3320 25. 9. 2015.
ПОУКЕ ИСТОРИЈЕ
СЕРЈОЖА И ВУК
Иако је побегао из домовине после Октобарске револуције, руски композитор Сергеј Прокофјев, ипак, је одлучио да се врати, па су га због тога многи сматрали Стаљиновим сарадником…
етог марта 1953. године, између девет и десет сати увече, у својој дачи недалеко од Москве, комунистички диктатор Јосиф Висарионович Стаљин (1879–1953) умро је од последица можданог удара. Исте вечери, непун сат раније, у свом државом стану, такође у Москви, испустио је душу и композитор Сергеј Сергејевич Прокофјев.
Судбинска случајност о којој је реч, уколико су нам познате неке чињенице из живота диктатора и музичара, делује упозоравајуће. Јер, то није као да су истога дана умрли краљица Елизабета и Шекспир… Ова животна прича потпуно је другачија. Истога дана и скоро истог часа умрли су тиранин и уметник, или боље речено, мучитељ и његова жртва.
На сахрани Сергеја Прокофјева није било цвећа. Као да су сви московски пупољци однети на Стаљинов гроб. Дошло је највише четрдесетак особа. Неколико десетина одважних. Сва пажња, била је усмерена ка државно-партијском оплакивању. У ствари, три дана су прошла пре него што је вест о смрти композитора обзнањена јавности, односно, у дневном листу „Правда”. Свет није ни слутио да је умро композитор опере „Заљубљен у три наранџе”, балета „Ромеа и Јулије”, „Гвозденог корака” и „Пеће и вука”… Требало је прво пролити све сузе за Стаљином.
| ЧУДО ОД ШАХИСТЕ Када му је било седам година, Сергеј Прокофјев научио је да игра шах. И у томе је био веома успешан. Поред музике, шах је за њега током читавог живота представљао праву страст. Толико је добро играо шах да је излазио на мегдан велемајсторима, најбољим светским играчима, као што су били Хозе Раул Капабланка и Михаил Ботвиник. |
Лош глас далеко се чује
Ствари су се, потом, измениле. Нису прошле ни три године, а Стаљинови злочини изашли су на видело. На двадесетом партијском конгресу, Никита Хрушчов проговорио је о Стаљиновим жртвама.
Портрет Сергеја Прокофјева по повратку у Совјетски Савез тридесетих година
прошлог века
Књижевник Александар Солжењицин писао је о логорима смрти, а композитор Дмитриј Шостакович описао је Стаљиново диктаторско време кроз музику. Лош глас наставио је да прати генија Прокофјева. Онога који је био довољно наиван да поверује обећањима Јосифа Висарионовича да ће му у домовини омогућити све најбоље услове за рад и живот. Додуше, ту су живели и музичари који су представљали право надахнуће за сваког композитора: виолиниста Давид Ојстрах за кога је Прокофјев написао два концерта и пијанисти Свјатослав Рихтер и Емил Гиљелс.
Сергеј Сергејевич Прокофјев (1891–1953) још као дете био је уметник. У деветој години Серјожа је написао клавирску партитуру опере у три чина. У дванаестој, целу оперу. За време студија на петроградском Конзерваторијуму постао је истакнути пијаниста. Ритмови његовог Првог клавирског концерта узнемирили су чак и оне који су га подржавали. Годину дана после Октобарске револуције, преко Јапана, отишао је у САД. Ту је изведена његова прва успешна опера – „Заљубљен у три наранџе”. Следеће године настанио се у Паризу. Сарађивао је са Руским балетом. Сергеј Дјагиљев му је поставио неколико балета, између осталих и „Гвоздени корак”. Путовао је с концерта на концерт као пијаниста и диригент. Рекло би се да је био успешан.
Међутим, све то престало је када је одлучио да се 1934. године врати у Совјетски Савез. Да ли је носталгија била јача од сваког успеха или иметка, или је похрлио у помоћ породици? После повратка у Совјетски Савез, Прокофјев је 1936. године за московско Дечје позориште компоновао симфонијску бајку „Пећа и вук”, као и музику за филм „Александар Невски” Сергеја Ејзенштајна, две године касније. Може ли се говорити о промени стила и уступцима владајућем укусу? Из тих година потичу балети „Ромео и Јулија” и „Пепељуга”…
На ивици глади
Нажалост, Сергеју Прокофјеву није било потребно дуго да се увери како се нашао у кавезу. Његови пријатељи нестајали су са лица земље, а он је узалудно покушавао да их спасе. Авај, није имао одговарајуће оружје. Написао је кантату за двадесетогодишњицу Октобарске револуције, па чак рођенданску оду вођи Стаљину, али ништа… У међувремену, амерички магазин „Тајм” такође је писао о великом композитору Сергеју Прокофјеву: „Њему време одређује марксистички метроном!” – нису пропустили да примете. Да ли су знали да су композиторова прва жена Лина и двојица њихових синова били у логору у Сибиру, оптужени као саучесници?
За време следеће Стаљинове чистке, Сергеј Прокофјев јавно је извргнут осуди, а затим му је одузета могућност да ради. Пишући своје последње сонате, такорећи, гладовао је. Пијаниста Свјатослав Рихтер касније је забележио да му је Сергеј говорио како те сонате говоре о томе да је свет изгубио равнотежу. Његову кухињску оставу пунио је млади челиста Мстислав Ростропович који је једном приликом хрупио у канцеларију генералног секретара Удружења композитора СССР-а, Хреникова. Оптужио га је да ће лично бити одговоран уколико Прокофјев буде умро од глади. Изненађен понашањем младог челисте који ће убрзо постати први челиста света, секретар је из фиоке извадио пет хиљада рубаља.
Под вођином сенком
Нажалост, напуштајући свет у истом часу када и Стаљин, Прокофјев није могао да се опере од политичког блата и повезаности са вођом. У очима историчара музике, остао је симбол слабости и недостатка одважности. Стаљинова сенка годинама је кварила уметнички углед генијалног Прокофјева. И пет деценија после његове смрти, историчари музике покушавали су мање или више неуспешно да нађу трагове о томе шта је све заузврат добио Прокофјев, враћајући се у земљу. То нас доводи до тужне и важне поуке. Уметник никада не може да буде сасвим сигуран шта га очекује оног тренутка када ступи у неку врсту блиског односа с влашћу. Никада не зна да ли ће напредовати или изгубити углед. И то не важи само за Прокофјева и Стаљина, већ и за многе друге уметнике који су живели много раније, али и касније.
Без обзира да ли је Прокофјева у Стаљинов загрљај гурнула носталгија или жеља да помогне родбини и пријатељима, остаће упамћен као уметник који је на овај или онај начин сарађивао са тиранином који је само током 1932. и 1933. године наложио убиство више милиона становника СССР-а. С друге стране, нико се не сећа да је Би- Би- Сијев симфонијски оркестар, 21. децембра 1941. године, давао концерт у част Стаљиновог рођендана! И многи други музичари са Запада приређивали су серенаде Стаљину, иако нису ни имали разлога за непосредан страх. Али, то готово нико није запамтио.
Композитор Тихон Николајевч Хреников (1913–2007), бивши секретар Удружења композитора Совјетског Савеза, последњих година живота тврдио је да никада није прогањао уметнике. Говорио је да Прокофјеву никада није пала ни длака с главе. Сергеј Прокофјев није могао ништа да одговори. Не може ни данас. Његово ћутање некима, ипак, громогласно звучи.
Аутор:
M. Огњановић - Пријавите се или се региструјте да бисте слали коментаре
