3320 25. 9. 2015.
Живот је бајка – Александар Бородин
РАЗОНОДА ОЗБИЉНОГ
Од детињства није могао да се одрекне ниједне од две страсти које су га опседале – музике и науке
омпозитори који су у историји музике упамћени као славна „Руска петорка” или „Велика петорка” по свом основном занимању уопште нису били музичари! Сви су се, бар током једног дела свог живота бавили неким другим послом. А онда су, за разлику од „академичара” који су се ослањали на европску музичку баштину, писали музику која се заснивала на руском фолклору. Били су то Балакирјев, Бородин, Римски-Корсаков, Мусоргски и Кјуи.Александар Бородин (1833–1887), писац опере „Кнез Игор”, био је научник светског гласа – хемичар, лекар и професор универзитета. Како је и када успевао да компонује, свира неколико музичких инструмената и говори течно четири страна језика (француски, немачки, енглески и италијански), преводи научна дела, тешко је и замислити. Али, његова судбина није била нимало обична.
Рођен је 12. новембра 1833. године у Санкт Петербургу, као ванбрачни син средовечног грузијског кнеза Луке Степаноича Гедианова (Гедијанишвилија) и његове двадесетчетворогодишње љубавнице Евдокије Константинове Антонове. Разуме се, кнез је већ био ожењен, па су дечака крстили као наводног сина принчевог посилног – Порфирија Ивановича Бородина.
Премда је званично био син слуге, захваљујући привржености кнеза Луке Степановича Гедианова својој љубавници, дечак је растао окружен пажњом и у богатству. Првих пет година провео је са родитељима у кнежевом великом стану у Санкт Петербургу. Бринући да његов љубимац буде обезбеђен и онда када њега више не буде, кнез се побринуо да, ипак, уда Евдокију. Нашао јој је угледног, али и веома старог мужа, лекара Кристијана Ивановича Клајнекеа, војног лекара у пензији. Евдокији Антоновној дао је и богат мираз у облику четвороспратнице у граду на Неви. Није прошло ни две године од венчања, а лекар је преминуо. А затим је, у шездесет деветој години и кнез заувек склопио очи... Срећом, претходно је да успео сина извуче из окова кметства. Александар Бородин сада је и званично био син преминулог лекара…
Четири инструмента
Бородинова мајка васпитавала је сина у кући, уз помоћ приватних професора. Александар Порфирович био је доброћудно, затворено, али послушо дете. Била је уочљива његова способност да упија многа, различита знања. Најчешће се играо замишљајући да је верглаш и приређујући кућне позоришне представе. У деветој години написао је прву композицију. Била је то полка – „Јелена”. Када се мала породица преселила у нову кућу, недалеко од касарне где је вежбао војни оркестар, Бородин је са гувернантом редовно одлазио на њихов концерте.
По повратку кући, оно што је чуо свирао је– на свом клавиру. Мајка је схватила да њеног сина музика привлачи на посебан начин. Унајмила је флаутисту из војног оркестра да дечаку даје часове. Касније је Евдокија примила подстанара, угледног професора музике Михаила Шигљева са којим је дечак наставио да открива тајне музике. Учење је подразумевало и часове клавира. Кућу породице Бородин посећивао је и немачки пијаниста Порман. Уживали су у заједничком свирању. Александар је с лакоћом савладавао Бетовенове и Хајднове композиције. Почео је да свира и виолину…
Дечак је с мајком редовно похађао и музичке концерте. Посебну страст гајио је према камерној музици, па је тако научио да свира и виолончело. У четрнаестој години већ је написао Концерт за флауту и клавир, као и Трио за две виолине и чело…
Александар Бородин, композитор славних „Половецких игара”
Упркос чињеници да је био опчињен музиком, уметност није била једина љубав овог необичног тинејџера. Чинило се да је хемија оно што га највише привлачи. Често је изводио различите огледе, углавном уз нежељени ватромет, али без тежих последица. Мајка му се тада забринула. Шта ће бити од њеног сина? И музика и наука изгледали су јој као несигурна занимања. Више је волела да њен син постане трговац! Учинила је све да уђе у трговачки цех… Али, то њега није нимало занимало. Музика и природне науке – то су биле области у које је желео да се удуби. По могућству, подједнако!
Дружење с Мендељејевим
Године 1850, пре него што ће навршити седамнаесту, Александар Бородин уписао је Медицинско-хирушку академију у Санкт Петербургу, место где су се школовали будући дворски лекари. Студије је почео изучавањем анатомије. Испоставило се да је већ током те прве године највише пажње посветио хемији. Бородина је запазио професор Николај Николајевич Зинин, шеф катедре за хемију. Веровао је да пред собом има чудо од детета. Истовремено познавање медицине и хемије било је, по Зининовом мишљењу, кључно за модерног научника, посебно лекара. На трећој години студија Александар је већ био примљен у Зининову лабораторију. Наставио је да изводи огледе.
Уместо да буде задовољан што има тако посвећеног студента, професор Зинин био је и крајње забринут. Сметала му је Александрова превелика љубав према музици. Наиме, што је више тонуо у науку, постајао је све приврженији музици! Професор је сматрао да никако неће моћи да помири те две љубави.
Композитор међу научницима – Бородин стоји ,
а десно од њега седи Мендељејев.
„Господине Бородин, мање се бавите песмама. Све моје наде упрте су у Вас и надам се да ћете постати мој наследник. А Ви изгледа стално мислите на музику! Не можете одједном да уловите два зеца!”, написао је Зинин свом обдареном студенту. Александар Бородин дипломирао је с успехом 1856. године. Токсикологија је била област која га је посебно занимала, тачније, дејство фосфорне и арсеникове киселине. Страст према хемији одвела га је у Хајделберг, а затим и у Париз, Рим, Пизу...
Наставио је да се усавршава и почео дружење са Мендељејевим. Постао је угледни лекар, универзитетски професор научник слављен у читавој Европи. Значајни су његови радови о синтези флуора с органским једињењима, полимеризације и кондензације алдехида, као и откриће алдол реакције 1872. године. Неке од хемијских реакција данас носе Бородиново име.
Одмор од озбиљних послова
Ипак, уметник-научник, налазио је довољно слободног времена да се бави музиком. У Баден-Бадену упознао је младу руску пијанисткињу Екатарину Протопопову у коју се страсно се заљубио. Она се у бањи лечила од туберкулозе. После неколико година вереништва, одлучили су са се венчају. Премда је Екатарина често боловала, брак је био срећан и имали су три кћерке.
Живот Александра Бородина, као што може да се наслути, био је, најблаже речено, растрзан. Стално се борио са недостатком времена. Трчао је из своје хемијске лабораторије на концерте, затим кући где је компоновао, потом је предавао студентима… Иако професор није веровао, заиста је заменио Зинина када се повукао у пензију. Бавио се превођењем значајних научних књига с различитих језика. Извесно је да је својим научним обавезама давао предност. Радије би окончао хемијске задатке, него што би завршио неко своје музичко дело.
„Музика је разонода, одмор од озбиљних послова”, говорио је. Управо из тог времена, око 1870. године, потиче и најзначајније Бородиново дело, опера „Кнез Игор”. Чак седамнаест наредних година покушавао је да доврши оперу… Није му пошло за руком. Умро је не успевши да оконча посао који су наставили његови следбеници и пријатељи, Николај Римски-Корсаков и Александар Глазунов.
Упркос чињеници што је био уважени научник, Александра Бородин ипак је светску славу стекао пре свега као музичар – композитор. По повратку у Санкт Петербург где је почео да ради као универзитетски професор, 1864. године упознао је Милија Балакирјева, а као војни лекар и официр Мусоргског, Кјуја и Римског-Корсакова. Године 1869. изведена је Бородинова Прва симфонија, а диригент је био Балакирјев.
Праизвођење Друге симфоније прошло је прилично незапажено, све док Франц Лист, Бородинов поштовалац, није организовао поновно извођење у Немачкој. Тада је Бородин постао познат и изван граница Русије. „Половецке игре са својом оријенталном фразом (татарски фолклор) из опере „Кнез Игор” често су на репертоару не само симфонијских оркестара, већ представљају својеврсни мост између популарне и такозване класичне музике.
Године 1953. Американци Роберт Рајт и Џорџ Форест прерадили су Бородинову музику из „Кнеза Игора” и створили мјузикл „Кисмет”, изведен на Бродвеју. Представа је постигла огроман успех, па је потом снимљен и филм. Бородину је тако постхумно, 1954. године додељена музичка награда „Тони”, Песму „Странац у рају” из „Половецких игара” Тони Бенет, Бинг Крозби и квартет „Фор Ејсис” учинили су светским хитом.
Смрт на балу
Овог необичног научника-музичара крупног стаса обожавали су студенти, пријатељи, али и младе даме. Године 1868. у Бородина се заљубила двадесетдвогодишња Ана Калинина, сестра композитора Лодиженског. Почела је да га прогања. Александар Порфиревич, ипак је успео да се изађе на крај са овом љубавном невољом и одржи своју породицу на окупу. Последица овог догађаја било је усвајање детета, девојчице Јелисавете Гавриловне Баланеве.Осим три симфоније и „Кнеза Игора”, Бородин је написао и симфонијску поему „У степама Средње Азије”, квартете за гудаче, игре, серенаде, бројне романсе за глас и клавир као оперу „Богатири”...
Последњих година живота, Бородин је патио од болесног срца. Двадесет седмог
| Портрет композитора Александра Бородина, рад Иље Рјепина, Бородиновог савременика који је и аутор слике „Ускршња литија у Курској губернији” из 1880. године. |
Педесетчетворогодишњи незванични син грузијског кнеза, сахрањен је уз почасти на гробљу крај манастира Александра Невског, у Санк Петербугру, граду у којем је почео његов узбудљиви живот.
Шест месеци после композитора, умрла је и његова вољена жена Екатаринa.
Аутор:
М. Огњановић - Пријавите се или се региструјте да бисте слали коментаре
