Пријава/Регистрација | Форум |Редакција |Претплата

Насловна

Прочитај, проскитај


РАЈ ЗА ПОМЕЛКОФИЛЕ

Међу виноградима Провансе, у подножју старог града Горда, налази се јединствен музеј на свету – Музеј вадичепова



    Кад је Други светски рат закуцао и на врата Француске, огроман број Француза кренуо је ка југу земље који још није био окупиран. Познати сликар Андре Лот скренуо је пажњу свом пријатељу Марку Шагалу (1887–1985) на живописни утврђени град Горд у Прованси. Удаљен четрдесетак километара од Авињона, Горд се уздизао на врху брда и изгледао је као замрзнут у неким давним временима.   Другим речима, као да рат ту никада неће доћи. Дакле, савршено место за скривање.
    И тако је већ славни Марк Шагал, са женом Белом и кћерком Идом‚ 1940. године стигао у Горд. Уселио се некадашњу католичку школу за девојке и готово несвестан ратних страхота и несреће која је задесила његове сународнике Јевреје, а и остало становништво, наставио да слика.  У подножју Горда блистали су виногради, маслињаци, уздизали се чемпреси, цветала лаванда, пило се вино. Раштркани, стајали су мајури, старе камене куће с дрвеним прозорима који су чували од снажних ветрова. У подрумима кућа виноградара лежало је вино какво је тешко наћи на неком другом крају света. Да ли је Марк Шагал уживао и у тој винској благодети француског југа? Историчари уметности вероватно чувају и такву врсту података.
Отварачи који привлаче пажњу посетилаца Музеја, највише од свих енглески из 19. века који је уједно и револвер.
    У сваком случају, управо у подножју живописног средњовековног града Горда, где човек и данас на тренутак може да стекне утисак да је време заустављено, на удаљености од неколико километара, налази се баш као и некада велико имање с прелепом кућом. То је Цитадела. Ту је смештен јединствен музеј. Музеј отварача за боце – вадичепова. Разуме се, овде могу да се купе и најплеменитија и најскупоценија вина: густа црна која миришу на љубичице, розе – иначе провансалски специјалитет, бела вина, пенушава вина... Уосталом, и вино враћа у сећање узбудљиве животне приче појединих сликара који су својевремено управо у Прованси налазили надахнуће.
    Чим посетилац уђе у Цитаделу у селу Менерб, осетиће снажан мирис винских бачви и самог вина. У хладовини камене куће на зидовима под посебним осветљењем блистају боце, а у суседној сали изложени су бројни вадичепови необичних облика. Права су реткост, а већина су уникати. Изложено је више од хиљаду комада насталих од почетка 17. века до данас. Безмало све примерке сакупио је господин Ив Русе-Руар, француски филмски продуцент и политичар.

За вино и парфем

    Поклоници добрих вина, они који у вину умеју зналачки да уживају, вероватно воде рачуна на који ће начин отворити драгоцену боцу. Остатак, односно већина, углавном не поставља никаква питања. Њихову равнодушност свакако неће разумети онај ко себе назива помелкофилом.   Јер, помелкофили су поклоници, односно сакупљачи отварача за боце. Израз потиче од грчке речи пома што значи чеп, елкен – извадити, и речи пхило, што означава љубав или наклоност.
А као и за све ствари на овоме свету, тако и о отварачима за боце постоји одређена прича. Неко би рекао да вадичепови постоје одвајкада. Њихова историја почиње у 17. веку, кад су стаклене боце почели да затварају чеповима од плуте. Треба имати у виду да плутаним чеповима нису затваране само винске боце, већ и пиво, маслинова уља, па и парфеми! Од тог часа било је извесно да мора да се нађе начин да се тај чеп најлакше, али и у потпуности извади. Неки завијутак са шиљком на врху, сличан справи којом су чишћене цеви на ватреном оружју.
 
 Вадичепови могу бити занимљиви, али и драгоцени.
 
    Од тог тренутка отварачи за боце као да нису престали да се мењају, држећи се тог средишњег дела који је такорећи увек остајао исти: завртањ са шиљком на крају. Вадичепови су били разни – обични, с више намена, с нарочитим механизмом, украсни, драгоцени и скупоцени, џепни (увек корисни) и какви све не.
    Још почетком 18. века измишљени су вадичепови с полугом. У средини је и даље стајао завртањ са шиљком, али с ручицама са стране које би подигле чеп оног тренутка кад би завртањ до краја „ушао” у плуту.   Слични вадичепови постоје и данас.
    У четири века дугој историји вадичепова свакако је занимљиво откриће отварача на гас насталих шездесетих година прошлог столећа. Кроз плуту би се у боцу убризгавао одређени гас, па су чепови излетали напоље попут метка. Међутим, због бројних незгода које су се приликом отварања боца догађале, ови вадичепови убрзо су престали да се користе.

Јувелири и иницијали

Ив Русе-Руар, познавалац добрих вина и колекционар вадичепова.
   Од средине 18. века, кад је израда делотворних, трајних и отпорних вадичепова била у потпуности савладана, стваралачка машта занатлија који су израђивали отвараче за боце као да се разбуктала. Дакле, вадичеп није био само справа којом се отвара боца: постао је украсни предмет. У извесним случајевима и драгоценост. У Музеју вадичепова у Прованси изложени су отварачи с дршкама различитих облика: од гроздова, оружја, Купидона, до глава храбрих викинга. И материјали су у складу с друштвеним положајем и богатством оних који су их користили или наручили: неки су израђени од злата, сребра, седефа, слоноваче, с драгим камењем... Најчешће су на неком видљивом месту (у зависности од облика) били угравирани и иницијали (богатог) власника. Већину таквих вадичепова правили су златари и јувелири. Најлепши примерци у провансалском музеју можда су они које су израдили холандски златари.  Били су то мајушни вадичепови за боце од парфема у барокном стилу.     Тим путем кренули су и савремене модне куће и њихови креатори. Међу најпознатијим су славне куће попут „Картијеа” и „Булгарија”.
    Ипак, највећу пажњу посетилаца Музеја привлачи енглески вадичеп из 19. века. У ствари, то и није вадичеп – већ пиштољ. Посетилац би могао да се закуне да је некада припадао самом Шерлоку Холмсу! Славном јунаку прича Артура Конана Дојла приличила би оваква справица.    Отвара винске боце, а може и да запуца уколико наиђе какав озлоглашени убица! Као да се ништа необично није догодило.
-------------------------------------------------------------------------------

Аутор: 
Мирјана Огњановић
број: