3320 25. 9. 2015.
За читање и уживање – Патрик Нес
СЕДАМ МИНУТА
удовиште се појавило одмах после поноћи. Тада се чудовишта појављују.Конор је био будан када је дошло.
Имао је ноћну мору. Не тек било коју ноћну мору. Ону ноћну мору. Ону која га је често походила у последње време. Ону у којој су тама и ветар и вриштање. Ону у којој руке клизе из његовог стиска, колико год снажно он покушавао да их не испусти. Ону која се увек завршавала са…
„Одлази”, прошаптао је Конор у мраку собе, не би ли некако одагнао кошмар и спречио га да пође за њим у свет будних. „Нестани, одмах.”
Бацио је поглед на будилник који је мајка ставила на ноћни сточић. 12. 07. Седам минута после поноћи. То је било касно за радни дан, а нарочито за недељу увече.
Никоме није причао о ноћној мори. Очигледно, није ју помињао мами, али ни било коме другом. Ни оцу када би га звао, отприлике једном у две недеље, и засигурно не баки, никоме у школи. Нипошто.
Нико други не би требало да зна за оно што се дешавало у његовој ноћној мори.
Буновно је затрептао покушавајући да разабере собу у мраку, а онда се намрштио. Нешто није било како треба. Усправи се у кревету, мало се расанивши. Ноћна мора је полако бледела и нестајала али је остало нешто, нешто што није могао тачно да одреди, нешто другачије, нешто…
Ослушну, напињући се да чује у тишини, али је око њега био само мир уснуле куће, тек повремено нарушен крцкањем из приземља или шушкањем постељине у суседној соби у којој је спавала мајка.
Ништа.
А затим ипак нешто. Нешто што је у ствари било оно што га је и пробудило.
Неко га је звао по имену.
Коноре.
сети напад панике и стомак му се преврну. Да ли је дошло за њим? Да ли је некако изашло из кошмара и…„Не буди блесав”, рече сам себи. „Ниси више мали да верујеш у чудовишта.”
И није био. Прошлог месеца је напунио тринаест година. Чудовишта су за децу. Чудовишта су за оне који пишке у кревет. Чудовишта су…
Коноре.
Глас се поново зачуо. Конор прогута кнедлу. Октобар је био изненађујуће топао тако да му прозор беше отворен. Можда су завесе шушкале на ветру па је то звучало као…
Коноре.
Добро, није то ветар. Био је глас, али га Конор није препознавао. Није мајчин, сасвим сигурно. Уопште није био женски глас и на тренутак му се јави сулуда мисао да је то можда тата допутовао из Америке и стигао сувише касно да би се најавио и…
Коноре.
Не. Није тата. У овом гласу беше нечега, нечег чудовишног, дивљег и неукротивог.
Онда споља зачу тешку шкрипу дасака, као да је нешто огромно прешло преко дрвеног пода. Није желео да изађе и погледа шта је то. Истовремено, желео је да погледа више него ишта.
Сада већ потпуно будан, збаци покривач, извуче се из кревета и крену ка прозору. Иза куће, под бледом светлошћу Месеца, јасно се видео црквени торањ на брежуљку који је заобилазила железничка пруга, две тврде челичне шине слабашно су светлуцале у ноћи. Месец је обасјавао и црквено гробље испуњено старим надгробним споменицима са сада већ готово потпуно нечитљивим натписима.
Видео је и велико дрво тисе које се уздизало из средишта гробља, древно стабло толико старо да је изгледало као да је направљено од истог камена као и црква. Знао је да је то тиса само зато што му је мајка тако рекла, први пут када је био још веома мали, упозоравајући га да не једе отровне бобице дрвета, и прошле године, када је почела напето да зури кроз кухињски прозор са чудним изразом на лицу. „То је тиса, знаш“, изговорила је.
А онда је поново зачуо своје име.
Коноре.
Звучало је као да му неко шапуће истовремено на оба уха.
„Шта је?”, рече. Срце му је жестоко лупало али је изненада постао нестрпљив – нека се деси шта год је већ требало да се деси. Облак заклони Месец и обави цео предео покровом таме, а ветар појури низ падину све до његове собе и завијори завесе. Поново је зачуо шкрипу и крцкање дасака. Дрво је јечало као да је живо, попут изгладнелог стомака света који крчи прижељкујући свој оброк.
Облак прође и Месец се опет јави.
И обасја тису.
Сада је чврсто стајала у средини дворишта иза куће.
И то је било чудовиште.
