Други светски рат

САМОУБИЛАЧКИ ЈУРИШИ

                До данас је остао у облацима део историје из Другог
светског рата о постојању немачких камиказа. Последњих
               месеци рата регрутовани су млади пилоти да се, као
           пилоти-самоубице, боре за отаџбину. Какав утицај су
                                                            имали на судбину рата и света?

ада су априла 1945. године Савезници заузели немачке тајне фабрике оружја, открили су нешто посве неочекивано: у тамним производним тунелима и скрајнутим аеродромима стајало је на стотине „V-1” ракета, названих „оружје одмазде”, с уграђеним командним таблама и примитивним управљачким инструментима. „V-1” са људском посадом! Оружје за кандидате смрти! Последњих дана рата гомилали су се ратни извештаји да се немачки ловци устремљују на америчке бомбардере и да их постранце ударају и тако обарају, али и сами падају. Да ли су то били самоубилачки напади у очајничкој борби против Савезничке ваздушне флоте?
Познато је да су се јапански пилоти авионима устремљивали на америчке бродове у намери да зауставе напредовање непријатеља на Тихом океану. У октобру 1944. године јапанска Главна команда ратне морнарице основала је посебан одред назван „Камиказе”, „божји ветар”. Назив је требало да подсећа на тајфун који је 1281. уништио флоту монголског вође Кублај кана, у коме је страдало 100.000 нападача. Ови пилоти камиказе ускоро су постали ноћна мора америчке флоте: убили су више од 12.000 америчких морнара, али упркос томе нису успели да зауставе пораз Јапана.
Да ли су и немачки пилоти предузимали самоубилачке подухвате? Да ли је Хитлер планирао последњи удар са стотинама „V-1” ракета с људском посадом? Да ли је у разарајућем лудилу следио јапански пример?

Одбрана нападом

У јесен 1943. године код Немаца се први пут појавила замисао о самоубилачким подухватима. Она није потекла ни од Хитлера, ни од његових блиских сарадника, већ од два до тада потпуно непозната војна лица: ваздухопловног лекара Теа Бенцингера и једриличара Хермана Лангеа. Они су команди ваздухопловства поднели предлог „новог начина ратовања у Европи”, условљеног ратним приликама: пројектиле с људским управљањем и пилотима који се добровољно жртвују. Међутим, закључено је да корист не би била у сразмери с губицима.
Септембра 1943. године генерал Милх, други човек немачког ратног ваздухопловства, разговарао је са својим официрима о овом предлогу. Расправљало се о томе да се авиони натоварени бомбама стрмоглаве на ратне бродове или да ловци, натоварени експлозивом, улете у ескадрилу бомбардера и да је униште. Међутим, генерал Милх никако није пристајао да своје пилоте тек тако шаље у сигурну смрт. Боље решење било је да пилоти-ловци постранце ударе у бомбардер, да оба авиона падну, али да пилот на време искочи падобраном. Током рата било је неколико случајних удара, при којима су се пилоти на тај начин спасли. Пилот-ловац мајор фон Корнатски био је задужен да ово разради у посебан метод ратовања и тако створи успешно средство за одбрану отаџбине.

   Командант пилота-ловаца, генерал Адолф Галанд, није прихватио жртвовање пилота, али се сложио с тражењем добровољаца за нови начин борбе: нападање противника с најмање могуће раздаљине, тако да оружје не може да промаши, а ако то не успе, да закачи бомбардер и тако га сруши, а сам се спасе искакањем. Тако су у мају 1944. године свечано врбовани пилоти за „јуришнике”.
   Током 1944. године организоване су три јуришне групе, свака са по 50 посебно прерађених авиона типа „фоке-вулф Fw-190”, познатијих под називом „кобац”, које су, због тешког наоружања и оклопа, пилоти прозвали „јуришни овнови”.
   Већина ловаца-јуришника успевала је са мале раздаљине да оружјем погоди бомбардере, тако да је удар био ретко потребан, али ако би до тога ипак дошло, већина ловаца је при томе гинула.

Тајанствени ескадрон

Самоубилачки потези ових пилота нису могли да спрече пропаст Немачке. Материјално, као и у људству, Американци су били далеко надмоћнији: сваки уништен авион или посада могли су брзо да буду замењени. У јесен 1944. године Американци су господарили немачким небом. Стратешки важне фабрике у којима се из угља добијало гориво већ су одавно биле уништене бомбама. Како би се задао смртни ударац немачкој индустрији наоружања на реду су били железница, превозна средства, унутрашњи водени путеви. Немачки ловци одавно су постали ловина, стотине младих, неискусних пилота оборено је када су покушавали да се приближе флотилама бомбардера.
   Авијатичарка Хана Рајч, која је испитивала авионе, покушала је да фебруара 1944. године непосредно разговара с Хитлером о „камиказама”, али он о томе није хтео ни да чује. Ипак је одобрио да се настави с техничким припремама, па је шеф Генералштаба ваздухопловних снага, генерал Кортен, предложио да се као „летећа бомба” искористи мали авион-ловац, „Месершмит Ме-328”. Коначно је одлучено да се искористи већ постојеће оружје, ракета „V-1” у коју би се уградили управљачки елементи. Узлетела би помоћу авиона матице, а после би ракетом управљао пилот. Хана Рајч је сама обављала пробне летове на летилици те серије, назване „рајхенберг”. Међутим, за примену тог оружја више није било времена. Један од ретких сачуваних примерака „рајхенберга” налази се у музеју у Па де Калеу у Северној Француској. Позајмљен из Антверпена у Холандији.
   У пролеће 1944. године поново се говорило да треба организовати одред летећих самоубица. Прве пријаве добровољаца већ су постојале, па је образована група поузданих људи који су прикључени „Ескадрону 200”, тајанственој јединици обученој за посебне задатке.
   Када су се 6. јуна 1944. године Савезници искрцали у Нормандију, Генералштаб немачког ваздухопловства располагао је с 39 људи спремних за „крајњи задатак”. Геринг није био сигуран да ли је у реду свесно жртвовати људе и желео је да има Хитлеров пристанак. Овај је то забранио јер пилоти који су требало да се ловцима типа „Fw190” обруше на савезничку армаду у долини Сене, уопште нису владали тим машинама. Били су то једриличари који нису имали обуку за моторне летилице.
   Пуковник Баумбах, командир борбеног „Ескадрона 200”, ионако није подржавао то лудило, па је успео да се фебруара 1945. године та команда распусти, а млади војници пребаце у падобранце.

Небески вукодлак

   Али, то није био крај сулуде замисли. Црвена армија је 31. јануара 1945. године стигла на обалу Одре и заузела крајеве моста на западној обали. Немачко ваздухопловство морало је свим средствима да спречи непријатеља да пређе реку и дође до Берлина. Тако је 5. марта предложено да се употреби велики број пилота-самоубица да разоре непријатељске понтонске мостове. Авијација је прво покушала конвенционалним средствима, с тим да је прикупљено све што се могло од авиона, пилота, горива. Успели су да погоде неколико мета, али не и да значајније утичу на напредовање Црвене армије, јер је њихова претходница брзо отклањала нанету штету.
-------------------------
ИЗБОР САВЕСТИ

У Јапану је творац одреда камиказа, адмирал Такиђиро Ониши, 15. августа 1945. године, замолио породице погинулих пилота за опроштај, а потом извршио самоубиство.
У Немачкој су се генерали који су своје војнике слали у бесмислену смрт, одлучили на (краткотрајно) савезничко заточеништво.
--------------------------------

   Тада се прибегло крајњем, очајничком средству – на брзину организованом самоубилачком нападу. Позвани су неки људи из раније команде, али је било и нових добровољаца. Када је 16. априла почео велики совјетски напад на Берлин, добровољци су добили наређење за покрет. Први пилоти камиказе забили су носеве својих машина на понтонске мостове преко Одре 17. априла, а последњи самоубилачки напад извршен је 19. априла. Ове акције нису имале никакав војни смисао, нити су утицале на развој рата: један понтонски мост могао је да се сагради за врло кратко време.
   Данас не може са сигурношћу да се утврди ко је издао то наређење. Поуздано се зна само да је генерал ратног ваздухопловства Дајхман, у позиву својим одредима, врбовао добровољце за ту лудачку акцију.
   Пуковник авијације Хајо Херман, некадашњи пилот-ловац и стручњак за ноћне летове, сматрао је да је једина шанса да се „великим ударом” изазове шок код Американаца и тиме немачкој авијацији обезбеди предах. Предвидео је да се 1000 до 2000 младих неискусних пилота пошаље да се супротставе одредима бомбардера тако што би се сударили с њима. У јануару 1945. године Херман је успео да план изнесе пред владу. Хитлеров ађутант за ваздухопловство Николас фон Белов истакао је да фирер посебно цени људе који су спремни на то, али да такав задатак не може да се изведе по наређењу, већ само добровољно. Када је генерал Галанд, због сталних сукоба с министром ваздухопловства Герингом, смењен, пуковник Херман имао је одрешене руке.
   Геринг је потписао позив да се добровољци пријаве за операцију којом се, уз ризик по сопствени живот, може помоћи да се рат заврши победом Немачке. Наводно се пријавило 2000 младих људи, од којих је одабрано њих 300 који су смештени у скровити летачки камп. Био је то „Специјалан летачки одред Елба”. Тек тада им је саопштен задатак: да у масовној формацији јуришају на америчке бомбардере. Поједини пилоти били су изненађени. Очекивали су да буду искоришћени на уништавању великих циљева, као што су носачи авиона или бојни бродови. Дати живот за један авион учинило им се ипак сувише јефтино. Инструктори су им објаснили да суштина није у саможртвовању, већ у томе да се удари бомбардер, а да се пилот спасе искакањем падобраном. Пилоти су то посебно ударање у бомбардер у жаргону називали „Вукодлак”.

Лажа и паралажа

Док је у целој Немачкој била на снази строга расподела намирница, специјални одред живео је раскошно: било је вина, коњака, чоколаде, путера, кобасица, сира, чак и праве кафе, али и идеолошких предавања. Уз сву политичку бајку и приче о раздору у савезничким редовима, мисли пилота враћале су се на предстојећи задатак. Говорило се о техникама које ваља применити, где су „летеће тврђаве” најрањивије и како да се најлакше спасу. Владало је напето ишчекивање, да би, коначно, у ноћи између 4. и 5. априла стигла заповест да сви пилоти оду на матичне аеродроме и припреме машине за борбу. То су углавном били авиони типа „Месершмит Ме-109”.
   Противници Хермановог плана успели су да спрече масовни поход какав је пуковник авијације планирао. Тако је само 183 пилота послато на неизвестан пут; 7. април одређен је за полазак. Расположење је било суморно: свакоме је било јасно да следећи дан вероватно неће преживети.
   Тог 7. априла 1945. године рат је био скоро завршен. Делови западне и источне Немачке већ су били у рукама Савезника. Тог дана је Осма америчка ваздушна флота кренула у претпоследњи напад на Немачку. Циљеви су били аеродроми млазних ловаца, фабрике муниције и складишта горива у околини Хамбурга. У Енглеској је организована снажна армада од 1304 четворомоторна бомбардера и 792 ловца, која је брујала преко Ламанша у правцу Немачке.
   За то време на аеродромима у средњој Немачкој још се вијорила застава са кукастим крстом, а вођа операције је дизањем руке на хитлеровски поздрав испратио пилоте јуришнике. Они су се окупили изнад Магдебурга и попели на 11.000 метара и јурнули у јато бомбардера. Касније је један амерички генерал причао како је у тренутку настао пакао. У хаосу последњих дана рата ова ваздушна битка и њен страшан резултат остали су незапажени. Немачки војни извештај од 11. априла забележио је да су у херојској борби немачки ловци уништили 60 америчких бомбардера. Била је то још једна у низу хитлеровских пропагандних лажи. У ствари, Американци су изгубили 23 бомбардера, а од 183 немачких ловачких авиона уништено је 133. Погинуло је 77 пилота. То није била операција камиказа у класичном смислу, али је сигурно био бесмислен (злочиначки) подухват који је ни за шта жртвовао 77 младих живота.
   Девет дана касније амерички генерал Карл Шпац обуставио је ваздушне нападе на Немачку – више није било циљева.

Аутор:

М. Цвекић

Илустровао:

Милан Ристић

Други светски рат

Активне теме форума

Нови корисници

Тренутно на сајту