Вечити ратови

СИЛЕ ОКО СИЛИЈА

Најдужи окршаји често нису и најтежи. Неки су трајали и дуже од триста година, други су вођени на даљину, а поједини нису замрли ни данас

Холандски амбасадор допутовао је на острво Сили хеликоптером. Дочекали су га представници острвске самоуправе у складу са значајем тренутка и древним церемонијалом. Завршавао се најдужи рат у историји света. Да је прекинут на време, преговарачи би доједрили до средишњег острва маленог архипелага на дрвеном броду. Трајао је пуних 335 година – све до 1986. године. У столећу светских ратова, милионских жртава и невиђених разарања, тако је склопљен мир између острвља које припада држави што је с Холандијом већ четрдесет година била у војном и политичком савезу – Атлантском савезу.
Штавише, иако званично на неки начин у рату, две државе су почетком 18. века имале заједничког краља! Ипак, рат који су макар посредно и званично водиле био је у току – ратовало се кратко, али је сукоб потрајао дуго. Стицајем околности, забуном или поносом острвљана, од којих су тек понеки дуже од три столећа неговали успомену на великог и страшног непријатеља с којим никада нису склопили мир. После свечаног склапања мира, холандски амбасадор је разочарано и помало у шали приметио како ће становници Силија коначно моћи да одахну и престану да стрепе од моћне холандске флоте.

Адмирал Мартен Харпертсон Тромп

Захтев адмирала Тромпа

    Најдужи рат у историји почео је 1651. године. До тада је енглески грађански рат ушао већ у завршницу. Сукоб Чарлса I Стјуарта с парламентом довео је до крвавог деценијског рата који је опустошио Енглеску. Упркос првобитној предности краљеве војске, убрзо је модерна парламентарна војска под командом предузимљивог Оливера Кромвела успела да однесе победу у низу крвавих битака. Краљ Чарлс је заробљен и почетком 1649. године догодило се нешто нечувено у дотадашњој историји Енглеске: миропомазани владар, поглавар Англиканске цркве, погубљен је наочиглед окупљене лондонске светине. Грађански рат је ипак настављен. Западна Енглеска постала је последње упориште ројалиста. Флота краљевих присталица, одана наследнику енглеског престола Чарлсу II, окупила се око групе острва Сили, смештене у водама надомак Корнвола.
    Отпор је, међутим, био узалудан. Не само да су током ове фазе грађанског рата Кромвелове јединице запоселе читаву Енглеску, већ је на њихову страну стала и моћна холандска флота. Три године раније, 1648. године, миром у Минстреу призната је независност Холандије. Од времена почетка рата између холандских уједињених провинција и моћне Шпаније, осамдесет година раније, Енглеска и Холандија биле су у чврстом савезу. Две земље спајала је и приврженост реформацији. Средином 17. века на измаку је био и један од првих великих свеевропских ратова – крвави и разорни Тридесетогодишњи рат. Како је енглески парламент 1651. године очигледно био на прагу ратне победе, Холандија је и сама ступила у рат на његовој страни. У поморској бици с ројалистичком флотом холандске снаге претрпеле су, међутим, тешке губитке. Зато је њихов адмирал Тромп затражио од острвских власти обештећење. Пошто је био одбијен, објавио је у име Холандије рат острвима Сили.
    Чак и за ионако сложене дипломатске и ратне прилике 17. века ратно стање настало између Холандије и Силија било је у великој мери бесмислено. Иако су уживала самоуправу, острва Сили нису била призната као независна држава. Холандска флота била је у савезу с Енглеском којој су острва припадала. Пошто је адмирал Тромп објавио рат острвима, почетком априла 1561. године, нису уследиле веће и значајније борбе. Већ јуна исте године адмирал Ендру Блејк, на челу флоте одане парламенту, принудио је ројалисте на предају.
    Рат који је два месеца раније објавио адмирал Тромп никад није завршен. Иако правно бесмислен, упркос томе што су најважније борбе претходиле његовом почетку, овај рат остао је небригом или рационалним расуђивањем савременика незакључен све до претпоследње деценије 20. века. Почетком 21. века појавиле су се сумње у веродостојност овог рата. Иако формалне и правне, ове чињенице свакако нису биле непознате холандској дипломатији, ни властима острвља Сили. Ипак, склапање мира не може бити сувишан или непотребан чин.
    Уосталом, за шта се залажу они који су неспремни да склопе мир?

Нас и Руса...

Руско–јапански рат с једне естампе

На Балкану је такође током више од стотину година трајао један чудан, зауман и правно сумњив рат. Током једне године, почев од фебруара 1904. године, на Жутом мору и у Манџурији вођен је суров рат између Русије и Јапана. Руско–јапански рат ушао је у историју као прва победа једне неевропске државе над великом европском силом, каква је Русија. Британски историчар Нејџел Брејли тврди, поткрепљујући своју тезу многобројним доказима, да су овај рат и јапанска победа, имајући у виду деколонизацију и глобализацију који су уследили после Другог светског рата, били најважнији догађај 20. века. Рат се завршио великим копненим биткама на реци Јалу и код Мугдена, као и поморском катастрофом руске флоте код Порт Артура. Падом ове важне луке рат је завршен. Русија је утонула у револуцију. Свет је добио нову велику силу чији ће кривудав и чудноват империјални успон трајати током наредних четрдесет година.
Русија је у рат с Јапаном ушла усамљена. Очекујући победу, није могла да рачуна на своју европску савезницу – Француску. На другој страни, Велика Британија, савезница Јапана, није била обавезна да ступи у рат против Русије, али је одбијајући да руској црноморској флоти дозволи да прође кроз Суецки канал, знатно допринела њеном поразу. До наших дана сачувала се, међутим, повест о томе како је малена европска држава – Кнежевина Црна Гора – стала уз своју заштитницу Русију и објавила рат Јапану.

Генерал др Анто Гвозденовић

    Везе Русије и Црне Горе снажне су још од времена Петра И Великог. Столећа помоћи и подршке учинила су да прагматични руски амбасадор у Цариграду крајем седамдесетих година 19. века изјави како је Црна Гора руска „заветна земља”. Црна Гора је почетком 20. века била знатно мања и много сиромашнија него што је данас. Поред Србије, с којом су поколења становника Црне Горе желела да створе јединствену српску државу, Русија је била велика савезница и потпора Црне Горе. Уочи руско–јапанског рата Русија је опремала малену војску кнежевине, финансирала два батаљона стајаће војске, као и део њене малене дипломатије (Црна Гора имала је четири службеника запослена у дипломатији: министра, секретара, агента у Цариграду и послужитеља), потребе двора Петровића-Његоша, две најважније просветне установе, а повремено би из црноморских лука у Бар било допремљено по хиљаду тона брашна.
    Кнез Никола био је почасни командант једног пука руске војске који је 1904. године из Одесе био упућен на Далеки исток. Неки историчари кнежев званичан положај и телеграм који је послао војницима под својом „командом” сматрају разлогом због кога се верује да је Црна Гора ступила у рат против Јапана. Такође, многи црногорски држављани узели су учешћа у овом великом рату. Двадесетак веома угледних црногорских официра ратовало је на Далеком истоку. Међу њима свакако се издвајала личност генерала др Анте Гвозденовића. Овај лекар, официр и дипломата, један од најоданијих присталица династије Петровића-Његоша, пошао је у рат пошто га је у аудијенцију позвала лично царица мајка, удовица цара Александра III, и поклонила му медаљон који је чувао до смрти. Јован Л. Пламенац је у руско–јапанском рату два пута рањаван. Перо Ђ. Дапчевић је из америчке Аљаске, где је радио, прешао у Манџурију како би се ставио у службу руског цара. Овај ветеран епских битака на Лаојану и Мугдену био је тешко рањен, а касније је одликован крстом св. Георгија ИВ степена. Тридесетједногодишњи капетан Александар Саичић Лексо, о коме је на страницама „Политикиног Забавника” већ два пута писано, ратовао је у руској војсци на бојиштима Кореје и Манџурије. Његов унапред заказани двобој с јапанским официром одиграо се пред двема супротстављеним војскама. Као у стара времена српских устанака и црногорских бојева с Турцима, Саичић је из борбе сабљама изјахао као победник. Ова победа увела је Саичића у народу песму, баш као и Јапанску царевину:
    „Но, пре борбе што је отпочела, / Русима је књига долетјела. / Од јапанског адмирала Тога, / Који пише ал’ не моли Бога, / Са књигом се мегданџија тражи, / Па ти одмах свој армији кажи. / Роженственко књигу објављује, / На књигу се јунак осмјехује. / Па он чека ко ће да се јави, / И да види ко је јунак прави. / Он мислио да се козак јави, / Адмирал се пуно изненади. / Он пред собом види српског змаја, / Од Берана јуначкога краја, / Храброг Лекса, коме нема равна.”
    До нашег времена остало је отворено питање да ли су се Јапан и Црна Гора заиста налазили у рату. Многи историчари тврде да није дошло до званичне објаве рата. Црна Гора и Јапан нашли су се девет година касније на истој страни у Првом светском рату. Наравно, колико је ратно непријатељство могло да им нанесе међусобне штете, толико им је и ово савезништво вероватно користило. Почетком осамдесетих година јапанска дипломатија заинтересовала се за једну малу државу која више није била међународно независна, али се с далекоисточном царевином, чије су империјалне тежње одавно биле сломљене, и даље налазила у ратном стању. Убрзо пошто је 2006. године Црна Гора поново постала независна, у Подгорицу је допутовала заменица шефа јапанске дипломатије Акико Јаманака. Признањем црногорске независности, 16. јуна, Јапан је, објавили су светски медији, прекинуо стогодишње ратно стање. О тадашњем ставу Токија и Београда према Подгорици сведочи и чињеница да је признање дошло скоро истог дана.

Упорне Мапуше

Мапуше са старе гравире

    Један од свакако најдуготрајнијих ратова у историји, чије трајање нису одредили формалност или понос учесника, већ је овај дуготрајан и мукотрпан рат често прекидан и оглашавано његово окончање, био је такозвани араукански рат. Сукоб између шпанских освајача и народа Мапуше, који живи на тлу данашњег Чилеа, почео је давне 1536. године. Тада су освајачи под заповедништвом Алмагра покушали да освоје земље Мапуша. У великој бици учествовало је тридесетак хиљада Шпанаца и Индијанаца а погинуло је мноштво Индијанаца а с њима и двојица шпанских војника. Ипак, снажан отпор навео је освајаче да се врате у Перу. Две деценије касније Педро де Валдивија настојао је да покори Арауканију, земљу Мапуша, али је после низа битака поражен и сурово убијен. До краја 16. века Мапуше су непрекидно ратовале са шпанским освајачима који су упорно оснивали утврђења широм њихове земље. До 1600. године избиле су три велике побуне, али ниједна страна није успела да извојује коначну победу. До почетка 19. века није било мира између Мапуша и Шпанаца. Устанке и буне смењивали су споразуми с колонијалним властима и састанци заједничких „парламената”.
    Све до краја 18. века Мапуше нису дозвољавале белцима и креолцима да се насељавају на њиховој земљи. Међутим, кад је 1817. године Чиле почео рат за независност, Мапуше су стале уз своју колонизаторку и древну противницу Шпанију! Борили су се осам година против нове републике и коначно су, споразумом склопљеним 1825. године, успели да очувају самосталност. Тек је шездесетих година 19. века чилеански председник Маскајано почео да ради на прикључивању Арауканије у састав Републике Чиле. Двадесет година касније отпор непокорних Индијанаца је сломљен. И данас, сто тридесет година касније, постоје герилске групе које се боре за древне слободе Мапуша и њихову земљу која се с Чилеом граничи на реци Био Био.
    Чини се да „вечити ратови” имају две важне особине. Иако засновани на великим идејама и емоцијама, они су непостојани. Чињеница да су трајали током много поколења често их чини формалним. Ипак, иако по правилу нису најтежи, упркос занимању које данас побуђују, „вечити” ратови нису ништа бољи од осталих.

Аутор:

Чедомир Антић

Активне теме форума

Нови корисници

Тренутно на сајту