-----------------------------
Патрик Нес (1971) британски је писац, новинар и предавач америчког порекла. Предавао је креативно писање на Оксфорду, писао књижевне критике за Гардијан, Дејли телеграф и друге угледне новине, а светску славу доживео је као аутор романа за младе, вишеструко награђиваних Седам минута после поноћи и трилогије Хаос који хода. И даље пише. У роману Седам минута после поноћи – чије се уводно поглавље налази на овим страницама – исплео је мрачну али неодољиву и надахнуту причу о губитку, болу и чудовиштима – стварним и измишљеним. Џим Кеј је књигу обогатио чудесним илустрацијама. Ово је једина књига која је истовремено добила Карнегијеву награду за најбоље дело за младе и Гринавејеву награду за најбоље илустровану књигу, коју додељује британско удружење библиотекара. Књигу је недавно код нас објавило угледно новосадско Орфелин издаваштво. Најављена је и филмска адаптација коју ће режирати Хуан Антонио Бајона, а као главни глумци помињу се Фелисити Џоунс и Лијам Нисон.
----------------------------
ок га је посматрао, највише гране дрвета скупише се, обликујући огромно и ужасно лице, светлуцава уста, нос, па чак и очи, које му узвратише поглед. Друге гране су се међусобно увијале и преплитале, уз непрестану шкрипу и јечање, све док се не претворише у две дугачке руке и још једну ногу која се спусти поред стабла. Остали делови дрвета скупљали су се и даље, поставши кичма, затим и попрсје, а танке иглице се обавише око свега попут зеленим крзном обрасле коже која се померала и дисала као да се испод ње заиста налазе мишићи и плућа.Сада већ више од прозора Конорове собе, чудовиште је расло и у ширину док се обликовало у горостасну фигуру која је изгледала некако снажно, некако моћно. Нетремице је гледало у дечака, а он је сада могао да чује шум његовог гласног дисања. Ставило је руке на обе стране прозора и почело да спушта главу све док огромне очи не испунише цео прозорски оквир, погледа и даље прикованог за Конора. Кућа лагано застења под тежином.
Тада је прозборило.
Коноре О’Мали, рекло је, а снажан налет топлог даха који је мирисао на слаткасту трулеж нахрупио је кроз прозор и заталасао му косу. Конор је у грудима осећао треперење гласа који је био храпав, дубок и веома гласан.
Дошао сам по тебе, Коноре О’Мали, рекло је чудовиште упирући се о кућу, рушећи при томе слике са зида, бацајући књиге и електронске уређаје са полица на под, а за њима је преврћући се пао и стари плишани носорог.
удовиште, помислио је Конор. Право, изистинско чудовиште. На јави, у стварном животу. Не у сновима, већ овде, на његовом прозору.Дошло је по њега.
Али није побегао.
У ствари, схватио је да се није чак ни уплашио.
Све што је осећао, све што је осетио откако се чудовиште појавило, било је само све веће разочарање.
Јер ово није било оно чудовиште које је очекивао.
„Добро, онда дођи по мене”, рекао је.
Завладала је чудновата тишина.
Шта си то рекао?, упитало је чудовиште.
Конор прекрсти руке на грудима. „Рекао сам да дођеш по мене.”
Чудовиште застаде на тренутак, а затим уз страховит урлик тресну песницама о зид куће. Плафон изнад Конорове главе сави се од силине ударца а широке пукотине отворише се на зидовима. Ветар испуни собу, а ваздух из узбуркане утробе немани грмео је ковитлајући се.
„Урлај колико год хоћеш”, рече му Конор једва подигавши глас и слегну раменима. „Видео сам и горе.”
Чудовиште завришта и руком проби прозор. Комади стакла, дрвета и цигле разлетеше се на све стране. Огромна шака од искривљених и испреплитаних грана зграбила је Конора око паса, подигла га са пода и извукла из собе кроз остатке прозора у ноћ. Чудовиште га је подигло високо изнад задњег дворишта куће, наспрам светлости пуног Месеца а гранати прсти га стегоше тако снажно да је једва дисао. Конор је посматрао оштре крњаве зубе у отвореним устима монструма начињене од тврдог чворноватог дрвета и осети топли дах који се дизао ка њему.
Чудовиште је поново застало.
Ти се збиља не плашиш?
„Не”, одговорио је Конор. „Барем не тебе.”
Чудовиште је зашкиљило.
Плашићеш се, рекло је. Пре него што се ово заврши.
Последње чега се сећао била је разјапљена чељуст чудовишта које се спремало да га прогута целог.
Аутор:
С енглеског превео Сава Кузмановић - Пријавите се или се региструјте да бисте слали коментаре
