3320 25. 9. 2015.
Свака слика има причу
СЕОБА ВЕНЧАЊА
Како је слика „Женидба херцога Ферија” Паје Јовановића постала „Женидба цара Душана” 
ивот сликара Павла-Паје Јовановића саткан је од занимљивих догађаја који су неретко били и анегдотског карактера. Савременици су забележили да је по природи био отворен, срдачан, брзо и лако склапао је познанства и био крајње веселе нарави. Описали су га као срећног човека који воли да ужива, али и да ради. Пустоловни дух и спремност да преузме велике сликарске послове одредиће му животни пут водећи га из родног Вршца у Беч, потом у Лондон па у Минхен, Париз и напослетку поново у Беч, где је провео већи део живота.
Врхунац славе Паја Јовановић је доживео крајем 19. и почетком 20. века, кад на великим међународним уметничким изложбама добија похвале и награде за слике из живота људи на Балкану, као и за историјске композиције великог формата.
У време припрема за Светску изложбу у Паризу, 1900. године, наш прослављени сликар, аутор антологијских дела попут „Сеобе Срба” и „Таковског устанка”, добија наруџбину од аустроугарског надвојводе Франца Фердинанда, управо вереног с војвоткињом Софијом Хотек, да изради композицију која треба да прикаже средњовековно венчање двеју владарских породица. Јовановић је иза себе имао скоро две деценије искуства у различитим сликарским наруџбинама, те је, захваљујући темељним припремама и већ потврђеној сликарској вештини, успевао да изађе у сусрет различитим укусима и захтевима.
Мања боља од велике
Основна замисао уметникове реконструкције средњовековног дворског венчања огледала се у томе да свечаност смести на отвореном, међу народом. У средишту догађаја су млади вереници у свадбеној поворци који, јашући на коњима и држећи се за руке, у пратњи дворске свите с барјацима и уз звуке фанфара улазе у утврђени град, замак или дворац. Сликар је желео да направи прегледну и уравнотежену композицију изразито свечаног карактера, што му је и пошло за руком. Овог пута, међутим, начинио је неуобичајен искорак из свог препознатљивог стила. Он се огледао у примени пленеристичке сликарске технике, неуобичајене за приказивање композиција с историјским садржајем.
Слика као из стрипа – ремек-дело „Женидба цара Душана”
У мемоарским белешкама Јовановић је записао да је за овакав заокрет био пресудан сусрет с великим далматинским сликарем Влахом Буковцем, који је у то време био у Бечу и видео Јовановићеву слику у атељеу. Саветовао му је да просветли палету, заобиђе превише детаља и унесе покрет у композицију. Прихвативши савете, уметник је додао и неколико фигура обичних људи у предњем плану, где се нарочито издваја реалистично насликан млад човек с капуљачом који живом гестикулацијом и широким осмехом позива остале да испрате свадбену поворку.
Кад је слика била готова, Јовановић је изложио на годишњој изложби Друштва уметника Беча под називом „Herzog Ferry IV führt Elisabeth von Habsburg heim”. Поред ње изложио је и једну мању слику из серије познатих жанр-сцена из живота балканских народа. По протоколу, приликом отварања изложбе аутори су морали да стоје поред својих радова, с нестрпљењем очекујући коментаре и реакцију посетилаца и представника царског двора и самог цара и престолонаследника.
Уместо да се погледи старог цара и престолонаследника задрже на великом платну свечаног дворског венчања окупаног светлим бојама, они су се задржали на мањој слици коју су оценили бољом. Иако су нашем уметнику честитали и јавно га похвалили, замерка му је била упућена што је употребио нову, пленеристичку сликарску технику (приказивање предмета у пуној светлости, без сенке)која је била у супротности са званичним укусом царског двора. Да ствар по сликара буде незгоднија, очекивао је да му поруџбина буде прихваћена и одговарајуће награђена, али се то није десило. Схватио је да слику мора да прикаже на другим изложбама, не би ли је неко приметио и откупио. Тако је 1901. године шаље у Минхен на велику, осму по реду, међународну изложбу у чувеној Стакленој палати (Glaspalast). Ту изазива занимање али није откупљена. („Улетео сам ко бос у бару, и није ми било криво”, забележио је касније Паја Јовановић.)
Преправке
 |
| „Дођите сви на венчање!” |
Одлучио је зато да венчање остане у средњем веку, само да га премести с једног места на друго, односно из Лотарингије у Србију доба Немањића. У томе су му помогли и стихови народне епске песме о венчању цара Душана Силног, али било је потребно и да на слици промени једну важну ствар – грбове породице Фридриха Ферија Лотариншког и Елизабете Хабзбуршке. Хералдичка знамења њихових породица била су видљива на појединим местима на слици.
Руком искусног и вештог мајстора заменио их је хералдичким обележјима двеју балканских династија, српске Немањић (двоглави бели орао са штитом и оцилима) и бугарске Асен (црвени лав). Остао је сликарев потпис исписан у немачкој транскрипцији презимена Јовановић као ЈоаноÞитцх. То, међутим, није било препрека да се слика појави на првој великој уметничкој смотри југословенских народа у Београду 1904. године под новим називом „Женидба цара Душана”.
Судбина слике изложене у Београду била је иста као и на претходним изложбама, што је изненадило Пају Јовановића, јер је очекивао да се неко од званичника заузме за њу и помогне да се откупи за музеј. По завршетку изложбе он се више пута обраћао управнику Народног музеја Милоју Васићу и министру просвете и црквених дела Андри Николићу да му врате слику, јер није била ни откупљена а ни допремљена на његову бечку адресу. Чекао ју је скоро годину дана, да би потом наставио да је шаље на друге изложбе по Европи. Нарочито је била примећена у Паризу 1913. године, кад је и репродукована у каталогу изложбе Салона под новим називом Panneau decorative pour le Palais royal d’Uskup (Декоративни пано за краљевски дворац у Скопљу).
Даљи пут ове слике одвео је Пају Јовановића у Дубровник, где се сусрео са извесним колекционарем Антуновићем који је показивао занимање за његово дело и који је и откупио поменуту слику.
 |
| Инвентарски број са слике |
ДАЈ ЈОШ!
Због учесталих поруџбина и изразите омиљености у нашем народу, Паја Јовановић је своја позната дела – попут „Мачевања”, „Борбе петлова”, „Сеобе Срба”, „Таковског устанка”, „Крунисања цара Душана” – често поново сликао у више варијанти, при том увек додајући понеку мању измену. И познате скице ратника, људи и жена на познатим сликама из живота људи с Балкана користио и у компоновању већих и сложенијих слика с историјском тематиком.Стварајући на тај начин нове, живописне исечке из живота и историје народа овог поднебља, Паја Јовановић је, захваљујући несумњивом дару али и великом раду, као и пробуђеном занимању Европе за Балкан и његову судбину у 19. веку, убирао симпатије и добијао признања где год је својим сликама био присутан. Зато није случајно што је постао први српски сликар који је стекао мноштво међународних признања: добитник је неколико златних медаља – на државној изложби у Бечу 1898. године за слику „Борба петлова”, Светској изложби у Паризу 1900. за слику „Крунисање цара Душана”, на Међународној изложби Уметничког друштва Беча 1901. за слику „Женидба херцога Ферија” (или Женидба цара Душана), на париском Салону 1902. године за слику „Furor Teutonicus”...
Аутор:
Петар Петровић - Пријавите се или се региструјте да бисте слали коментаре
