Златни инструмент с два крака

ПРИЧА О ВИЉУШЦИ

У готово целом свету приликом обедовања људи свакодневно користе виљушку. Уз кашику и нож она је неизоставни део прибора за јело и има дугу и занимљиву прошлост

Најстарији прибор за јело из манастира Хиландар

    Према једном од сачуваних сведочанстава, у средњем веку виљушку је на подручје латинског света западне Европе донела једна византијска принцеза. Тако у једном приручнику пише: „И један заборављени феномен културне историје, најособенији део западњачког прибора за јело – виљушку – увела је једна византијска принцеза у венецијанско друштво.”
    За Марију Аргиропулину, главну јунакињу ове приче, не би се могло рећи да је била права византијска принцеза. Није била кћи неког византијског цара, али је потицала из веома угледне племићке породице.   Реч је о роду Аргира, односно Аргиропула, чији највећи успон у Византији припада времену од средине 9. до средине 11. века. У тих две стотине година овај род дао је већи број великодостојника Царства који су се налазили на врло одговорним дужностима и носили високе дворске титуле. Родоначелник породице Лав Аргир потицао је из области Харсианон у источним деловима Мале Азије. Занимљива је етимологија њиховог презимена: аргирос на грчком значи сребро.
   Сматра се да је Марија Аргиропулина била кћи именом непознатог угледника Аргиропула, који је носио високо достојанство патрикија, и једна од сестара византијског цара Романа III Аргира (1028–1034). Према једном извору, она је по оцу била потомак цара Романа I Лакапина (920–944). Сва је прилика да је рођена око 985. године.

Политичке игре

    Добро је познато да су у средњем веку политички бракови били омиљено средство у богатој ризници ондашње дипломатије. Они су прекидали ратне сукобе, померали границе на једну или другу страну, јемчили уз велике напоре склопљене мировне споразуме или ојачавали новосклопљена савезништва. И Марија Аргиропулина учествовала је у једном таквом међудржавном уговору, односно била је његов залог.
    Око 1000. године, за владе василевса Василија II Бугароубице (976–1025), Византија је била најјача држава у троуглу светских сила који су, осим ње, чинили арабљански калифат и немачко Свето римско царство. Један од њених спољнополитичких интереса био је да Арабљане држи подаље од јужних делова Апенинског полуострва. Управо на таквом политичком курсу била је и Венеција, па је византијски цар могао да рачуна на њену помоћ.
    Због тога је Василије II преговарао с млетачким дуждом Петром II Орсеолом (991–1008) и предложио да овај пошаље сина и наследника Јована у Цариград. Јовану Орсеолу, који је имао деветнаест година, требало је наћи одговарајућу византијску невесту. Међутим, надмени Византинци, уверени да нико није довољно добар за њихове принцезе – царске кћери „рођене у пурпуру” – за младог Венецијанца нашли су одговарајућу супругу нешто нижег ранга – Марију Аргиропулину.   Венчање је 1004. године свечано обавио васељенски патријарх Сергије II (1001–1019), док су по источном обичају круне на главе младенаца лично ставила двојица царева, Василије II и његов млађи брат и савладар Константин VIII (1025–1028). Потом је уследило тродневно празновање на царском двору, а Марија је свом супругу донела и богат мираз.
    Кад је свадбена светковина завршена, младенци су на располагање добили раскошан дворац у коме су боравили следећих неколико месеци. Будући да се примицала јесен, Јован Орсеоло и његова супруга Марија, која је била трудна, кренули су пут Венеције. Млада је у републику светог Марка понела и мошти свете Варваре, светитељке која је за Христову веру пострадала у 3. или почетком 4. века. Према заповеди дужда Петра II Орсеола, у Венецији су млетачко-византијском брачном пару приредили дочек какав до тада није виђен. Неколико дана касније Марија је родила сина у чијем крштењу је учествовао и деда – дужд Петар II. Будући да је дете зачето у Цариграду, добило је царево име Василије. Међутим, неочекивани догађаји и несреће осујетили су планове византијског цара Василија II. Једна комета, која се на небу појавила 1006. године, наговестила је предстојеће невоље.

