3320 25. 9. 2015.
Отац српског Дон Кихота
РОМАН НА КОЊУ
Јован Стерија Поповић волео је да на шаљив начин прикаже стварност свог времена, кроз смех ставља озбиљне замерке друштву у коме је живео. Чинио је то не само кроз чувене комедије, већ и у свом роману, првом такве врсте код нас
ису нам све књиге на корист, има и оних штетних. Књиге, штавише, могу да имају погубан утицај на читаоца. Иако се то од њих не би очекивало, будући да се обично противе свакој врсти забрана, овакве речи знали су да загрме и писци. Најпознатији пример је лекција коју је о витешким романима одржао Мигел де Сервантес. Боље од сваког есеја, расправе, критике, написао је роман о роману, причу о племићу кога су залуделе невероватне витешке авантуре из тада омиљене лектире, који је поверовао у њихове нелогичности и одлучио да и сам постане лутајући витез и ослобађа свет и лепе госпе од разних пошасти. Пресликан у стварни свет, свет витешких романа постао је смешан и апсурдан, свима осим главном јунаку Сервантесовог дела, Дон Кихоту, који је озбиљно схватио своју улогу и смисленост пустоловина о којима је читао у витешким романима. Популарност оваквог и сличног штива имала је облике праве епидемије, та заразна литература захватила је и наше просторе у 19. веку, нашла ту своје писце и своје обожаватеље. И код нас се, међутим, нашао писац који је одлучио да стане на крај тој моди и исмеје је, не у облику есеја, критике, већ романа. Кога је бољег тадашња српска књижевност могла да има од највећег комедиографа свог доба – Јована Стерије Поповића. И ко је могао да буде поузданији сведок лоших страна витешких романа од писца који их је некад и сам састављао.
Топлица у сузама
Било му је свега двадесет и једна година када је, следећи моду свог времена, Стерија писао романе о пустоловинама храбрих јунака, њиховој љубави према лепим госпођицама, верности отаџбини, путовањима у далеке земље и херојским подвизима.
Измишљена љубавна прича умотана у историјско рухо српског средњовековља, био је то опробани рецепт који су романописци често користили. Млади књижевник, који ће две године касније написати прву у низу великих комедија, „Лажу и паралажу”, изабрао је да забави читаоце љубављу српског витеза и маварске, арапске принцезе, а све у време Косовске битке. Сасвим уобичајено за то време било је и преузимање грађе из страних књижевности и других извора. И ту Стерија следи дух времена. Радњу је преузео из романа „Гонзалво од Кордове или поново освојена Гранада” француског писца Флоријана из 18. века, док се за опис Косовске битке служио „Историјом разних словенских народа” Јована Рајића.
„Посрбљени” шпанско-маварски роман и накалемљена грађа из националне историје изродили су Стеријин роман првенац „Бој на Косову или Милан Топлица и Зораида”. Писац нам препоручује да се забавимо, али и поучимо читајући о Косовском боју у „романтическу одежду увијеном”, као и да се ближе упознамо с Арапима, којима је посвећено неколико поглавља романа, а о којима претежно слушамо из уста лепе принцезе Зораиде. И Косовски бој и арапски народ у позадини су дешавања.
Главни ток радње препуштен је љубавницима, лепом, високом српском витезу Милану Топлици и Зораиди. Не треба нам много да препознамо толико пута написану причу о забрањеној љубави, растрзаности заљубљених између сопствених осећања и дужности према породици, овом случају и отаџбини. Прича има очекивано трагичан крај, будући да главни јунак Милан Топлица, како знамо из епске поезије, није преживео Косовски бој – питање је било само колико ће Стерија у свом роману нагласити трагичност његове смрти и јунаштво којим се одликовао у бици. Побратим Косанчић Ивана и Обилић Милоша из епске поезије, који уходи турску војску, у Стеријином роману постаје врста лутајућег витеза. Он путује далеким земљама, доживљава бројне пустоловине, прерушава се и спасава заробљеништва, савлађује непријатеље и, као обавезни део „витешког репертоара” спасава лепу Зораиду од мрских отмичара.
Живећи у доба сентиментализма, Стерија није могао да заборави пренаглашена осећања, често проливање суза, чак и српских витезова, који у народним песмама онако смирено одлазе у одсудни бој, заклетве верности и говоре натрпане претераним и неуверљивим осећањима. У Стеријино време, међутим, дувају и други, нови ветрови. Већ тада се осећа да је калуп оваквих романа потрошен и превазиђен. Више него време у коме је живео, раскиду с таквим писањем допринела је Стеријина стваралачка личност.
Исувише проницљив, с оком изоштреним за детаље, склон сатири, вешт језикословац, осетљив на друштвене мане, није дуго могао да остане посвећен писању романа који су подразумевали лажне сузе, измишљену стварност и извештачене јунаке. Сазрело је време да млади романописац почне да ствара оно у чему се ће показати као најбољи: комедију. Комедиограф је, вероватно, и био тај коме је после четири године пало на памет да се насмеје својим младалачким покушајима, али и целој генерацији тадашњих романописаца.
Роман без романа
Пре него што је сабрао све мане тадашњих романа, Стерија им је дао још једну шансу – почео је да пише нови роман, „Паденије босанског царства или Дејан и Дамјанка”. Иако је имао готов сиже, Стерија га никад није завршио. После две године, 1832, настаје једно сасвим другачије дело, „Роман без романа”, први антироман у српској књижевности, како су га критичари крстили.
Подсетиће нас на Сервантесовог „Дон Кихота”: и овде један обожавалац витешких романа, надахнут омиљеном лектиром, креће у свет да тражи пустоловине. Чак јаше на кобили чије је име женска варијанта имена коња његовог шпанског „колеге” – Росинанта. Пошто му је у детињству један свештеник прорекао да ће му се у животу десити многа чуда, мајка му даје име Роман – јер чуда се у романима дешавају. Можда би тај дечак другачије прошао као младић да уз себе није имао двоје љубитеља витешких романа који су му омилели такву лектиру – мајку и свештеника који се касније бринуо о њему. Његови стараоци уверили су га и у његову изузетност, због чега он у шеснаестој напушта дом и креће у потеру за својом витешком судбином.
Као и у свету Дон Кихота, стварност у његовој уобразиљи постаје позив на подвиг и јунаштво. Као љуте непријатеље, Роман напада мајмуне окупљене под неким дрветом, јуриша на замак за који је уверен да је зачаран и да га треба ослободити од нечистих сила, ослобађа се тамнице уз помоћ незграпне агине кћери с још незграпнијим именом Чимперпич. Иако јунака, по витешким обичајима, треба да спасе лепа девојка, Роман се мири са судбином да ће своју лепу госпу морати да потражи на другом месту, а јадну Чимперпич нејуначки оставља саму у шуми. Упоран да нађе лепотицу жељну да је ослободи храбри витез, у шуми угледа девојку која јаше на јелену и одлучује да је то господарица његовог срца због које ће предузети бројне јуначке подухвате. Од замисли да постане витез, у доба кад су ти јунаци у оклопу давна прошлост, до идеје да трага за непознатом девојком како би освајао њено срце, Роман осмишљава свој живот по обрасцу невероватних пустоловина из витешких и псеудоисторијских романа. И свештеник, његов старатељ, љубитељ је овог штива.
Писац нас обавештава да он чита „Велимира и Босиљку” и „Љубомира у Јелисијуму”. Роман има на уму јунаке ових романа, он јури по стварном свету њихове измишљене пустоловине. Помињући директно лектиру која је од његовог јунака направила умишљеног витеза, Стерија се обрачунао с још једним младалачким идеалом, са својим некадашњим узором, омиљеним романописцем Милованом Видаковићем.
Учитељ и ученик
„Но кад другу част Љубомира у Јелисијуму прочита, опет у свој први елемент дође. Ах, Бурјам, Бурјам! Каква је то слава, како мачеви севају, како штитови јече, брда се тресу, а он на коњу и пешке лети, како непријатељи пред њим као муве падају!” Писац „Љубомира у Јелисијуму” и „Велимира и Босиљке”, Милован Видаковић, погубно је својим делима утицао на здрав разум и расуђивање Стеријиног јунака. Сличан утицај, додуше, имаће и „Робинзон Крусо” Данијела Дефоа: „Он (Роман) запита свог поочима где су острови на којима дивјаци живе, да он к њима отиде, пак да види би л’ га смели заклати и изести.”
Плакат за премијеру представе „Смрт Стефана Дечанског” коју је написао Јован Стерија Поповић, а изведена је у Театру на Ђумруку 4. децембра 1841. године.
Оно што није уобразиља, као Романове идеје о јунаштву и пустоловинама, јесте чињеница да су и Видаковићеви романи, али и узгред поменути Дефоов „Робинзон Крусо”, били врло читани. Ни Стерија није био имун од тога. Као што смо видели, и сам је писао таква дела, а узор му је био управо Видаковић, као тада најистакнутији и најутицајнији представник тог жанра. Можда бисмо могли да кажемо да је Стерија био мало уверљивији од свог узора, да историја у његовим романима делује мало ближе истини. У великој мери, опис боја на Косову одговара представама тог времена и ономе за шта се у Стеријино време верује да је било историјска истина, као, на пример, да је Вук Бранковић издао кнеза Лазара пребегавши Турцима. Не треба заборавити, ипак, да се у Стеријином роману на страни султана Мурата и Турака бори читава галерија ликова, Арапа, преузетих из шпанског романа, а да се побратим Милоша Обилића Милан Топлица с горким сузама опрашта од своје драге.
Комедиограф није могао да буде ништа бољи у писању таквог штива од Видаковића јер је такве романе једноставно прегазило време, а њихова форма била је одавно превазиђена и наивна. Није се, међутим, како би се очекивало, Стерија одрекао свог учитеља. Подсмешљиво се осврнуо на његове романе, али „наш старац Видакович” добиће признање од бившег ученика. У једном каснијем запису извештава нас Стерија да је у Пешти умро Видаковић „чемерно, бедно, у највећој сиротињи”. Гласови подсмеха угушили су га у очима „лакомисленог народа”, угушили су „све оно добро што нам је учинио онда кад су његови подсмевачи у љуски били”. Да, Видаковић је био слабо образован, никако није хтео да иде за духом свог времена, већ се ослањао на романе чије је време прошло, пише Стерија, али многи су следили његов узор, па и он сам „с умиленијем опомињем дјејствија која су Видаковићеве књиге на мене, у детинству моме чиниле”.
Много више од дејства које су његови романи могли да имају на читаоце и њихову уобразиљу, Стерија је киван на лицемере који су одбацили омиљеног писца, зачетника српског романа и једног од најутицајнијих међу романописцима који су дошли после њега. „Наш старац Видакович, писао је како је знао, и заиста нико га не може осудити да је рђаво писао...”
Време и Феме
Не би Стерија био то што јесте да није и у овом свом подухвату захватио широко и обухватио не само витешке романе, већ и њихове читаоце, цело једно друштво које воли да им писци угађају, њихове позе и „унтерхалтовање”. Ако у ономе што се дешава Роману нема ничег што има било какве везе са стварношћу, захваљујући опаскама и коментарима писца упознајемо друштво у коме је Стерија живео и стварност која га је окруживала.
Много више него што га је занимало да исприча приповест о Роману, писца је забављало да стално прекида своје приповедање упадицама, могућим питањима које би читаоци могли да поставе и одговорима на њих. Он води измишљени разговор с читатељкама, објашњава им, коментарише делове романа, одговара на њихова питања. Кад Мухамедов магарац описује пут на Месец, што је све део Романовог сна, читатељке се занимају каква је мода на Месецу, какви су балови и како се госпође држе. Оне би хтеле да чују љубавну причу у роману, по калупу на који су навикле у таквим штивима, смеју се имену несрећне Чимперпич, радознале су да чују више о Романовом детињству. Читатељке Стеријиног романа воле чешљеве из Париза, јуре моду, зову се Мендин, Сирен, Мари, уместо „паорског” Манда, Сара, Мара, воле да додају презимену „од” да би личило на титулу, па постају госпоја од Прелић.
Романескно штиво повод је за бројна пишчева запажања, а она се не тичу само жена: пише Стерија о онима који воле да се упуштају у празно филозофирање, запостављајући своје послове, безобразлуку момака из високих кућа који не поштују девојке и господичнама које од детињства уче да се пренемажу, родитељима који децу препуштају слушкињама и дојкињама, уместо да сами о њима брину, онима који гледају сјајно одело, а не човека у њему, браковима из интереса. Читатељке му не дозвољавају да приповест почне изненада, описом како Роман јаше кроз Египат.
У уобичајеном маниру тадашњих романописаца, Стерија се позива на стари рукопис који извештава о јунаку. Рукопис је оштећен на многим местима, али писац се не либи да из тог „крпежа” саставља роман.
„Кад младић који је десет година у раскоштву живећи здравље проарчио, тврдо представи убудуште умерено живити и своје већ порушено тело мало више штедити да може јошт коју годину поживити – није ли то крпеж од велике асне? Кад се жена, која је после дуговремене кавге и свађе од мужа отишла, ходатајством добри пријатеља опет мужу поврати, није ли то крпеж што кућу држи?”, правда писац свој поступак.
Роман се изненада прекида – Стерија нема више стрпљења да се забавља са својим читаоцима и не обазире се на то што му они замерају да је књига малена („Е, зар се опет само велике удају?”). Шала треба да буде кратка, уверава нас аутор, а има и оних који ће књигу купити само да би видели списак претплатника на последњем листу, па је неважно да ли је приповест дужа или краћа.
---------------------------------------------------------------------------------
Јован Стерија Поповић (1806–1856)
Сцена из „Лаже и паралаже”
Творца „Лаже и паралаже”, „Покондирене тикве”, „Тврдице” шира читалачка публика данас углавном зна по његовим чувеним комедијама, наведена дела само су неке од њих. Српска књижевност добила је у њему и одличног песника, писца историјских трагедија, сатира, афоризама, аутора бројних школских уџбеника, од којих је најпознатији „Реторика”. Писао је и текстове из историје, политике, педагогије, историје књижевности, филологије. Рођен је у Вршцу, у трговачкој породици, у Пешти и Кежмарку завршио је студије права, и по завршетку студија радио у Вршцу као професор латинског језика, а после као адвокат. Између 1840. и 1848. године ради као професор природног права на Лицеју у Крагујевцу, а затим и као начелник Министарства просвете. Један је од оснивача Друштва српске словесности, националних установа културе, попут Народног музеја или библиотеке, а учествује и у оснивању првог београдског позоришта, Театра на Ђумруку. После 1848. године враћа се у Вршац где проводи последње године живота.
Аутор:
Ј. Чалија - Пријавите се или се региструјте да бисте слали коментаре
