Пријава/Регистрација | Форум |Редакција |Претплата

Насловна

Београд кога више нема


Путовање у Белиград

Хроничар је записао да престоница издалека наликује „некој огромној и отежалој звезди, прилеглој на кратки одмор”. Под Аустријанцима град је, међутим, свакодневно бежао из дотадашње источњачке успаваности и живео неки нови живот                          
Принц Еуген Савојски


   Да је у Другом светском рату немачки Рајх однео победу, данас би се престони град Србије можда звао Prinz-Eugenstadt, како су неки предлагали, имајући на уму највећег војсковођу једног доба – принца Еугена Савојског. Ратујући с краја 17. и почетком 18. века за рачун Хабзбуршке монархије, овај тада један од најмоћнијих људи Европе у лето 1717. године обрео се са својом војском под зидинама турског Београда. Увече 15. августа, пред одсудан напад, наредио је да се војницима подели обилно следовање вина и ракије, због којих храброст постаје већа а страх мањи, док победа изгледа извеснија. Били припити или не, његови војници однели су победу већ сутрадан до поднева, а турска посада и њој у помоћ пристигла велика војска наредних недеља повлачили су се према Нишу. Све до 1739. године Београд је био под влашћу Карла VI, најмоћнијег владара разних земаља и крајева, али и Србије, коју су тада службено називали и краљевством (Königreich Serb/W/ien).
   Под бедемима Београдске тврђаве, коју су Турци за време владавине обновили, у војсци што је надвладала Турке налазило се и 6000 српских добровољаца. Један од команданата био је и војвода Карло Александар од Виртемберга, будући „гувернер” и „принц” Србије, како је волео да га зову, мада је његова званична титула, додељена 1720. године, звучала много обичније: председник администрације. Утврђени град у који су ушли кроз историју је носио разна имена, угођена уху и власти оних који су га помињали. Његов немачки назив којим је каткад бележен – WeiVenburg – био је, ипак, тек пуки превод имена које су му доделили његови и тада најупорнији становници. А оно је било – Белиград.
   Варош у коју су победници ушли имала је типично источњачки изглед, с мноштвом џамија које бележе сви прикази Београда тог доба. Није истина да их је било две-три стотине, како легенде причају, мада је и оних осамдесетак неспорно утврђених био знатан број. Како год било, веома брзо од њих није остало ни трага. Претваране су у цркве различитих католичких редова и војне магацине, преуређиване у зграде за становање, грађевине јавне намене, канцеларије и станове, а у једној су, чак, даване „комедије”. Минарети су, наравно, били порушени, док су ханови, некадашња турска свратишта и места трговине, постали коњушнице, касарне, радионице, а један од њих – који се налазио на дунавској падини града, негде на крају данашње Душанове улице, подно Калемегдана – темељно је преуређен у велики „стан” на спрат гувернера тадашње Србије. Било је у Београду, и тада, поплочаних (додуше оловом) градских пролаза, наоколо од великог и покривеног безистана – пијачног трга, али су улице махом биле нечисте, изувијане и уске, дуж којих су се ређале неугледне и ниске куће од плетера и блата, обично ограђене високим зидом. Оно мало бољих и темељнијих кућа, чак са чесмама, лепим двориштима и шедрванима, припадало је избеглој турској господи и у њих су се, у прво време, уселили најзнатнији освајачи Београда.   Можда је тим на источњачку урбанистичку немарност несвиклим племићима од војне каријере мноштво београдских башта, дрвећа и зеленила ипак пружало макар малу победом заслужену насладу.

Српске градске сеобе

   Кад ослобађају туђе војске, с њима долази и туђа слобода. Тако је, овај пут, било и Србима. Белиград а нарочито Калемегданска тврђава, чији данашњи изглед дугујемо немачким мајсторима и администрацији Карла VI али и новцу од пореза тадашњих ни стотинак хиљада становника Србије, 1724. године добио је тачан урбанистички нацрт, по коме Србима није било места у вароши. Градске зидине су, наиме, обухватале простор од Саве до Дунава, стварајући нови одбрамбени прстен око калемегданског утврђења, и на њима су се налазили бастиони с круништима (зупчасти грудобрани), пушкарницама и отворима за топове, названи по хришћанским свецима, како је и налагало дотадашње искуство: вера се, у то време, најчешће бранила оружјем.
   На савској страни, негде код данашњих расходованих магацина на реци, први је на стражи стајао бастион свете Терезије, а потом су се ређали и свети Фрањо, свети Карло, свети Бенедикт и други, све тако до дунавске обале и Темишварске капије, чиме се градска целина заокруживала. Варошки Срби, не многобројни, махом су били груписани на простору око данашње Саборне цркве, у такозваној Српској горњој вароши. Две године по доношењу градског плана Србима је наложено да се из немачког, то јест дунавског дела вароши сасвим иселе, што је вероватно задесило до четрдесетак породица. Ипак, митрополитов двор, црква и околни најугледнији и најимућнији српски домови остали су међу бедемима града, а биће и да се покоји расељеник ту доселио захваљујући посвемашњој бољци људских администрација: поткупљивости.
   Бивајући на својој земљи поданици туђе власти, Срби су и пре хабзбуршког освајања живели претежно ван бедема града, у Доњој српској вароши, која је често називана и Српски Белиград или Савска варош. У њу су се, дакле, имали доселити и они Срби отерани из дунавског дела престонице, на простор који данас несигурно омеђују улице Краља Милана, Кнеза Милоша, Немањина до изнад Карађорђеве.   Кренувши од Српске вароши покрај оближње велике зграде Војне болнице и каменолома ка Дунаву, отприлике тамо где је сада смештена Палилулска пијаца и испод ње налазило се од новопридошлица подигнуто немачко место Карлстал. Док су у прво време знатан део досељеника у Србију чинили ветерани из ратова Еугена Савојског, касније су предвиђеним пореским олакшицама били привучени и многи немачки сељаци лошијег имовног стања из густо насељених крајева око Рајне. Ипак, немачке насеобине по Србији нису се много рашириле, а вероватно да свеукупни број усељених поданика никада није досегао ни шести део укупног становништва. Свеједно, нека од тада запустелих и мање знатних места – Остружница (Österbach), Миријево (Maria-Nebel), Обреновац (Zweibrücken), Смедерево, Гроцка, Рудник, Јагодина, Ваљево, Пожаревац, Градиште – део своје историје дугују давно заборављеним становницима пристиглим из велике монархије.

Вавилонска пометња језика   
 
Александрова или Виртембергова касарна, 1738–1739. године

   Горњи и Доњи град, како су називане две повезане целине Калемегданске тврђаве, у потпуности су припадали војсци. Ту су се, унутар и данас видљивих звездастих бедема, налазили солидно озидани магацини, барутане, црква, касарне, шанчеви, бедеми, зборишта, станови за официре и бунари – како је то већ војни занат научио да гради понављајући, све донедавно, увек исту тврду логику оружја и борбе.   Данашњем би становнику можда узбудљивије било да се прошета по улицама некадашњег Белиграда, где би имао прилику да ослушне готово све језике ондашње Европе: кад би се нашли Пјетро Молино, посластичар Андреас Кампион (који је спремао чоколаду у ибрицима или филџанима) и кафеџија Маркс Ферио, препирке су се заподевале на „тосканском”, часовничар Динан и пекар Жозеф Буржоа на француском су можда туговали због даљине Париза, али извесно је да су речни „кочијаши”, лађари Јанош и Немет Ишток на мађарском помињали ћуди реке. У скоро сва доба могли су се чути и хебрејски, грчки и јерменски, језици трговаца одувек нехајних којим наречјем власт говори, будући да су увек умели с њом да се споразумеју.   Било је у престоници и Шпанаца, Чеха, Словака, Словенаца и Хрвата, и тадашњих Цигана, по занату ковача, као и Арнаута, који су своја стада напасали све до испод Београда, уредно за то плаћајући царској администрацији таксу. Уз званични немачки, у царским црквама богослужбени латински и неизбежни језик већинског становништва у држави – српски, каткад се у граду могла чути вавилонска пометња наречја, и није чудо да су „толмачи” (преводиоци) били веома добро плаћени. И можда једино неки усамљено забележени мајор О’Малриен није имао сународника с којим би могао да поразговара на свом језику.
   Кад би на Белиград пала зима, а друмови постали „тешки од снегова”, иако се онда Дунав толико мрзнуо да се и с тешким колима по њему могло надалеко путовати, град би, ионако склон војничком пијанчењу и забави, потонуо у алкохолно весеље како би се скратили прекобројни дани. (У својој пуној снази царски Београд, српски и немачки заједно, вероватно није имао више од 15.000 становника: српски поданици, немачки грађани и војници на служби били су по бројности готово равноправно заступљени.) Само по једном попису, у немачком делу града у то доба налазило се 140 кафана, механа и гостионица, а у Српској вароши биће да их је било још 60. Штавише, то је тек број оних регистрованих, јер један се од званичника у дописима жали да свака протува која у град дође изнајми какву собицу и на вересију купи буре вина, точећи алкохол без таксе, чему се мора стати на пут. Помало дирљиво звучи и сачувано писмо неког српског калфе који каже: „Зашто знате какви је Београд за сиромашна чловека; што данас добијеш, то сутра потрошиш.”
    Научивши се проводу, овај се момак ипак негде научио и писмености, чему је погодовао престонички дух и знатно измењена позиција Београда. У њему се, за све време владавине Монархије, доста градило, мада махом војни објекти, што је поспешивало његов привредни напредак. Сама тврђава сасвим је завршена 1736, а, рецимо, водовод с водом из Болеча и Гроцке годину дана касније. То да је Белиград ипак био некакво значајно административно, војно и друштвено средиште, сведоче и у њему забележена лекарска пракса једног зубара и два доктора, цивилна болница у самом граду, мноштво „ранара” и апотекар, док су радње имали двојица сајџија и један књиговезац, а нека песма из тог доба чак и стиховима „када би уре стале ударати” памти и знатан број јавних часовника на торњевима. Улице се калдрмишу, по кућама горе свеће и фењери, у оним бољим налазе се и чесме с текућом водом, те се чак праве планови да се покрај Дунава направи „еспланада” (шеталиште) за разоноду грађанима, крај које куће не би смеле бити више од једног спрата како не би заклањале поглед. Није извесно да је овај подухват напредовао ишта даље од плана, али треба имати на уму да је владавину Хабзбуршке монархије Белиградом обележило доста неродних и од намета тешких година, па чак и нека непозната зараза и куга.
   Град, пре тога уроњен у стрпљиво и споро источњачко време, ипак се разбудио.

