3320 25. 9. 2015.
Дан за радовање, праштање и доброту
СЈАЈ ЧУДЕСНЕ
Благодетни огањ, у Цркви Христовог васкрсења у Јерусалиму, за вернике је потврда ускрснућа Исуса Христа и победе живота над смрћу
Бели анђео – Анђео на Христовом гробу, фреска из манастира Милешеве (13. век)
последњим часовима Велике суботе, пред ускршње јутро, верници три пута обилазе око цркве. Ноћ је. После сваког круга заустављају се пред затвореним вратима храма. У цркви влада мрак. Сва светла и свеће су погашене. То су последњи тренуци пре блеска ускршње радости која је оличена у поздраву – „Христос васкрсе! Ваистину васкрсе!” Црквене двери отварају се и звона звоне. Храм је обасјан светлошћу. Ускршња зора за вернике је оваплоћење догађаја описаних у јеванђељима:„А после суботе, у свануће првог дана недеље, дође Марија Магдалена и друга Марија да гледају гроб. И гле, земљотрес би велики, јер анђео господњи сиђе с неба, приступи, одвали камен и сеђаше на њему. А лик му је био као муња, а одело његово бело као снег. Од страха пред њим уздрхташе стражари и посташе као мртви. Тада анђео проговори и рече женама: ’Ви се не бојте; знам наиме да тражите Исуса распетога. Нема га овде. Јер васкрсе као што рече; дођите и видите место где је лежао. И идите брзо и реците његовим ученицима да је васкрсао из мртвих, и гле, он иде пред вама у Галилеју, онде ћете га видети…” (28. глава Јеванђеља по Матеју)
акође на Велику суботу, у Цркви Васкрсења Господњег у Јерусалиму, односно Цркви Христовог гроба, у малој капели одиграва се сваке године једно од највећих чуда православља. Реч је о благодетном огњу, пламену који се, по тврдњи верника, појављује на Христовом гробу у Јерусалиму, на богослужењу. Његова појава је и потврда ускрснућа Исуса Христа. Иначе, богослужење у суботу, у Храму Светог гроба, подсећа на догађаје Христовог страдања и увод у његово васкрсење.Пре него што ће јерусалимски патријарх стићи до места где се налазио Христов гроб, он увек наново бива запечаћен воском. Уз певање „Кирие елеисон” („Господе помилуј”), јерусалимски патријарх долази до цркве у пратњи дуге литије. Три пута обилази око цркве. Скида свечану богослужбену одору и остаје у белом стихару, широкој кошуљи. Сва уљана кандила угашена су још претходне ноћи. Црква је у тами. Патријарх улази најпре у капелу, малу одају испред гроба, а затим прилази гробу. Клечи испред места на коме је Христ лежао после смрти.
лагодатни огањ спушта се после изговорених молитви. Појављује се светлост, слична муњи која је, према Јеванђељу, пратила и анђела приликом Христовог васкрсења. Из самог средишта камена, почиње да се излива светлост. Она се затим уздиже, како описује јерусалимски патријарх, као магла која се подиже изнад воде. Чини се као да је камен прекривен влажним облаком. Светлост понекад само покрије камен. Неки пут је обасјана и читава капела, па људи који стоје изван могу да виде ту необичну светлост. То је светлост која не спаљује, али се у одређеном тренутку претвара у стуб и тада је могућно на њој упалити свећу. Јерусалимски патријарх прима благодетни огањ и, излазећи, дели пламичак, односно даје другима – јерменском, затим коптском патријарху и свима који су присутни. Разлеже се усклик на различитим језицима који казује исто. Да је Христ још једном васкрсао. Сви који су присуствовали овом догађају у Цркви Васкрсења Господњег, кажу исто. Да је доживљај појаве благодатног огња на Ускрс у Јерусалиму, нешто јединствено, неупоредиво.
И овде, на Ускрс, верници певају:
„Данас пролеће миомирише, а нова твар ликује. Данас је дан Васкрсења и прославимо га слављем, један дугог загрлимо и рецимо – браћо! И онима који нас мрзе опростимо све…”
Легенде о шареним јајима
ПОКЛОН, МИРАЗ И ЧУДО
О гнезду грлице на Голготи, поклону који је примио цар Тиберије, избору невесте и о томе шта се догодило с јајима Симона из Кирине кад је потрчао да помогне несрећнику и понесе његов тешки крст…
ао савршен организам, јаје је од давнина било не само симбол плодности, већ правог чуда – због тада необјашњивог рађања живог бића из нечег наизглед врло једноставног, а посебног. Укратко, на јаја се гледало као на нешто што поседује нарочиту моћ. Стављана су у темеље кућа како би отерала зло, у крила тек удатих девојака или би јаја чекала младенце на кућном прагу… Везана за култ пролећа и обнове живота, и у време настанка хришћанства, постала су знак не само обнове природе, већ и поновног рађања живота – васкрсења. Као што је пиле пробило љуску јајета, тако је и Христ на Ускрс устао из гроба.А Ускрс је највећи хришћански празник. Празник над празницима. Увек пада у недељу, прву иза пуног месеца, после пролећне равнодневице.
