80 ГОДИНА „ЈАДРАНА”

ШКОЛА ПОД

Као да је допловио из неких давних времена, овај једрењак и данас плени својим изгледом, без обзира на то што је узорао близу 490 хиљада миља морских бразда

И данас је тамо где је приспео пре 80 година: „Јадран” испред луке у Тивту

орнарички гласник је 1938. године забележио: „У 17 часова брод се усидрио у њујоршкој луци, а на брод су похрлили наши исељеници. Иако је било доста касно, на гату је чекала већа група наших исељеника који су нас поздрављали бурним поклицима. Конопе нам је хтео сваки од њих да прихвати, да нам помогне да се брод веже што пре, само да бисмо могли ногом да станемо на палубу брода своје земље, на део своје родне груде. Кад је вез завршен, похрлили су на брод, видно узбуђени али пуни среће, да стисну руку својој браћи, да чују коју реч на свом језику о свом старом крају, како они из милоште називају Југославију.
    Озарених лица, немирно су бацали поглед по свима нама, не би ли препознали кога из свог родног места, који би му могао штогод рећи о његовом месту, његовим родитељима и пријатељима. Нарочито се примећивало узбуђење на старијим особама које су већ дужи низ година у исељеништву. Од узбуђења људима подрхтавају руке, а многе жене сузних очију грле и љубе свакога на броду с киме се сусретну”.
    Ова слика понављала се безброј пута у протеклих осамдесет година колико школски брод „Јадран” плови морима и океанима јер је, по међународном поморском праву, његова палуба део територије земље којој припада. Као и сви други ратни бродови света он својом заставом показује да је покретни део отаџбине.
----------------------
ЛИЧНА КАРТА

   Брод је грађен као моторни тројарболни баркантин, депласмана 776 тона, дужине преко 60 метара, ширине 8,9 и газа 4,3 метра. Висина маневарске палубе му је 4,55 метара. Труп му је од челика. Има баласт тежине 179,5 тона, површину 12 једара од 933 квадратна метра. На њему је разапето 11.000 метара конопа. Покреће га и дизел-мотор „Burmeister-alpha” снаге 353 kN, с којим остварује економску брзину 6 и највећу брзину 10,4 чвора. Акциони радијус му је 3750 миља с брзином од 9,7 чворова, аутономија 15 дана (залихе воде 48 тона). Опремљен је свим потребним средствима за навигацију и везу, као и средствима за заштиту.
   Посаду чине четири официра, девет подофицира и 36 морнара, а може да укрца још 12 наставника и 70 питомаца/студената. На отвореном мору може да борави месец дана.
-----------------------

    „Јадран” је изграђен у Хамбургу и у море поринут 25. јуна 1931. године. У Тиват, матичну луку, упловио је 16. јула 1933. године, а у састав Ратне морнарице Краљевине Југославије ушао 19. августа 1933. године.
    Брод је купљен на предлог удружења „Јадранска стража”, која је сакупила 1.145.665 динара, Морнарица је дала 845.655 динара, а остатак од преко осам милиона плаћен је од ратне одштете коју је Србија добила после Првог светског рата.
                                        ---------------------------------
                                 ЈОШ МАМИ УЗДАХЕ

   Долазак овог врелог лета подсетио ме је на један брод и на једну годишњицу. Пре осамдесет година, давне 1933. године, 19. августа, брод назван „Јадран” је из далеког Хамбурга допловио до луке Тиват, где је тада и званично уписан у флотну листу бродова Краљевине Југославије. Годишњица је личне природе. Године 1993. у јулу сам отишао у морнарицу на одслужење војног рока. Након основне војничке обуке, 13. августа стигла је прекоманда за Тиват, тадашњу базу целокупне морнаричке флоте. Брод на који сам распоређен био је једрењак са три јарбола, школски брод „Јадран”.
   Тог јутра био је наш први сусрет. Улазак на брод и пењање на дрвену палубу је нешто што се данас тешко да описати речима. Питајући радознало првог старијег морнара на којег сам наишао какав је ово брод, он ми је с осмехом одговорио да је то најлепши брод у читавој флоти. Весело сам уздахнуо, да би ми тај исти морнар само тренутак касније испружзио обе руке и поносно показао своје жуљевите дланове.
Брзо сам научио прве лекције нераскидиво везане за живот на броду. Велика дисциплина и свакодневни, посвећени рад саставни су део живота сваког морнара. Није шала кад се каже да је од првог до последњег проведеног дана на њему трајало учење, али истовремено и преношење стеченог знања.