Дишкреција или мито   
Детаљ плана тврђаве и града Београда из 1688. године, који је израдио Јоан Баптиста Гумп, војни и цивилни архитекта


   А како су се у свему овоме сналазили Срби? Осим господственијих, који су живели, како је споменуто, и међу градским бедемима близу цркве и митрополије, они остали махом су припадали грађанима другог реда, што је значило лошија примања и послове. Ни говора није могло бити да неки од њих ради у царској администрацији а није упамћено, сем ретких изузетака, да су се с неким из ње зближили. Тим поводом један историчар оног доба каже да принц Александар Виртембершки, кога су његови поданици Срби ословљавали са „Његова јасност господин принц”, није волео „своје” поданике, али пре ће бити да за њих, као и за много шта друго, није много марио. Било како било, наши су преци, уз сагласност власти, у Српској доњој вароши имали властиту општину, са самостално изабраним „бировом” (председником) на челу, уз „таначнике” (одборнике), који су махом долазили из редова појединих еснафа, а 1724. године изабран је и, потом, од царских власти потврђен и варошки судија Аврам Ђурић. Модерним језиком речено, Срби су у насељу имали ваљану локалну аутономију, уз своје стражаре и надзорнике („тизедуше”) појединих „махала”.
   У ствари, само устројство ондашњих власти и помало провинцијски положај Београда – мерено, наравно, погледом из престоног Беча – довело је Србима, за власт и царске официре, готово одреда другоразредне племиће или чиновнике, који као да су били намерили да своју „паланачку” озлојеђеност што скупље откупе новцем. Стога је каткад мучно читати сачуване бележнице београдског митрополита Мојсија Петровића и његовог наследника Вићентија Јовановића, без сумње најмоћнијих и најутицајнијих Срба, који нештедимице и на сваком кораку деле жељени мито и напојнице. Сам појам мита као да је у оно доба имао отменији призвук, будући да га поменути црквени пастири бележе речју „дишкреција”. Тако је поводом одужелог боравка неке „депутације” у Бечу, која је тамо отишла народним послом, митрополит Вићентије Јовановић закључио да им нема смисла даље остајати, „а камо ли толику дишкрецију”. Такође у свакодневни трошак било кога ко је хтео да код царске администрације нешто заврши треба урачунати „вајнгелд” и „тринкгелд”, то јест напојницу за вино или пиће, што је било, спрам положаја примаоца, само скромнији облик мита.
    Колико је ова неутажива властодржачка жеђ за новцем била становницима на штети, толико је често имала и предности. Рецимо, положај градских Јевреја, ако би се на уму имали сви прописи који су се на њих односили, требало је да буде несносан, али није забележено да је јеврејска заједница икада била истиснута из економског живота Белиграда. Разлог вероватно делом лежи у томе да се „јаснејши принц” Александар Виртембершки толико задужио код пребогатог варошког Јеврејина Самсона Симса да је Дворски ратни савет у Бечу, у чијем су надлештву били војници Царевине, издао нарочито одобрење да шест година споменути припадник Аврамове вере има право, уместо принца, примати његову плату. („Јаснејши принц” имао је као председник администрације годишња примања од шест хиљада форинти, док се понајбоља кућа у немачком делу Београда могла купити за десет.)
    Ова раширена административна болећивост спрам новца била је позната и најимућнијим Србима који су се њоме, без сумње, користили, па су тако наши „терговци от лађа”, то јест они који су се бавили куповином и продајом на велико, уз „дишкрецију”, „вајнгелд” и „тринкгелд” све своје послове умели повољно да заврше. Једном речју, новцем се у ондашњој Србији могло готово све израдити. (То слабо да је било од помоћи служинчади или надничарима који су примали 20–40 форинти на годину.)    
Поглед на Београд (град и варош) с места изнад Ташмајдана, 1738–1739. године.

