3320 25. 9. 2015.
Други сукоб на Балкану
РАТ ПРЕ РАТА
Жеља да узме Македонију навела је Бугарску да отпочне Други балкански рат. Крвави сукоб кратко је трајао, а оставио је дуготрајне последице
 |
| Батерија мајора Душана Марјановића креће се ка положајима на Брегалници. |
Фебруара 1913. Никола Пашић, председник Владе и министар спољних послова, дао је српском посланику у Софији опширно упутство да покрене питање о деоби освојених земаља, водећи посебно рачуна да то питање помене „у најпријатељскијем облику". Србија је у основи предлагала да свако задржи оно што је освојио у току Првог балканског рата, односно да се преиспита претходни уговор о подели Македоније (имајући у виду да су се прилике промениле, односно да је у међувремену Србија изгубила право изласка на море преко Албаније). С друге стране, Бугарска је добила и више него што је очекивала (Тесалију и Једрене). Имајући у виду одредбу у српско-бугарском уговору која је предвиђала арбитражу руског цара у случају спора, Србија је предложила да се две стране обрате Русији. Бугари, међутим, нису хтели да чују за било какво преиспитивање због промењених околности. Тражили су безусловно извршење српско-бугарског уговора, истичући да је бугарска војска била та која је поднела највеће напоре и однела кључне победе над Турцима. За Македонију су тврдили да се ради о „чисто бугарским крајевима и градовима". Од укупно 130.000 квадратних километара ослобођених у Првом балканском рату, Бугарска је за себе захтевала 85.000 квадратних километара, односно око две трећине.
Цар и Византија
У први мах, Русија је била резервисана према српским захтевима, сматрајући да се треба строго држати савезничког уговора. Србима су стављали на изглед касније спајање с Црном Гором и могућност будућег присаједињења земаља у Аустроугарској у којима живе Срби. Но, полако, руска дипломатија увидела је оправданост одређених српских захтева саветујући обема странама попустљивост.
 |
| Живојин Мишић |
У мају (19) 1913. године састали су се у Цариброду председници српске и бугарске владе Пашић и Гешов (један од твораца Балканског савеза) покушавајући да спор реше мирним путем. До решења није дошло. Једино су се договорили да се накнадно у Солуну одржи састанак председника свих савезничких влада, како би расправили питање деобе нових подручја. Међутим, већ након неколико дана, Гешов је под притиском ратоборних и непопустљивих војних кругова и самог бугарског цара Фердинанда морао да поднесе оставку. Цар Фердинанд од Сакс-Кобург-Готе, немачки принц који је залагањем Аустроугарске изабран за бугарског владара, никад није био посебно близак Русији, а још мање Србији.
Необичан човек, увртео је у то време у главу да ће освојити Цариград и „обновити Византију", а Бугарској осигурати власт на Балкану. При томе, мало је водио рачуна о руским интересима и саветима. Док је Русија настојала да по сваку цену наведе све завађеније стране на мирно решење, Аустроугарска је у потпуности подржавала и у суштини подстицала Бугарску на сукоб, обећавајући јој пуну подршку. За разлику од прилика у време Берлинског конгреса (1878) кад је Аустрија била на страни Србије, а Русија подржавала Бугарску, сада се све обрнуло!
Бранићемо се!
Прегрејана националистичка атмосфера у Софији, посебно у бугарској војсци опијеној недавним победама над Турском, онемогућавала је било какво разумније политичко деловање, које би имало у виду и интересе бугарских суседа, па и саме дугорочне бугарске интересе. Бугарска је практично била завађена не само са Србијом.
Србија је прихватила предлог да се, као мера смиривања, војне снаге свих балканских земаља смање за по четвртину. Пашић је изјавио: „Ми нећемо бити агресори, али ако нас Бугари нападну, бранићемо се." Са своје стране, Бугарска је изјавила да ће прихватити демобилизацију само уколико Србија претходно напусти области које су по српско-бугарском уговору припадале Бугарској (углавном лева обала Вардара).
Србија, међутим, није седела скрштених руку. Српске дивизије груписане су према правцима могућег бугарског наступања. Првог јуна 1913. године Србија и Грчка склопиле су одбрамбени уговор, као и војни савез, којима су договориле евентуално заједничко деловање у случају бугарског напада. Осмог јуна, српски посланик у Софији предао је одговор Пашића на бугарску ноту у којој је српска влада поново предлагала демобилизацију, мирно решавање спора, као и одлазак два председника владе код руског цара. У случају неуспеха преговора, Србија је истакла да је спремна на цареву арбитражу. Основно питање било је да ли ће се арбитража заснивати на одредбама постојећег уговора (бугарски захтев) или на „ширим основама", односно на претходној ревизији начела о подели Македоније (српски став).
Игра нерава
Јавност и војска у Србији били су доста узнемирени могућношћу да Русија предузме арбитражу јер су сматрали да Бугари у Петрограду имају јаке пријатеље и да ће Русија настојати да задовољи Бугаре како их не би сасвим одгурнула у наручје Централних сила. На седници бугарске владе од 22. јуна дат је рок Русији од седам дана да изнесе свој став о спору Србије и Бугарске, након чега би Бугарска имала одрешене руке. Бугарска је изјавила да „Бугарска може примити арбитражу само на бази уговора и, пошто Србија на то не пристаје, Бугарска ће опозвати свога посланика из Београда и прекинути преговоре за мирно решење спора". Русија је веома оштро реаговала на бугарски ултиматум. Тадашњи руски министар иностраних послова (Сазонов) поручио је Бугарима:
„Ви слушате савет Аустрије. На тај начин Срби са својом глупошћу и ви пак својом некоректношћу према Русији и словенству срљате у пропаст. Ми смо извршили своју дужност... Сад пак, после ваше изјаве, дајем вам нашу: не очекујте ништа од нас и заборавите да постоји наша обавеза на основу уговора из 1902. године."
Ово је, другим речима, значило да Русија неће реаговати на могући напад Румуније на Бугарску, што се могло очекивати имајући у виду да је Румунија тражила проширење граница у Добруџи због бугарског проширења на југ. У Београду, српска влада је, и поред жестоког противљења дела војске и неких политичара, посебно из опозиције, одлучила, 27. јуна 1913. године, да се прихвати безусловна арбитража Русије (то јест цара). Став Пашића, који је тих драматичних дана два пута нудио оставку своје владе, ипак је на крају превладао.
Тридесетог јуна, пре подне, Никола Пашић је у Народној скупштини објашњавао прилике и разлоге зашто је Србија прихватила арбитражу руског цара. Усред његовог говора у наелектрисаној атмосфери, донесена му је депеша из Врховне команде с обавештењем да су Бугари тог јутра напали наше трупе. Пашић је испрва побледео, да би се затим прибрао. Министру поред себе је прошаптао: „Ово је добро! Победили смо!" Победа је лежала у чињеници да су Бугари први напали. У игри нерава с царем Фердинандом и његовим генералштабом, победила је Пашићева хладнокрвност.
Битка на Брегалници
По наређењу бугарске врховне команде и цара Фердинанда, који о томе није ни обавестио своју владу, бугарска 4. армија без објаве рата, 30. јуна 1913. године у два сата ноћу, уз громко „ура" и звуке војне музике, извршила је изненадни напад на српске положаје. Почела је битка на Брегалници. Српске предстраже биле су разбијене или побијене. У силовитом нападу Бугари су успели да заузму неке значајне положаје, али се српска одбрамбена линија у целини држала.
 |
| Радомир Путник |
Средином јула, у рат су се укључиле и Румунија и Турска, које су искористиле прилику да остваре неке од својих стратешких циљева ударивши на Бугарску „с леђа". Румунска армија се са севера спустила готово до Софије, док су Турци успели да поново заузму Једрене и бар донекле умање губитке из Првог балканског рата. Крајем јула, Бугарска, поражена на свим фронтовима, затражила је примирје.
У целом Другом балканском рату, Србија је изгубила 45.000 људи, Грчка 20.000, Црна Гора 1400. Укупни бугарски губици у овом рату били су 93.000 војника, не рачунајући страдале од колере, која је све време харала Балканом. У српском војном часопису „Ратник" (текст објављен 1938. године) указано је на сву трагичност Другог балканског рата:
„Од свих победа наше војске то је била она којој смо се најмање радовали, од свих наших војничких подвига то је био онај кога бисмо најмање желели да се сећамо, јер је овај рат из ког смо војнички и политички изашли као победници био трагедија исто толико за Србију, као и за Бугарску која га је изгубила.”
У Букурешту је 10. августа 1913. године потписан мир између Бугарске, с једне стране, и Србије, Румуније, Грчке и Турске, с друге стране. Српску делегацију у Букурешту водио је Никола Пашић. У погледу српско-бугарске границе, Србија је тражила да она иде вододелницом између река Брегалнице и Струме, обухвативши и Кочане, Штип и Струмицу, али је касније одустала од овог последњег града.
На конференцији у Букурешту Руси су помагали захтеве савезника, а Аустроугарска тежила да за Бугарску добије леву обалу Вардара. Међутим, Немачка, главна савезница Хабзбуршке монархије, није је овог пута подржала.
Сањајући мир
Након два балканска рата, Србија је територијално готово удвостручена – са 48.300 на 87.800 квадратних километара (односно за читавих 39.500 квадратних километара). Број становника Србије повећан је са 2,9 на 4,5 милиона. Становништво Црне Горе повећано је с 250.000 на пола милиона. Аустроугарска, разочарана ширењем Србије и Црне Горе, дала је изјаву да неће признати Букурештански уговор.
Још почетком јула 1913. године, у току рата, Аустрија је обавестила своје савезнице Немачку и Италију о свом могућем нападу на Србију, на шта се могла очекивати реакција Русије. Италија је одмах одбацила могућност да стане на страну Аустрије, сматрајући да би се радило о „агресији" а не о случају одбрамбеног рата. Немачка је такође оценила да је одбацивањем Србије од Јадрана већ у довољној мери заштићен аустријски интерес. Углед Србије код Јужних Словена порастао је као никада раније. Српска влада била је свесна да је Србији био потребан одушак, односно трајнији мир, али аустријски министар Берхтолд је изнео ово мишљење:
„Сад је ствар у овоме: да ли ће се извршити уједињење југословенске расе у оквиру Аустрије, дакле на штету Србије, или под заштитом Србије, на штету Монархије. Ако Монархије хоће да реши ово животно питање, то мора без икаквог размишљања отпочети рат са Србијом... дванаести је час за напад."
Сукоб Аустроугарске са Србијом тако се унапред припремао. Требало је само сачекати повод, попут Видовдана 1914. године.
ПОЛИТИЧАР КОЈИ ЈЕ ВОЛЕО ЦВЕЋЕ
 |
| Никола Пашић |
Одличан студент, добио је државну стипендију за школовање на Политехничкој школи у Цириху (Швајцарска). Тамо се упознао с револуционарним учењем Бакуњина као и са земљаком и социјалдемократом Светозарем Марковићем. По повратку у земљу, кратко је радио као инжењер, да би се од 1878. године потпуно посветио политици. Године 1881. учествовао је у оснивању Радикалне странке у коју су ушли и блиски сарадници Светозара Марковића, попут Пере Тодоровића, и која је у том раздобљу имала врло напредне, левичарске ставове.
Пашић ће временом постајати све конзервативнији, прошавши све етапе у каријери српског политичара, од политичког избеглиштва, преко осуда на смрт и на дугогодишњу робију, до бројних изборних победа. Два пута је биран за председника Београдске општине, а 1891. године је први пут постављен за председника владе Србије. Као највећи русофил међу тадашњим српским политичарима, Пашић је у својству председника Скупштине и Београдске општине 1890. посетио Русију, где су га најтоплије поздравили руски панслависти и примио цар. Код руске владе обезбедио је зајам за војне циљеве.
Једно време био је и представник (посланик) Србије у Петрограду (1893–1894) да би након промене династије (1903) практично стално био у врху српске политике и државе, било као председник владе или председник Народне скупштине (пет пута), министар иностраних дела, односно као вођа најутицајније партије – Радикалне странке. Између 1903. и 1914. године, у току једанаест година, Пашић је био председник владе пуних осам година, док је у још две владе (1904. и 1909) био министар иностраних дела, односно министар грађевина. Пашић је волео цвеће и живео је скромно, без обзира на то што је имао приличну имовину, коју му је жена донела у мираз. Био је и веома побожан. Британски премијер Лојд Џорџ касније ће га оценити као „једног од најокретнијих и најупорнијих политичара у југоисточној Европи". Након смрти Милована Миловановића (1912) преузео је главну реч у спољној политици Србије. Под његовим вођством, она се даље радикализовала, што је био одраз и тадашњих односа међу великим силама.
Аутор:
Душко Лопандић - Пријавите се или се региструјте да бисте слали коментаре