бојена јаја су, дакле, симбол пролећа, обновљеног живота, а црвена јаја симболизују Христову крв. Многобројне су легенде о томе како је настао обичај бојења ускршњих јаја. Једна од њих говори да је испод крста на Голготи, где је био разапет Исус Христ, било гнездо грлице. Христова крв капала је на птичја јаја која су постала румена. У спомен на невино проливену крв и Христово васкрсење, хришћани боје јаја у црвено. Црвена боја је због тога знак радости, васкрсења. Према другој причи, почетак овог обичаја је такође из времена Христовог васкрсења. Наиме, после тог догађаја, његови следбеници дошли су у Рим како би проповедали Јеванђеље. Када је Марија Магдалена изашла пред цара Тиберија, поздравила га је речима „Христос васкрс” и пружила му на дар црвено јаје. Овакав поклон објашњава се чињеницом што је међу Римљанима, баш као и код многих других народа, негован обичај даривања јаја при наступању нове године која је почињала – у пролеће. А када су први хришћани сазнали за овај дар, почели су да се угледају на Марију Магдалену, ученицу и следбеницу Исуса Христа.
Шарање јаја сматра се свештеном радњом, па се за тај обред жене и девојке припремају молитвом. Прича каже да је некада давно у Србији живео кнез који се зарекао да ће будућу жену за сина наследника изабрати на посебан начин. То ће бити она девојка која ће донети најлепше ускршње јаје. Будући да је младић био кнежев син, а осим тога и наочит и поштен, девојке су се дале на посао. Јер, ко таквог момка не би пожелео за мужа?
една од њих, уверена да је лепотица, дала је да јој сликар на јајету наслика портрет. Друга је веровала у моћ злата, па је кнезу однела јаје опточено златом. Трећа је сматрала да ће драго камење бити најлепши украс за јаје које ће јој послужити уместо мираза… Сиромашна девојка дошла је на замисао да природу преслика на јаје. Око јајета је везивала цветиће и травчице и бојила их кувајући их у луковини. То јаје на коме се могло видети пресликано пољско цвеће и детелина, било је најлепше од свих, према мишљењу кнеза, али и његовог сина. Сиромашна девојка постала је срећна невеста. Отуда наводно потиче обичај бојења јаја и шарања уз помоћ цвећа и травки.Јерусалимска легенда говори о сиромашку који је кренуо на пијацу са корпом свежих јаја за продају. Идући ка пијаци приметио је страдалника кога је пратила поворка. Несрећник је посртао под тешким дрвеним крстом. Успињао се према брду где је требало да буде разапет. Видевши паћеника, сиромах је осетио сажаљење и оставио јаја покрај пута. Пришао је осуђенику и без речи понео његов тешки крст. Када се касније вратио, нашао је своју корпу са јајима недирнуту. Али, ту га је чекало изненађење: јаја која је требало да прода, била су црвене боје. Човек који је био осуђен био је Христ, а онај који му је помогао – Симон из Кирине. Зато су обојена јаја симбол не само ускрснућа, већ и духовног преображаја.
ЗЕКИНИ ШАРЕНИ ЦВЕТОВИ
ио једном један зечић који је желео да деци поклони најлепша јаја за Ускрс. Да би их обрадовао и изненадио, тражио је место где би их најбоље сакрио. Носећи на леђима корпу пуну јаја, у зору се пришуњао кући у којој су живела дечица. Будући да је пролеће тек грануло, ливада испред куће, где су живела деца, била је препуна цвећа – белог, жутог, плавог пољског цвећа. Зека је сакрио јаја у трави и потом се вратио у своју јазбину. Чим је сунце изашло, догодило се чудо. Сви цветови са ливаде испред куће у којој су живела деца, зекини пријатељи, претворили су се у шарена јаја. Или је било обратно? Јаја су можда попримила боје пољског цвећа! Било како било, убрзо је ливада била пуна деце.
Зец је, такође, симбол плодности и живота, па одатле и веза са Ускрсом. Ова животиња везана је за божанства пролећа и плодности – како Афродите, тако и германске богиње Естре (Еастер – Ускрс).
Приказан крај Богородичиних ногу, зека је постао симбол чистоте, победе чедности над сладострашћем. Не треба заборавити ни лунарну природу зеца. Ускрс пада у прву недељу после пуног Месеца после пролећне равнодневице. У старим руским причама зец је изједначен с Месецом, док су Источњаци у шарама на Месецу видели зеца који у авану припрема напитак вечног живота. Ускршњи зечеви помињу се у описима алзашких прослава Ускрса још у 17. веку. Преко Аустроугарске ускршњи зека стигао је и до наших крајева. А у Србији су зеца од давнина сматрали животињом натприродних својстава.
