Пријава/Регистрација | Форум |Редакција |Претплата

Насловна

Да богови помире људе


РАТНИК И ПРОРОЧИЦА
Војвода је, на сопствено запрепашћење, ухватио себе како је поверовао девојци и после битке од краља Милутина затражио необичну награду.


У Светом граду, унутар зидина Старог града Јерусалима, налази се црква коју је подигао краљ Милутин (слика доле десно)

унце је високо одскочило на небу малоазијске камене пустиње, када се војвода Новак Гребостек дигао из пољске постеље и ишетао пред шатор.  Пет недеља је његова војска путовала из Србије, што путем, Што водом, како би се срела са Турцима. Краљ Милутин послао га је овамо са најпробранијим српским витезовима и плаћеницима, међу којима је било Германа, Бугара, Кумана...
   Хладне ноћи и врели дани нису уморили војску, већ су је некако очеличили. Тешки оклопници пуцали су од снаге и једва чекали да се огледају са турским ратницима. Војвода Новак имао је поверења у своју војску, а и краљу је дао реч да га неће обрукати пред тастом, византијским царем Андроником Другим, коме је Милутин и послао војску у помоћ. Гледао је како Татари и Кумани припремају своје лукове, како Германи оштре своје тешке мачеве. У логору је владала гвоздена дисциплина, захваљујући делом његовој команди, а делом што га је посвуда био глас храброг и вештог ратника.

                                                 Прекор у гласу

   Узнемиреност, коју је данима осећао а која се појачала кад су прешли у ова каменита пространства, као у уклету земљу, није потицала од страха да ће изгубити битку. Напротив, био је сигуран у победу српске војске, која је била најбоље опремљена и најбоље увежбана на целом Балкану. И најбоље плаћена. Овог стаситог тридесетогодишњака је мучила нека неодређена слутња и сваког часа као да је чекао да се нешто догоди и потврди та његова осећања.
   И убрзо се то догодило.
   Тог јутра пред шатор су му довели чудну девојку, дуге као гавраново крило црне косе и светлих зелених очију. Војници су му је бацили пред ноге.
   – Светли војводо, нашли смо је крај логора, гледа војницима у длан и тепсију и прориче судбину. Сигурно је турски ухода. Да је убијемо?
Војвода Новак видео је нешто чудно у Очима девојке и то га је спречило да изда заповест коју су стражари очекивали.
   – Нека, пустите је – одмахнуо је војницима, а девојци је рекао да седне поред њега.
   Гледала га је без страха и одговарала на његова кратка питања. Сазнао је да је Јеврејка родом, да су је одгајали Јермени, да свима зна судбину, а чита је из свега, понајвише из очију. И да се зове Шина. Турци су јој били и поочима и помајку, али она Турке ипак не мрзи...
– Сигурно те је, витеже, краљ послао да покољеш Турке и да их уништиш као гамад?
   Војвода је у њеном гласу осећао прекор. Искусни ратник осетио се готово посрамљен. Заиста, помислио је, зар на овом свету није доста клања и убијања! Тргао се од те помисли и пружио длан девојци.
   – Шина, шта видиш на њему?
   Девојка је бацила само летимичан поглед на длан и упиљила се у његове мрке очи, испод густих обрва.
   – Видим свашта, витеже. Видим да ћеш прекосутра да победиш Турке и да ће да те славе Срби и Ромејци. Видим да се твој краљ спрема да подигне цркву у част те победе...
   – Шта још видиш, шта још видиш – пожуркивао је војвода, гоњен неком слутњом.
Ко си ти?
   Шина се тргла и заћутала. Приметила је да је он схватио како она види много даље и дубље.
   – Хајде, реци ми – заповеднички је потицао војвода.
   – Видим много крви. Видим сјајне победе твога краља и његовог унука, који ће постати цар. Онда видим пропаст вашег царства и пропаст твога народа. Петсто година у ропству, видим опет сјајне победе, па опет реку крви...


   Ту се Шина стресла и наставила готово шапатом:
   – Видим велике гвоздене птице које бљују ватру, видим твој народ укопан у земљи. Видим да се људи бију громовима... Сви се убијају и мрзе у име љубави према своме богу. Три бога, четири вере и потомци крви...
   На своје запрепашћење, војвода ухвати себе како верује девојци.
   – Ко си ти у ствари? – упитао је после дуге паузе.
   – Не знам – Девојка је гледала у земљу. – Мајка ме је донела на свет, а отац не знам ко ми је био. Као сироче, затекла сам се код Јермена и они су одмах схватили да нисам обично дете. Ја видим свет и унапред и уназад, али не знам одакле ми та моћ...
   – Ако заиста прекосутра победим, шта желиш као награду? – упитао је војвода.
   – Ништа за себе, витеже – приђе му ближе и настави. – Наговори свог краља да подигне цркву, не у Србији, већ у земљи мојих предака, у Јерусалиму, где су били Христ и Давид и Мухамед. Нека подигну и манастир око цркве, и болницу и гостионицу. Ако помиримо богове, можда ће се и људи помирити... Једног дана...

                                                      Ко си ти?

   Шина је била лепа и млада, али војводи није падало на памет да је задржи у свом шатору. Осећао је да би то било богохуљење. Наредио је да јој дају храну, воду и кесу сребрњака и да је испрате кроз оближњи кланац.
Више је није видео.
   Битка је била кратка и крвава. Турци нису изабрали какав теснац, чега се прибојавао, већ су изашли на ширину, где су његови оклопници направили клин и постепено се увлачили у турске редове, секући около мачевима. Његови татарски стрелци и неколико византијских чета нису давали противнику могућност да се рашири и подневно сунце обасјавало је кланицу турске војске.
   Војводу Новака Гребостека није много обрадовала победа. Увече је седео крај ватре и мислио на Шину. Некако је знао да је она у праву.
Краљ Стефан Урош Милутин братски га је загрлио и сместио за сто, крај себе.
   – Новаче, осветлао си српско оружје и образ – рекао му је пред свим витезовима.
   – Пресветли краљу, ја бих те молио да разговарамо после вечере, али само ти и ја – изговорио је Новак гласом који краљ није могао да објасни, нити да одбије молбу.

                                                           * * *
   У част победе над Турцима 1313. године од рођења Христа, српски краљ Милутин купи земљу у Јерусалиму, и то најскупљу, где се , по предању, анђео јавио Давиду, и ту подиже Цркву светих арханђела, по крсној слави Немањића, и подиже манастирске конаке, гостионицу и болницу. Многи словенски и источни монаси и ходочасници су тамо окрепљивали и тело и душу.
  Српски свештеници и племићи чудили су се зашто је краљ послушао витеза Новака, који је, до краја живота, причао некакву причу о мирењу људи преко мирења богова.

                                                          * * *
   Године су прошле од тада. Унук краља Милутина заиста је постао цар. Затим је нестало српског царства, Срби су државу повратили, али царство је остало тамо негде на небесима.
   У старом делу Јерусалима још стоји Црква светих арханђела. Црква краља Милутина сада припада Грчкој патријаршији, а многи Срби ходочасници пролазе поред, не знајући за њу.
Новак и Шина на небу чекају да се богови помире.



Аутор: 
Драгутин Минић Карло
Илустровао: 
Горан Ратковић
број: