3320 25. 9. 2015.
Незаустављиви Тимоти Бајфорд
РИБЕ НЕ МОГУ
ећате се амбасадоровог пса, Карли, оне врце? Па срели смо се поново пре неки дан, случајно, на једном имању у Прованси. Дремала је међу гранама олеандера, не хајући за шкорпије и донела вести о новом филму који је недавно приказан у Београду. Наслов филма је „Питам се! Питам се! Ко је Тимоти Џон Бајфорд?”. Карли је врло пријатељски расположена (и то више него пријатељски, могао бих да кажем, уколико бих истрајао у љубоморисању, што с тога и не чиним!) према Бајфордовом псу, јоркширском теријеру Билију, који се ових дана појављује у свим новинама. Он је живахна душа – веома причљив, без нарочитог смисла за дискрецију, али крајње пажљив. Премда га није било у близини пре четрдесет година када је Бајфорд стварао „Невен” (знате, ону култну телевизијску серију засновану на делу Јована Јовановића Змаја), невени му се ипак много допадају. Обожава њихов мирис и боју, па је чак и Карли за Ивањдан поклонио – невен. Било како било, Били је испричао Карли све о септембру 2012. године када је Бајфорд кренуо у Енглеску, упркос лекарском наређењу:
„Не могу да прихватим одговорност због такве лудости! Слично путовање могло би да буде смртна пресуда за особу која је болесна као што сте болесни ви.”
Намера је била да се сними Бајфорд како истражује своје корене у катедралском граду Солзберију с Вилијам-Голдинговском трском поред предивне и рибе пуне реке Ејвон. За Бајфорда, пецање је најсуровији од свих спортова, јер рибе не могу да плачу. Свака друга зверка може гласно да се буни, али не и рибе. Колико год Били није склон рибама – за разлику од Карли која би смазала бугарске сардине у конзерви само кад би јој се пружила прилика – он верује да су ове рибље сентименталности заправо знак претеране осетљивости.
или је више склон да чува своја осећања за Бајфорда кога је, наравно, покушао да одврати од одласка прошлог септембра и лајао као махнит када је кренуо са „Смрт у Венецији” шеширом на глави ... Можда је због тога, у последњем часу, Бајфорд пружио својој жени тај шешир, те га је она ставила на главу утехе ради. Заједно, она и Били махали су у знак поздрава незаустављивом Енглезу и двојици чланова филмске екипе. Без суза, само дозвола за одлазак, уз осмех, као у песми Игија Попа.Будући да је Бајфордов британски пасош истекао, он је у Велику Британију „први пут” путовао као Србин и морао да чека на Хитроу у реду за путнике изван Европске уније. На сву срећу, Џеф, чудесни Индијанац, био је ту да сачека тројицу момака – јер истог часа када су слетели у Лондон, они су поново постали дечаци. Преображени и изгубљени све док их Џефова колица нису безбедно довела до ишчекиваног солзберијског стола за чај у пет. Ту се обрео, у башти „Миртине куће”, уз салвете са енглеском заставом у заглављу, џемом и павлаком и стилтонским сиром на „Карсовим” бисквитима и риђом мацом као друштвом.
„Ту смо!” дрекнуо је Џеф.
Били није испричао ништа нарочито о чају, али се био сав зајапурио говорећи о риђој маци која би увече водила дечаке до њихових кревета у чаробној кући. А сваки је кревет имао своју светлуцаву светиљку која би треперила док су они спавали. Премда помало изненађена због изгледа и звукова у свим собама и језика који никада раније није чула, риђа маца убрзо је прихватила такве прилике. Бајфорд је на посебан начин био одушевљен и сместио се брзо, као муња.
„Осећајте се као код куће!”, повикао је неколицини збуњених „стварних” људи из суседних кућа, док су бучно кружили око светог сточића за чај.
ије било времена за губљење. О рибама је ваљало попричати, река је требало да буде фотографисана, прозори ка прошлости – отворени. Требало је стићи до Фординбриџа и помазити стару кућу код Сендл мајура. Човек може да помази кућу на начин на који неко мази пса или жену, с чежњом у срцу. Мирис дома. Ништа му није налик. Сви пси то знају. Кад смо већ код тога, Карли се ускоро исељава из своје Резиденције у пропалу стару школу. Више о томе, једнога дана...Све је на Сендл фарми било исто као и пре седамдесет година, када је Бајфорд рођен. Само што је један прозор разбијен, карирани застор покривао је стаклену пукотину. Све је одисало невеновштином, једино није било каквог мудрог старог господина који би гледао кроз прозор, с невеном на реверу. Изворе стваралачког дара требало је истражити међу боровницама, а златној рибици ваљало се дивити, без обзира на све. Није било времена за губљење док је филмска екипа тражила сведоке оних давних времена пре него што је Били ступио на сцену. Времена када би Бајфорд повео лава, а не пса у шетњу, или дувао у свиралу у чинији за супу. То су били дани када закони здравља и сигурности нису били врхунски владари у „Rule Britaniа!”. Много, много година пре него што ће јоркширски теријер постати владар Бајфордовог српског легла, средиште пажње и пре него што ће седети у његовом крилу на свим филмским фестивалима и појавити се чак и у „Политици”.
„Ствар је у томе”, рекао је Били Карли (они обично међусобно разговарају на српском, мада Карли има снажан бајфордовски акценат) „што Бајфорд на све њих заједно није обраћао пажњу, а успео је. Он се попео до звезда и потом вратио до својих корена. Наравно, безмало се докусурио када се вратио из Енглеске. Доктори ипак нису потпуне будале. Морао сам да јурцам до хематологије, са желе бомбонама. Поново је пркосио судбини и успео (са мном, имајте молићу у виду) да се домогне клупе у својој шуми ради снимања последње сцене филма. Бајфорд је човек који је спасао славује у Бањичкој шуми, премда су престали да певају током бомбардовања... штрајковали су, могло би се рећи. Вратили су се да отпевају још једну песму...”
том часу, Били, који иначе припада прилично музикалној пасмини, а будући одгајан на Хендлу са додатком Баха – почео је да гракће помало патриотски, помало осећајно, те је био принуђен да ућути. Тешко да је био у стању да настави и подсетио је Карли на ужасну прилику када сам Бајфорд није успео до краја да изрецитује своју величанствену песму о убиству Зорана Ђинђића. Једноставно се згужвао. Једини начин на који је Били могао да се прибере, био је да заборави на славује и у потпуности промени тему.
„Замисли... Бајфорд има још један сан који ће можда остварити. Он жели да отпутује у Америку, и то бродом. Није одредница, већ путовање, долажење до циља, оно што њега занима, баш као што песник рече: ,путовати с надом, боље од доласка самог’.”Овога пута Били подразумева да неће бити остављен, већ да ће се седети на палуби и уживати на сунцу, њушкајући воде око Кипа слободе. Карли је такође позвана, а биће јој чак дозвољено, из практичних разлога, да понесе и мрежу за рибе. Мада не и штап!
Вал Монд, у Прованси, августа 2013.
Аутор:
С енглеског превела Мирјана Огњановић
Илустровао:
Добросав Боб Живковић - Пријавите се или се региструјте да бисте слали коментаре