   Као што памтимо јаке буре и кише које су падале данима без престанка, тако памтимо и јединствено другарсво и незаборавне шале које су понекад трајале унедоглед.
   И данас, док се на крми поносно вијори црвени барјак са златним двоглавим орлом, ова лепотица од брода тихо ми прича о далеким местима која је посетила током последнјих двадесет година: Крф, Бари, Портсмут, Александрија, Констанца, Тулон, Лисабон, Барселона, Бари... а прича ми и оним будућим путовањима која су пред свима нама скривена негде у будућности.
   Путниче намерниче, ако дођеш до Тивта, пристани уз градску риву, ту те чека времешна лепотица. И, веруј ми, још увек мами уздахе.

Морнарички десетар
Гркинић Н. Дарко
Класа јул 1993/94

(Некадашњи морнар је иначе наш стални сарадник те није одолео да не илуструје и ове стране)

-------------------------

    Након уласка у састав Морнарице Краљевине Југославије „Јадран” је 25. јуна 1934. године запловио на прво школско крстарење. До 1941. године седам је пута пловио с питомцима Поморске војне академије и Бродарске подофицирске школе, и то Средоземним морем, али и три пута Атлантским океаном.
    Априлски рат 1941. године затекао га је у Боки Которској. После капитулације Краљевине Југославије запленили су га Италијани, који су га користили као школски брод, под именом „Марко Поло”, за школовање свог поморског подмлатка. Након капитулације Италије, 1943. године, брод се нашао у Венецији и од тада почиње његово пропадање.
                                           -----------------------
                                          ТЕШКО МОРЕ

   Већ више од једног часа пловимо кроз Кварнер. Дува јака бура. Море је побеснело, изнад њега је слој морске прашине – распршене водене капи. „Јадран” се љуља, ваља, посрће... Ветар звижди кроз конопе, јарболе и крстове. Хладно је, сви смо мокри. Сваког тренутка очекује се команда: „На једра”, а онда треба бос по смрзнутим припонама на јарболе. Пала је ноћ, све је као у паклу. Стојим на кормилу и једва држим точак, а кад треба променити курс помаже ми Кучо, који стоји на левом боку. Прамчани део преливају валови. Први пут сам у оваквој олуји. Одмах по испловљењу из Пуле одјекнуо је глас команданта:
„Припреми брод за тешко море!”
   Сви су на својим местима. Они који нису на служби склонили су се. Ништа није стабилно под ногама, палуба као да се креће. Мало ко је вечерао. Морска болест се види на сваком лицу. Командант брода стоји на командном мосту, блед и погледа упртог у море. Види се да и њему смета море, али свако то подноси на другачији начин. Командант је смирен, па је одмах лакше. У тешким ситуацијама сви погледи упрти су у њега. Док га посматрам, улажући највећи напор да држим точак у рукама, размишљам о томе како сам замишљао команданта једног оваквог брода у оваквој ситуацији читајући књиге о славним поморцима и гусарима. Знам да наш командант никада не би напустио свој брод, па ма шта му се десило.
   Брод је за сваког поморца друга, често и прва кућа, па је љубав према броду и осећај припадности посади једног брода изражена. Неписани закон о понашању помораца је да се брод напушта само онда када нема другог излаза, и то у последњем тренутку. Већ је постало легендарно да командант последњи напушта свој брод или чак тоне са њим.
   Следећи дан, кад се време, донекле, смирило, сви питомци причају о команданту брода и његовој смирености. Уз причу о његовој храбрости, много је шала на рачун оних који су ноћас били „избачени” из строја, а сви су то на свој начин осетили. Право поморачко крштење.

(Из дневника питомца Бошка Антића,
1966. година)

------------------------

Нико га није одржавао и крај рата дочекао је потпуно опљачкан и једва се одржао на води. На захтев југословенске владе враћен је и дотегљен у Тиват. У Морнаричко-техничком ремонтном заводу „Сава Ковачевић” одмах је почела његова обнова. Обновљен је уз велике напоре и већ 1949. године био спреман за пловидбу, ушавши у састав Војно-поморског школског центра у Дивуљама поред Трогира. Са школским крстарењима почео је одмах и наставио да плови све до данашњих дана.

Школски брод „Јадран” плови и служи као учионица. Његове посаде уложиле су много напора и љубави сигурно га водећи морским пространствима. После осамдесет година пловидбе постао је ветеран који се много разликује од оног брода који је стигао из Хамбурга давне 1933. године. Данас је то савремен брод за обуку поморских официра. Иако је најстарији ратни брод на источној обали Јадрана, припада Војсци Црне Горе и углавном је усидрен у Тивту.

Аутор:

Бошко Антић

Илустровао:

Дарко Гркинић

80 ГОДИНА „ЈАДРАНА”

Активне теме форума

Нови корисници

Тренутно на сајту