Острашћени духовник

    О судбини Марије Аргиропулине у новој домовини сазнајемо и из списа који је саставио Петар Дамијани. Он је потицао из Равене, рођен је око 1007. године, а после смрти родитеља, уз помоћ старијег брата, школовао се у месту рођења и Парми. Касније је био учитељ и старешина у манастиру Фонте Авелана. Године 1057. постао је бискуп-кардинал у Остији, а о томе колики је углед уживао у папској курији речито казује чињеница да су му повераване веома важни црквено-политички задаци.   Водио је беспрекоран аскетски живот и истицао се огромним знањем и оштроумношћу. Упокојио се 1072. године.
    Међутим, учени духовник није био нимало наклоњен византијској дошљакињи. Напротив, био је врло острвљен и без било каквог разумевања за њену размаженост и хирове. Петар Дамијани сматрао је да хришћани Запада треба добро да се пазе декадентног и развратног понашања које је, према њему, било својствено хришћанима Истока.   Научен да се лишава било какве раскоши, а руковођен начелом да је раскош све што није гола нужда, он је с крајњом нетрпељивошћу писао о Марији Аргиропулини. Тако, између осталог, са чуђењем бележи да је одбијала да се купа обичном водом већ је слугама наређивала да скупљају „росу” која пада с неба како би се у њој купала.
    За нас је најзанимљивија подробност која се тиче начина на који је византијска невеста обедовала. Петар Дамијани у наставку саопштава да се византијској дошљакињи чинило недостојним да прстима узима јело (што је за италијанског духовника очито било нешто сасвим уобичајено и долично). Зато је свом евнуху заповедила да јој га исече на ситне комаде које је, потом, набадала на извесни златни инструмент с два крака и њиме га приносила устима. Наравно, реч је једној врсти виљушке.

    Неуморан у набрајању Маријиних хировитих поступака, Петар Дамијани наводи и то да су њене одаје заударале на тамјан и разне мирисе, па онда немилосрдно додаје како га мука хвата и кад само прича о томе. Истовремено изражава бојазан да му његови читаоци можда неће ни поверовати кад буду читали редове које управо исписује. Један модерни научник, далек од острашћености средњовековног италијанског духовника, домишљато примећује да је византијској невести можда сметао смрад венецијанских канала, па је покушавала да га надјача тамјаном и другим мирисима.

Сурова смрт

    Огорчен необичним понашањем придошлице из Византијског царства, Петар Дамијани с једном врстом болесног наслађивања, у сваком случају нехришћански, пише о начину на који је Марија Аргиропулина скончала. Он наводи да су изопаченост и таштина ове жене били мрски свемоћном Богу, изазвали су његов гнев и он је због тога спровео освету. Свевишњи је изнад ње подигао мач божанске правде, а то је имало за последицу да цело Маријино тело једноставно иструли.
    Петар Дамијани записао је како су најпре сви њени удови почели да вену, па се спаваћа соба испунила неподношљивим задахом. Нико, чак ни њена собарица, ни њен роб, није био у стању да издржи тај ужасни напад на ноздрве. Само је једна слушкиња, уз помоћ ароматичних испарења, јуначно и савесно остајала поред Марије Аргиропулине како би јој указала помоћ. Чак ни она није могла дуго да издржи у близини болеснице, па је својој господарици хитро и журно прилазила и онда се још брже повлачила. На самом крају, Петар Дамијани каже да је после лаганог одумирања и мучне агоније, али на радосно олакшање њених пријатеља, византијска дошљакиња коначно издахнула.
    Ова узбудљива и ружна приповест особено је сведочанство и о великим цивилизацијским разликама између Византије и латинског света западне Европе почетком 11. столећа. За једну даму истанчаног духа, која је долазила из цариградског племићког окружења, Венеција је морала да изгледа крајње сирово и варварски, у сваком случају прилично одбојно.   Оно што је Петар Дамијани тако острашћено извргавао руглу, у Византији је сматрано отменим понашањем које је било високо цењено.
Историјске чињенице везане за ову причу врло су једноставне. После читавог низа неродних година и лоших жетви, северни део Апенинског полуострва, као и Далмацију, задесила је велика глад. Као што се у средњем веку често дешавало, била је праћена још већом невољом – наиласком куге. Жртве ове страшне пошасти, уз хиљаде других, били су млади Јован Орсеоло, његова супруга Марија Аргиропулина и њихово дете Василије. Све троје сахрањени су у манастиру Светог Захарија. Савремени истраживачи наводе да се то десило 1007. године.

ПОУКА
од Душана Радовића

Хтела је да види шта је
доле,
Нагла се преко стола
и – пала.
Ко?
Једна виљушка
радознала.

Аутор:

Радибој Радић

Илустровао:

Тихомир Челановић

Златни инструмент с два крака

Активне теме форума

Нови корисници

Тренутно на сајту