Ускршња прича
СВЕМИРСКО ПИЛЕНЦЕ
Ђани Родари (1920–1980), славни италијански дечји писац, добитник Андерсенове награде за књижевност, 1962. године објавио је збирку приповедака „Телефонске бајке” из које објављујемо ову причу
рошле године на Ускрс, у кући професора Тиболе, из чоколадног јајета, знате ли шта је искочило? Изненађење! Свемирско пиленце, врло слично земаљским пилићима, с једном разликом. Имало је капетанску капу на глави и на њој телевизијску антену. Професор, госпођа Луиза и деца углас повикаше: „Ох!” и после тога не успеше да нађу праве речи. Пиленце је гледало око себе, прилично незадовољно.„Колико сте само заостали на овој планети”, примети. „Код вас је тек Ускрс. А код нас, на Осмом Марсу, већ је среда.”
„Текућег месеца?”, упита професор Тибола.
„Ма какви! Среда следећег месеца. Што се година тиче, идемо двадесет пет година унапред.”
рмљајући, свемирско пиленце направи неколико корака горе-доле како би протегло ножице:„Каква непријатност! Каква грозна непријатност.”
„Шта вас то брине?”, упита госпођа Луиза.
„Разбили сте летеће јаје, па не могу више да се вратим на Осми Марс.”
„Али ми смо чоколадно јаје купили у посластичарници.”
„Ви немате појма. Ово јаје заправо је свемирски брод, прерушен у ускршње јаје, а ја сам командант, преобучен у пиленце.”
„А посада? ”
„Ја сам и посада. Међутим, сада ће ми смањити чин. У најбољем случају, постаћу пуковник.”
„Па, пуковник је виши чин него капетан.”
„Можда код вас, пошто су код вас чинови обрнути. Код нас највиши чин има обични грађанин. Али, пустимо се тога, моја мисија је пропала.”
„Можемо само рећи да нам је жао, премда не знамо о каквој је мисији реч.”
„Ах, то не знам чак ни ја. Требало је да седим и чекам у оном излогу док се не појави наш тајни агент.”
„Занимљиво”, рече професор. „Имате на Земљи и тајне агенте. А када бисмо то испричали полицији?”
„Ех, јесте, није него! Да причате наоколо о свемирском пиленцету, сви би вам се смејали.”
„И то је тачно. Дакле, будући да смо сами, реците нам нешто о тим вашим тајним агентима.”
„Они су ту да проберу Земљане који ће се искрцати на Осмом Марсу за двадесет пет година.”
„Звучи крајње шашаво. Ми чак ни не знамо где се налази Осми Марс.”
„Ви, професоре, заборављате да смо ми тамо горе у односу на вас двадесет пет година унапред. На пример, већ знамо да ће се капетан земаљског свемирског брода који ће стићи на Осми Марс звати Ђино.”
„Уф!”, рече старији син професора Тиболе. „Баш као ја.”
„Чиста случајност!”, закључи свемирско пиленце. „Зваће се Ђино и имаће тридесет три године. Дакле, у овом тренутку он на Земљи има осам година.”
„Види молим те...”, рече Ђино. „Тачно као ја.”
„Не прекидајте ме без престанка”, узвикну строго командант свемирског јајета. „Као што сам почео да вам објашњавам, ми морамо да пронађемо тог Ђина, као и остале чланове будуће посаде како бисмо их надгледали, а да они то не примете, и како бисмо их образовали онако како ваља.”
„Шта, шта?”, професор ће на то. „Шта то значи? Да ми не васпитавамо добро нашу децу?”
„Не претерано. Као прво, не учите их да ће летети међу звездама. Друго, не учите их да су грађани свемира. Треће, не учите их да реч непријатељ, изван планете Земље, не значи ништа.”
„Извините, команданте”, прекиде га госпођа Луиза, „како се презива тај ваш Ђино?”
„Молим лепо, ваш, а не наш. Презива се Тибола. Ђино Тибола.”„Али то сам ја!”, поскочи син професора Тиболе. „Ура!”
„Шта ура?”, повика госпођа Луиза. „Не мислиш ваљда да ћемо ти твој отац и ја дозволити..?”
еђутим, свемирско пиленце већ је скочило у Ђиново наручје:„Ура! Мисија обављена! За двадесет пет година и ја ћу моћи да се вратим кући.”
„А јаје?”, упита уз тежак уздах Ђинова сестрица.
„Ма наравно, одмах ћемо га појести.”
Тако је и било.
Аутор:
Припремила Мирјана Огњановић - Пријавите се или се региструјте да бисте слали коментаре
