра
Док је њен брат Феликс јавно наступао већ са девет година, а онда почео и да путује и упознаје се са знаним уметницима тога времена, то за Фани није долазило у обзир. Иако јој брат и отац нису дозвољавали да изводи своје композиције, то је није спречило да и даље ствара: писала је песме, дуете, терцете, квартете, две сонате за клавир, комаде за виолину и чело и много тога још. Иако њена музика никада није јавно заживела, имала је прилике да изводи Бетовенове, Моцартове, Бахове, али и сопствене композиције у баштенској сали родитељске куће у такозваној „приватној јавности”, облику окупљања који се развио у јеврејским круговима у првој половини века у Берлину. Након њене изненадне смрти, 1847. године, готово да ништа није било познато о њеном компоновању, све док из њене куће нотни материјали нису предати Берлинској градској библиотеци.
Муж и жена: Роберт и Клара Шуман, рад Едуарда Кајсера, 1847. године
Клара Шуман, рођена Вик (1819–1896), надалеко позната као изванредна пијанисткиња и композиторка, познавала је велика имена попут Гетеа, Паганинија, Листа, укључујући и многе композиторке свог времена. Од раног детињства добијала је часове клавира. На турнеју је као пијанисткиња кренула је већ са осам, а са девет година написала „Полонезу Оп. 1”. У једном писму упућеном Роберту Шуману, Клара је касније записала: „Путовање ми је досадило, жарко чезнем за миром. Радо бих компоновала, али овде никако не могу. Ујутру морам да вежбам, а увече до касно имамо посете, а тада је мој дух потпуно исцрпљен”. На крају је закључила: „Увек се тешим тиме да сам женско, а ми нисмо рођене да компонујемо.”
Након удаје за Роберта Шумана, у њој се јавила жеља да поново ствара, али како је Роберт Шуман написао у заједничком брачном дневнику „имати децу и мужа који увек живи у свету маште, не иде заједно са компоновањем”: за четрнаест година родила је осморо деце, али није могла да одустане од свог стваралачког ритма. Компоновала је песме, комаде за клавир и пунила европске дворане умилним звуцима. Након мужеве смрти није више компоновала, а на концертним путовањима представљала се као пијанисткиња, а не композиторка.
Мужевност за признање
Баш као што је Клара Шуман могла равноправно да стане уз раме не само свом мужу, већ и многим композиторима свога времена, тако је могла и француска композиторка Лили Буланже (1893–1918) са својим сународницима Дебисијем и Равелом. Нажалост, не дочекавши ни 25. рођендан, оставила је ипак велики траг на касније генерације композитора. У најдирљивија дела спада њена симфонија „Стара будистичка молитва” која осликава њен отклон ка вредностима као што су мир и срећа. Музика њене старије сестре Нађе Буланже (1887–1979) обележила је, пак, целу епоху, а трагови њених утицаја и данас се лако препознају.Жена која се по свему разликовала од композиторки свог времена била је Етел Смит (1858–1944). Није потицала из музичке породице, није се упуштала у педагошки рад, нити је писала комаде за клавир, како је то било уобичајено код других композиторки. Ова Енглескиња је писала опере и борила се за јавно признање и извођење. Међутим, о њој се до скоро није знало много. Нису постојали ни снимци, као ни ноте њених радова. Једино што се одржало била су сећања. А тек касније постала је доступна њена камерна музика, мисе, песме и опера из 1904. године „Рушитељи” (The Wreckers). Џорџ Бернард Шо рекао је за њену музику да је „мужевнија од Хендлове”. А да се готово ругала тадашњим ограничењима говори и анегдота како је на ручак код Вирџиније Вулф отишла бициклом, возећи се тридесет километара до њене куће, а тамо је, постиђена што се није отменије обукла, отишла до продавнице с намером да купи корсет. Како није успела да га нађе, покушала је у дворишту Вирџинијине куће да на себе навуче кавез за птице!
Мужевном је била проглашена и музика америчке композиторке Ејми Бич (1867–1944), која важи за прву жену у Америци која је написала симфонију. Њен стваралачки опус броји више од 300 дела, што је у њено време за једну композиторку било право чудо. А црте правог чуда од детета показала је већ са годину дана када је певушила мелодије. С три године научила је да чита, са четири већ компоновала прва дела за клавир, а са седам дебитовала као пијанисткиња.
Како је код нас
Почеци музичког живота у Србији везују се за долазак првог клавира тридесетих година 19. века, и то за потребе музичког образовања кћерки Милоша и Јеврема Обреновића. И код нас је музицирање у салонима било омиљено, а било је и пијанисткиња које су се одважиле да компонују, попут Славке Алојзије Атанасијевић (1850–1897). Она је добијала приватно музичко образовање под надзором свог оца Василија, осјечког лекара и сарадника и пријатеља Вука Караџића. У Осијеку је учила соло певање, виолину и клавир. Наступала је у Србији и Аустрији изводећи туђе и своје композиције. Познате су само три њене клавирске композиције, проткане националним темама, које су сачуване у Музиколошком институту САНУ.
Прва професионална композиторка код нас била је Љубица Марић (1909 –2003). Студирала је композицију и дириговање, а након завршетка студија на Прашком конзерваторијуму 1932. године и повратка у Београд, радила је на Музичкој академији у Београду као ванредни професор, а у то време постала и дописни члан Српске академије наука и уметности. У њена најзначајнија дела убрајају се симфонијска дела „Музика за оркестар”, „Пасакаља” и циклус „Музика октоиха”. Њене композиције припадају музичком модернизму, баш као и дела Лудмиле Фрајт, српске композиторке чешког порекла, која важи за прву жену која је добила националну диплому за композицију на Музичкој академији у Београду 1946. године. У њена музичка остварења спадају хорска и оркестарска дела, филмска музика, као и музика за децу. Лудмила је била руководилац „Авала филма”, и заменик главног уредника музичког програма Радио Београда. Већ од половине прошлог века композиторке више нису изузетак. Њихова даровитост пронашла је пут, прихваћеност и друштвену подршку, чиме оне обогаћују међународну музичку сцену, те тако можда и није било тешко одговорити на питање с почетка текста. Међутим, у оном класичном смислу, истина је да жене као композитори остављају тек благи траг у историји музике. Као што је и истина да није било услова и друштвене воље да у пуној снази истакну несумњиви таленат у области композиције.
Аутор:
Александар Живковић - Пријавите се или се региструјте да бисте слали коментаре