    Отуда, дакле, не чуди да су у српском насељу испод бедема најбоље куће градили исти они из Монархије дошавши зидари који су и у дунавском делу вароши, где су живели најимућнији и повлашћени грађани Белиграда, сазидали многа здања, торњеве, болницу, сиротиште, пожарну кулу, школу и, надамо се, ону споменуту „еспланаду”. Уосталом, њихова немачка имена изриком су споменута у неким сачуваним уговорима и исплатним списковима кад је грађен никад до краја завршени митрополитов нови двор или, верујемо, нека од кућа за господара Луку Ћурчију, трговца Максима Хаџи  Петровића или бакалина Петра Јоцкова(ића). У историји претеклим документима ово двојако записано презиме бакалина Петра указује да се у то доба међу тамошњим Србима почиње устаљивати стално презиме – а не бележење становника именом и по патрониму, занату или каквој одлици (Ђорђе Чизмаџија, Марко Комшија, Сава Лагарија) – што је претходно било уобичајено само код најугледнијих српских породица.    Таквих је у Доњој српској вароши било подоста, и отуда се може веровати да је у том подграђу Белиграда било исто толико за углед сазиданих кућа, мада оскудни подаци и речи неких историчара томе противрече, говорећи у прилог мишљењу да се за све време трајања царске власти ту, у градњи, тек нешто даље одмакло од уобичајених црта источњачке касабе. Ипак, на сачуваном цртежу Београда француског сликара Николе Франсоа де Спара из 1738. године, који даје слику града из правца Ташмајдана (на левој страни приказа је Доња варош, на десној досељенички Карлстал), јасно се виде масивне српске куће на спрат с колским пролазом у приземљу, док немачко насеље у њима приметно оскудева. Како год било, тешко је замислити да су се угледни и богати Срби досељени у варош из Будима и немачког дела Београда решили да се у својим новим домовима лише удобности на коју су свикли.

Живот живописног принца

   Можда данашњим београдским подстанарима за малу утеху може послужити податак да један ондашњи попис каже како је готово половина становништва у српској, а вероватно и немачкој вароши, живела „под кирију”. Свеједно, Белиград је и онда умео то да надокнади.   Оставивши по страни оне многобројне кафане, које барем војницима дођу као део ратне спреме (не треба заборавити да са селилачким војним занатом иде једна особита врста жена, на коју се вероватно митрополиту Мојсију Петровићу тужила немачка администрација, због жалосних случајева дављења новорођенчади, „порождениа ... и инихних неподобности” у његовој пастви), дакле намерно заборавивши гостионице, механе, „чукулад”, кафу, све могуће врсте кобасица и пецива из 36 пекара, заборавивши на калдрмом дотеране улице, оргуље у катедралној цркви, јавна купатила, прескупе миришљаве воде („ђулсује”), па чак и зоолошки врт у власништву „јаснејшег” и надувеног принца – ипак се, у престоници, уз тек нешто мало новца, могло уживати макар у пијаци. Тамо је било сваковрсне свеже рибе, вероватно поскупе у данима поста, кога су се тада сви држали, па чак и морске и „оботница” и кавијара, али и лимуна, поморанџи, маслина, сувог грожђа, пистаћа, смокви, пињола и урми, разне дивљачи, домаћег воћа и свих производа од млека, па и пармезана, неког холандског сира и бутера, те вина, ракије и, наравно, пива.
    Кад се погледа пребогати списак свих намирница које су се у оно доба у граду могле набавити, није ни чудо да су француски и немачки кувари неретко били чак и плаћенији од високих официра. Не желећи да заостају за дошљацима, с митрополитовог двора једне су године за „трактацију” (гозбу) од самог принчевог личног посластичара наручили колаче, за шта су на крају, уз расправу, морали да дају две и по годишње плате тадашњих српских учитеља. Староседеоци су се, тих година, много чему научили.                        
Битка код Београда 16. августа 1717. године.

  А путници који су пролазили Београдом мора да су дуго по одласку памтили бедемима изломљене обрисе града, нарочито поглед на њега с река, тако да један хроничар оног доба усхићено записује да престоница издалека наликује „некој огромној и отежалој звезди, прилеглој на кратки одмор”. На супротној страни намернике је у град уводио Цариградски друм, право кроз Виртембергову, доцније Стамбол капију, која је имала посебно засвођене пролазе и за пешаке и за кола. Тај главни улаз у варош, с кратким мостом изнад оштрог шанца, могао је истовремено да прими мало одељење војске и налазио се на простору испред данашњег Народног позоришта. Само којих педесетак метара даље, од ресторана „Руски цар” до Змај-Јовине улице, некад се ширила касарна названа опет по Александру Виртембершком. (Овај, учтиво речено, живописни „принц”, чудесно је до 1733. године опстајавао у својој служби, јер је због проневера државног новца и учесталих жалби самих немачких чиновника у више наврата морао да се правда у Бечу, али положај му је, осим давно прошавше војничке храбрости, чувао и његов некадашњи командант, моћни Еуген Савојски, по коме су, уосталом, чак три сина председника администрације добила име.)
    Александрова касарна, дакле, о којој се нашироко причало, протезала се својом дужом страном садашњом Кнез-Михаиловом улицом и била је без премца највећа зграда у вароши, с три велика унутрашња дворишта.  Историчари који су, с правом, пребројавали њене велике прозоре и погрешно утврдили да их има 312, нису то чинили усамљено задивљени њеном величином. Са жалостивим тоном тих се многобројних окана и горостасног здања својим речима сећа и непознати песник после поновне пропасти српске престонице – „Колико је у години дана, толико је на њима окана” – али очигледно сазнајући о њој, временом и даљином стран, тек из сетних предања, јер иначе у цитираној поеми „Историја београдска” не би направио грешку тврдећи да су та непрегледна прозорска стакла носила „принципови двори”. Путничко и историјско памћење каткад се, не знајући једно за друго, срећу. Ипак, понеки пролазник кроз Белиград као успомену на њега носио је само неопевано сећање на један баштенски рибњак и стабла лимуна сред митрополитовог двора.            
Почетак Цариградског друма на Калемегдану

   После неспретног и неуспешног вишегодишњег похода на Турску, 23. јула 1739. године, битком код Гроцке пресудно је поражена хабзбуршка војска, а истог месеца „агарјанске” чете стале су с Врачара топовима тући Београд. Царска предаја, то јест мир између Турске и Аустрије, потписан је тек коју недељу касније, и по њему су до лета следеће године из Белиграда морале да се повуку све јединице Монархије. Још пре њих католичко и православно становништво почело је да напушта град у страху од сурове и тешке одмазде коју је преостала „краљевска Србија” већ окусила. Многи имућни српски варошани добегли су до Новог Сада и Земуна. Бедеме и утврђења, осим оног унутрашњег – калемегданског, по мировном споразуму требало је да сруше исти они који су их градили, и тај тегобни посао завршен је у предвиђеном року. Кад су Турци поново ушли у град, некадашње џамије које су за доба Карла VI постале цркве опет су постале џамије.
И Луна је опет царовала.

Аутор: 
Предраг Брајовић
број: