3320 25. 9. 2015.
Уз изложбу „Историја јапанских борилачких вештина”
РОНИН ЈЕ БИО
Тројица осионих самураја изазвали су на двобој сиромашног ратника без господара. Он га је прихватио, без размишљања.
д древних времена мач је био највреднија својина једног самураја. Веровало се да је у мачу његова душа. Он је био вреднији од самог живота, јер шта представља човек без сечива? Ништа. Ако би се неко усудио да додирне самурајев мач, то је било као да му је тај неко пљунуо у лице. И још горе од тога. У том херојском добу, све до почетка двадесетог века, самураји су увек носили по два мача за појасом. Један краћи и један дужи. Сечиво дужег у канијама било је намештено тако да стоји иза леђа, како би што мање сметало. Сматрало се изузетно ружним и неваспитаним да један самурај дозволи да корица његовог мача, у пролазу, док рецимо шета улицом, додирне корицу туђег мача. Ако дрзник не би нашао за сходно да се најпонизније извини, двобој је био неминован. Да се опере образ. Крвљу, како другачије?
Такмичење у борилачким вештинама данас је изузетно омиљено у Јапану
едној таквој епизоди у другој половини 19. века сведочио је чувени учитељ џуда Јокојама Сакуђиро. Тада још дечачић, нашао се на улици кад је један ронин (самурај без господара) случајно корицом мача закачио мач једног од тројице самураја који су се, прилично пијани, бахатили. Иако је то било у гужви, случајно, иако се ронин прописно извинио, ни један од тројице није хтео да прихвати извињење, већ су га изазвали на двобој. Шта ће друго – ронин је прихватио изазов.
Призор је био готово смешан. Ронин је био очигледно врло сиромашан, ситан човек, већ у годинама. Одрпана одећа, корице дугог мача пуне пукотина у лаку, похабане од употребе и времена. Насупрот њему стајала су тројица ратника, готово громаде. Сигурни у себе, добро наоружани, у новој, очигледно скупој одећи. Пролазници су већ почели да сажаљевају ронина.По древном обичају, борци су изговорили своја имена. Оружје је исукано, тројица самураја стајала су насупрот усамљеном противнику. Гола сечива пресијавала су се на сунцу. Ронин је био без икакве мимике, миран толико да се понашао као на вежбалишту, где су противници наоружани штаповима. Вероватно као и много пута раније, уперио је сечиво ка самурају који је стајао у средини. Изгледало је као да занемарује чињеницу да напад врло лако може доћи и с крила. Тада је самурај у средини почео да узмиче, центиметар по центиметар. Ронин се исто тако полако примицао. Онда је један нападач, онај који је стајао ронину с десне стране, нагло кренуо у напад. Учинило му се да је видео како се ронин отворио у покушају да зада ударац. Кобна грешка!
Овај не само да се није отварао већ је предвидео потез противника. У делићу секунде се измакао и пропустио противника, који је протуњао. Мач је севнуо и непријатељ се нашао на земљи. Био је мртав пре него што је дотакао траву.
Тада је онај самурај слева кренуо у напад не би ли искористио прилику и гужву коју је његов пријатељ направио. Ронин је само поновио потез, крајње складно. Један ударац, тешко видљив са стране, и противник се нашао на земљи окупан сопственом крвљу.
ве то трајало је краће него што је потребно да се исприча прича. Онај самурај у средини, видевши шта му се управо десило с пријатељима, мало је боље размислио о својим намерама. Пао је на колена и чекао смрт. Ронин му је пришао. Овај је заклопио очи и спустио главу. Обичај је налагао да победник приђе и пресуди му. Ронин је пришао са исуканим крвавим сечивом, а људи који су сведочили заћутали су, све у очекивању крајње смисленог краја двобоја. Граја се претворила у мртву тишину. Ипак, крај је био посве неочекиван.Пришавши пониженом противнику, ронин је, уместо да обезглави непријатеља, сечиво једноставно обрисао од крви и вратио га у корице. Тишину је разбио аплауз самураја који су чинили публику. Ретко се виђао такав потез милости, поготово у жару борбе. Ронин је онда једноставно одшетао до оближње управне зграде да пријави двобој и последице. Тако је налагао закон, а он мора да се поштује.
ачеве (катане) и опрему сличне онима коришћеним у овом и многим двобојима и биткама током јапанске историје посетиоци су могли да виде од 6. до 26. августа у Музеју примењене уметности у Београду. Изложба „Дух будоа: историја јапанских борилачких вештина”, коју је овај музеј спровео у сарадњи са Амбасадом Јапана у Србији и Јапанском фондацијом, приказала је историју традиционалних јапанских борилачких вештина – од борбених техника коришћених на бојном пољу (буђицу) до модерних борилачких вештина које за циљ имају обликовање духа и тела (будо). Ово је представљено изложеним оригиналима и репродукцијама оружја кроз историју, као што су лукови, стреле, самурајски оклопи и мачеви, а ту је и фото-материјал.
осебно занимљив био је први део изложбе, на коме су представљене реплике оклопа и врло занимљивих шлемова, кроз које се савршено види развој борбених вештина од 8. до 19. века. Јесу у питању реплике, али су потпуно верне оригиналима, који су или уништени кроз векове или су превише крхки за ношење ван Јапана.Други део изложбе бавио се реорганизацијом буђицуа у будо у 19. и 20. веку, а посетиоци су могли да погледају одећу и опрему данашњих удружења, као што су мачеви од бамбуса, штитници, лукови, стреле, све оно што користе вежбачи.
Ово је свакако била изложба вредна пажње, јер самурајски шлем с јеленским роговима није нешто што се виђа сваког дана.
Аутор:
Н. Баћковић - Пријавите се или се региструјте да бисте слали коментаре
